Brijanje brkova pred put u Kinšasu

Piše: Mišo Vujović

“Moj đed je robijao zbog brkova”, šapnuo mi je u poverenju Jovo, dok smo igrali klikera, a đed Vuko nas posmatrao sa terase. On je svakog dana sam, s’ rukama na leđima, gužvajući kapu i premećući je iz jedne šake u drugu, onako pognut u isto vreme išao od naše zgrade do Trebjese.

Nije se družio sa ostalim penzionerima, mada su ga svi sa poštovanjem pozdravljali. Voleo  je da zastane i posmatra dok igramo fudbal. Nikada nije navijao, mada sam ga uhvatio kako se zadovoljno osmehuje dok Jovo dribla. Bio je dobar čovek đed Vuko, znali smo to kao deca. Decu je teško prevaririti, jednostavno čista duša je u dosluhu sa Tvorcem. Kasnije čoveku otupe čula zbog kojekakvih sklonosti, okolnosti interesa, kalkulacija. Voleli smo ga kao najrođenijeg. Hranio je tuđe kerove ali nije voleo mačke, govorio je da su prepredenije od žena.
“ Iste su Božja ti vjera ko žene. Što ih više ćeraš to više trče za tobom. Kad ih prigrliš, ogrebu te”, u šali je govorio da čuje baba Milena i namigivao prema nama. U stvari, poveravao mi se Jovo, jedino je sa unucima bio uvek raspoložen.
Tek kad je umro saznao sam zašto je često izgledao utučen i snužden, ali nisam dugo razumeo da se ispod maske dobroćudnih ljudi kriju najkrvoločnije zveri, kakve samo može da stvori surova priroda i duhovna teskoba u čoveku. Đed Vuko je, poput mnogih, 1948.godine pao iz ruskog, zbog male nesmotrenosti bolje reći duhovitog dobrodušja:
“Ovi bi naši Staljinu obrijali brkove, da smiju”, izletelo mu je  pred kumom i bližnjim rođakom. Vuko je pokušao da se našali na račun drugova koji su na prečac brijali brkove da ih slučajno ne svrstaju na pogrešnu stranu.
Jedan ga je prokazao, kako se to tada govorilo. Znao je ko je od njih dvojice, ali to nikada nikome nije rekao. Mrčeni Kosta je, posle isleđivanja, stavljajući kažiprst na usta, često ponavljao:
“Kod nas špijuni  najbolje rađaju, bolje no pasulj i krtola, najveći saveznici sirotinje”!
Vuka su su otpremili na Goli otok. Prošao je sve po redu. Od toplg zeca, bojkota, Petrove rupe, kiblarenja…Kažu da nikada nije poklekao. Pustili su ga kao društveno nepopravljivog. Sa tim teretom je otišao jednog vetrovitog jesenjeg dana na Petrovu glavicu. Duvao je vetar noseći žuto lišće, s’ miris neke zagorele džibre. Mi smo šćućureni kod manastira posmatrali kako Jovov otac i stričevi, uzdignutih glava, skamenjenih lica, ponosni,na ramenima, nose Vuka,od kapele, do poslednjeg počivala. Ispratio ga je skoro ceo grad. Tišinu je prolamao lelek njegovih Pješivaca. Nabrajali su mu vrline, pominjali, oca, đeda, vojvode, bojeve i obavezno se tukli šakama u glavu. Jedan od lelelekača se opsetio i njegovo stradanje nazvao “kaljenjem duše i uzdizanjem iznad bratske sramote”.
To je bio prvi ispraćaj pokojnika u mom životu, sećam se da smo pobegli sa časova iz škole smeštene u Dvorcu kralja Nikole, koji se nalazio sa druge strane manastira, odnosno saborne crkve koju su zbog monumentalnosti svi Nikšićani zvali manastir.

Čekao nas je učitelj Danilo nervozno puckajući po dlanu drvenim lenjirom. Ulazili smo u učionicu i bez negodovanja skupljali prste s noktima okrenutim na gore kako bi što bolnije dobili desetku po prstima. Ko malo više zacvili prolazio je i sa pet šest udaraca.
