Branko Radičević: Ubica u neznanju
Branko Radičević
Jarko sunce eno sede,
Dalje mu se ve(ć) ne tede,
Za goricu čarnu pade,
A tako ću i ja sade.
Tu na bregu tije reke,
Sred travice ove meke,
Padaj, telo, pa s’ odmori,
Dok zorica ne zazori.“
Tako putnik trudan reče,
Al’ kako je pusto veče,
Kako l’ cveće lepo miri,
Kako l’ vetrić tio piri,
Kako l’ reka ta žubori,
Nemoj jošte kô da zbori,
I on uze vrulu glasnu,
Ode svirat pesmu jasnu.
Putnik svira, pesme vije,
Vetrić kupi glase tije
Pa i nosit lagan ode
Na ‘nu stranu ladne vode;
A tu jedna moma bila,
Baš vodice zaitila,
Pošla doma, ali sade
Glase slatke slušat stade.
Putnik svira jasno, tio,
Krasnu pesmu udesio,
Kô da tuži, kô da moli,
Kô na srcu da ga boli,
Baš onako milostivo; —
Momi kuca srce živo;
Spusti sude na poljanu,
Glenu nebu, pa uzdanu.
Gleda putnik okoline,
Baca vrulu od miline,
Ode pevat tanko, glasno:
„Jao nebo, al’ si krasno,
Jao reko, brdo, dolo,
Jao goro naokolo;
Jošte jedno čedo, jao,
Pa bi ovde i ostao!“
Moma začu, plamom planu,
Ali putnik još ne manu:
„Ti, oh, ti, što nebo milo
Davno meni namenilo,
Da l’ si blizu tu degode?“
Tako putnik tužit ode:
„Od’ na bele, odi ruke,
Odlani mi teške muke!“
Jadna moma zatrepeta,
Lednoj reci bliže šeta;
Eto već je na kraj breg(a),
Da je samo bliže njega.
Beži, beži, čedo krasno! —
Ali, jao, već je kasno.
I zorica nebo kiti,
A naš putnik dalje iti,
Veseo je, pevat stade,
Što učini, i ne znade:
Ne zna da je momu, jao,
Sinoć u grob otpevao.
Branko Radičević
