Branko Ćopić: Majka
Branko Ćopić
Već mornar Mesec pučinom jedri,
nakraj mu noći luka.
Na meku kosu dečaka snena
spušta se topla ruka.
Smeška se dete, život je bajka.
Čuva ga, pazi voljena majka.
Dečak je snove sanjao strašne,
budi se, traži spas.
Iz noćne tame, spremno i budno,
javlja se mio glas.
Zaludu tmina juriša gluva
kad mama dobra dečaka čuva.
Jutarnje sunce kroz prozor virnu,
u sobu zrakom kroči.
Prenu se dečak. Ko li ga gleda?
To su mamine oči!
Putuju dani u sjajnom nizu,
kada je mama rođena blizu.
Narašće dečak, postaće čovek,
vreme će najzad poviti stas,
al će se večno pamtiti ruka,
mamine oči i mio glas.
(1955)
Ljudina bješe Brančilo.
Ako je ikada postojala „duša od čoveka“ onda je to bio NAŠ BRANKO.
Nas Voljeni Branko…. Djecak iZ Hasana….
Neodrasli Djecak iZ „Baste SljeZoVe Boje“….
I NjegoVa Heroina Majka….
OnakVa Majka KakVu i SVi Mi Pamtimo….
I Nosimo u Nasem Srcu…. ZauVijek….
Hvala, poštovana redakcijo !