Ipak bilo je to bezbrižno vreme radovanja malim stvarima. Mamila nas je ulica čak i  ošamućene velikim boginjama, saginjali smo se skakućući na jednoj nozi vezali pertle izletali napolje, trčali za vagonima krcatim boksitom, kačili se do izlaska iz grada, čekali da dobri Mijo ode sa  Meteorološke da bi se malo brčkali u bazenu za merenje količine padavina. Rupe na kolenima su se širile od pokušaja da što više puta  ubacimo  u kliker rupicu. Pocrnelim prstima pridržavali smo pantalone da ne ostanemo gologuzi zbog težine klikere u prepunim džepovima, tukli smo se oko lopte, udarali i dobijali po nosu i ponovo zajedno kovali planove o novim smicalicama s’ garbitom, ciglom, izgubljenim novčanikom.
Jedino smo se na fudbalu delili u dva tabora Zvezdu i Partizan, a kada bi se latili svijetlog oružja, neko je imao plastične neko drvene – izđeljane šmajsere, podela je padala na Nemce i partizane, Nemce bi u specijalnim situacijama menjali četnici, za koje me zainteresovao rođak mog đeda, Simo, stari šeret i bivši četnik. Učio me kao klinca da pred gostima u đed ovoj kući, pevam “Bježi Blažo preko Garča za njim Simo bombe bača”!
Ili “ Kuku ti ga partizanko kad te skopa Petkov Marko, kad te skopa Petkov Marko i okrene naopako..,”.  Nisam znao da Marko sedi za stolom, što je stvaralo neprijatnost domaćinu, ali je Simo skakao i preuzimao odgovornost.
Na Sima niko nije obraćao pažnju ali je znao da zapreti :
“Da mi se dokopati mitraljezia krenuo bih na CK”!
Srećom nije odlazio iz Markovine, tamo su ga svi znali, a platio je posle rata žestoko svoje četovanje.
Vreme smo provodili napolju udišući slobodu koju su nam doneli neki ozbiljni drugovi sa kačketima i brčićama uvek u odelima i belim košuljama. Znali smo da sa njima nije bilo zajebancije. Uveče bi obično u dvojkama ili trojkama šetali trotoarom korzoa, promičući ka parku gde bi pravili pauzu i ulicom Vuka  Karadžića, levo pored Kokine kafane ili Petom proleterskom, zatvarali krug prema centru. Kasnije su štraftu od hotela produžili ulicom koja je za kratko tri puta preimenovana. Šesta crnogorska u Edvarda Kardelja, a zatim je ponela ime Nikole Tesle. Kako Vlada Crne Gore, zahvaljujući kojoj je “spašena” Crna Gora od samopotapanja najavljuje etničko provetravanje Srba, novim zakonskim aparthejdom za Srbe kakav je već jednom sproveden 1944. godine prošlog veka, nije isključeno da i Tesla bude proteran iz Crne Gore.
Ozbiljni drugovi su uživali u privilegijama da su se nalazili skoro van sistema. Poštovanje i pažnja ukazivani su im od poštanskog šaltera i zdravstvenih ustanova gde su imali prednost čak i nad trudnicama do državnih organa. Obeležavali su svakog 4. jula Dan borca – “slavu”, bez sveće, žita i molitve. Oni su mogli sve. Bili su jedini ratnici u novijoj istoriji kod kojih se sve pozlatilo. Čak i oni iz petog kruga boračkih penzionera stekli su sve povlastice. Sedamdesetih godina status borca NOR-a stican je sa dva svedoka. Sećam se priče da je visoki funkcioner, diplomamata , autor“ Moskovskih godina” , poslao rođaka kod uglednog plemenika, učesnika NOR-a da mu potpiše svedočanstvo o učešću u NOB-u.
“Šta kažeš posl’o te Veljko?”
“ Pozdravi ga i reci mu da ti on prvi svedoči i ja ću istog trena potpisati”, odgovorio je ovaj ugledni Katunjanin koji se već ranih šesdesetih povukao u mirovinu ne spreman da pravi kompromise protiv kojih se borio. Ali takvi su bili retkost. Čak i ponuđeni stan da odbiju i vrate se u zavičaj kao mladi penzioneri da se bave pčelarstvom i pečenjem rakije.
Među tim drugovima šetačima zapaženo mesto u mom sećanju imao je mistični Ćibo, stari oznaš i udbaš.
“ Eno ga Ćibo – špijun”, šapatom su govorili i pokretom glave pokazivali na prosedog čovečuljka koji je obično sedeo ispred Gradske kafane i čitao “Pobjedu” ili se šetkao sam od kapele do hotela. Proveravao je redovno i one ispred hotela i putnike u gradskoj kapeli. Upućeni su tvrdili da mnogo ljudi ima na duši, ako uopšte tu dimenziju poseduje čovek od čijeg imena se mnogima ledila krv u žilama. U jednoj fotelji sedeo je načelnik, glavni islednik i egzekutor. Kada je penzionisan postaje usamljen, za razliku od đeda Vuka koji je iz razočarenja zazirao od ljudi, kod Ćiba je bilo obrnuto. Ljudi su ga masovno izbegavali. U početku zbog straha kasnije iz prezira, ali nikada niko nije na njega nije nasrnuo. Uvek je bio naoružan, sako nije skidao ni po najvećem žaropeku. Govorilo se: “Ko je kod Ćiba bio na prijemnom, taj više nije imao šta da polaže ni pred popom ni pred sudijom”! Ćibova specijalnost bile su mlade supruge i sestre zatočenih.
Neki su bez ikakvog razloga putovali za Kinšasu, kako je to lepo po Ćibu, oslikao Živko Nikolić u filmu “ U ime naroda”, da bi im načelnik Ćibo obljubio ženu.
Neke su dobrovoljno pristale na silovanje, dok su druge napastvovane pod optužbom, napad na službeno lice u vršenju službene radnje.  Krajem osamdesetih, među prvima je tabu Goli otok, razbio Vlado Dapčević ispovešću u Ćuruvijino pero “Ja ibeovac”. Kasnije su se još neki okuražili da svedoče o zverstvima svojih drugova i pokažu onu zasenčenu stranu narodne vlasti. Jedna od žrtava je javno uprla prstom u napasnika i dželata druga Ćiba. Optužila ga je za silovanje i višednevno iživljavanje.
Taj dan je Ćibov sin, uzoran i uvažen građanin i sam u zrelim godinama, zgrožen doneo “Pobjedu” kući pitajući oca da li je istina to što je objavljeno!?
“ Pišu svašta, u moje vrijeme se znalo ko šta i kako piše”, hladno je odgovorio i nastavio sa ručkom i ne pogledavši novine koje su stajale na stolu. I pre nego se tekst pojavio, jedan od njegovih bivših kolega iz Podgorice ga je nazvao da se nađu u Lovačkom domu.
“ Ovo je sve pošlo po đavolu”, referisao mu je nekadašnji pripravnik  sada samostalni inspektor pred penzijom.
“ Došo đavo po svoje moj Dušane. Ja sam se naživeo i znam kako ću ih ućutkati”, odgovorio je Ćibo.
Dušan je optužio svoje starešine za popustljivost, a staro rukovodstvo na čelu sa drugom Markom za oportunizam.
“ Ovi će i majku prodati a ne državu, onaj sa Gazimestana ih je uzeo pod svoje. Znaš mu oca pratili smo ga jedno vreme. Svetozar je bio čist ko suza. Ali ga je progonilo samoubistvo onog učenika i sebi je presudio. Ovaj će da sudi svima nama. Ponovo su četnički sinovi digli glavu, a popovi se razmahali pa kade po vazdan.
Ti si kasnije “dužio” kaluđere u Ostrogu”, pokušavao je da malo omekša situaciju Dušan. Ćibo je zbog represija i brutalnosti sklonjen smesta načelnika i prebačen da nadzire manastir Ostrog.

Tamo je dočekao mladog teologa Miraša, kog i pored protivljenja mitropolita Danila, SINOD SPC postavlja za suplenta Monaške škole u Ostrogu. Po instrukcijama druga Krsta, nekrunisanog patrijarha pod čijim stalnim nadzorom se nalazio patrijarh German, mladi i naočiti teolog sa više ličnih dokumenata, različitih datuma i mesta rođenja, odseda u hotelu Onogošt, gde upoznaje svog novog šefa druga Ćiba. Instrukcije su glasile da se po svaku cenu Monaška škola rasturi. Ćibo je usmeno iznosio karakteristike iz dosijea kaluđera, nastavnog kadra na čelu sa jeromonahom Irinejem, potonjim patrijarhom srpskim. Među polaznicima će se naći i vladika Pahomije tada iskušenik Tomislav. Miraš je paleći cigaretu za cigaretom upijao svaku reč, druga Ćiba, svestan šanse koja mu je ukazana i otvara mu širom vrata stolice svetog Petra gde ga je Služba, već samim upisom na Prizrensku bogosloviju u 21. godini života, planirala postaviti. Najpre kao vikarnog episkopa Dioklijanskog, a zatim za Mitropolita crnogorsko – primorskog. Ono što drug Krsto, rođeni Crmničanin i drug Moma nominalni otac drugarice Mire, žene koja je Srbiju dovela do sunovrata, nisu predvideli, bio je žilav otpor mitropolita Danila da se ovaj mladi drobnjak iz Zenice ili Ramovig ždrijela, ni sam više nija znao gde je rođen, postavi za vikarnog episkopa. Drugovi Krsto i Moma sa još par članova Savezne verske komisije predstavljali su Sinod u senci i gotovo sve odluke crkvene vlade morale su proći njihovu inkviziciju.
Gledajući u Dušana navirale su uspomene, seća se kada ga je primio za pripravnika u to vreme samo je sekretar komiteta drug Veljo bio “jači” od njega. Opet mu je Miraš, taj pronicljivi i prepredeni teolog pao na pamet. Ispratio ga je na zadatak koji je besprekorno obavio.
Kada je odlazio pozdravljajući se šeretski mu je namignuo:
“ Rasturili smo to pedersko leglo”!
Ćibo je ustao, bez reči se pozdravio sa Dušanom, kupio “Politiku” i “Novosti”, i otišao na staro mesto pred Gradskom kafanom.
Sin ga je sa nevericom posmatrao. Jeo je lagano kao da se ništa bitno nije dogodilo u njihovim životima. Ustao ćuteći, kao i juče kada se našao sa Dušanom, ušao u sobu, skinuo kaput uredno ga prebacio preko stolice, stavio pištolj pored glave legao zagledan u fotografiju iz starih novina svog plemenika Vjekoslava, ustaškog zapovednika Jasenovca i svih logora u NDH, koga je Udbin agent Ilija Stanić 1969. godine čekićem i štanglom iskasapio u sopstvenoj kući u blizini Valensije.
Vjekoslav  je bio Hrvat Hercegovac, Ćibo Crnogorac – Hercegovac. I jedan i drugi Srbi. I jedan i drugi poreklom su iz Banjana od bratstva Vujičića, slava im je Sveti Nikola. Vjekoslavov otac Ljubomir otišao je iz Banjana i oženio Hrvaticu Mariju iz Ljubuškog.
Osim prezimena zajedničko im je poreklo i krv na rukama.
Od tog trenutka prestao da izlazi iz kuće sa sobom je odneo mnoge tajne o kojima se i danas nerado govori, pod lažnim izgovorom povređivanja predaka i potomaka. Na Ćibovoj sahrani bilo je više radoznalaca nego poštovalaca. Mnogi su išli da se uvere da je zaista umro Ćibo, simbol crvenog terora, zloglasni načelnik Udbe i svevideće oko u penziji.
Prvi put sam, još kao osnovac, posumnjao u čuvare naše slobode čitajući Pejanovićevu knjigu
“Velika igra sa Dražom Mihajlovićem” , potpisanu pseudonimom Ljubo Popović. Čitao sam je u dahu, gutajući svaku stranicu i moleći Boga da ga ne uhvate. Susret sa Dražom i njegovim progonom izazvao je podozrenje prema tim nosiocima zasluga, sedim glavama čije se mišljenje uvažavalo na svim nivoima. Čak je sud u Baru morao da sudi Bori Čorbi zbog pesme “ Crni mercedes”, jer je Barski Subnor procenio da su im ti stihovi naneli duševnu bol.
Šetači su često zasedali i zauzimali stavove, čuvali tekovine revolucije, kidisali  na svaku pomisao da su četnici i ostali učesnici u ratu bilo šta dobro mogli učiniti. Svoje zločine pravdali su odbranom države od izdajnika, a unutrašnji čistke obračunom sa skretničarima i reakcijom.
Upravo ta nacionalna denacifikacija utemeljena u odbrani boračkih zasluga danas ulazi u jednu novu fazu o kojoj i deca na ulici već raspredaju ko je Srbin izdajnik ko Crnogorac rodoljub.
Ljudi poput đeda Vuka je sve manje, onih koji baštine nasleđe druga Ćiba, sudeći po retorici na raznim nivoima, ima na pretek, kao i kožnih kabanica kojima smo skloni od davnina.