Брисање трагова Хришћана у Сарајеву

Пише: Џевад Галијашевић

Како ће пресуда из сарајевског кадилука, предсједнику Републике Српске Милораду Додику дјеловати на српски народ и политичке прилике у БиХ и Републици Српској – слиједи ли нови егзодус Срба ?

Откако је Алија Изетбеговић утврдио циљ и одредио правац, Бошњаци су задржали идеју реисламизације и на њу само накалемили нове принципе тежњи за реосманизацијом земље. Често понављана мантра да Бошњаци нису Турци вратила се као бумеранг ових дана: „иако нису Турци Бошњаци су, све што их дефинише и што вриједи, створили уз помоћ Турака“.

Сарајево као османска метропола

Потврдило се то у сриједу, 19. фебруара, кад је у главном граду муслимана БиХ, одржана сједница Градског вијећа Града Сарајево која се бавила питањем утврђивања „рођендана града“. Предсједавајући Градског вијећа Сарајева Јасмин Адемовић из владајуће странке Народ и Правда, коју води министар иностраних послова Елмедин Конаковић, те Ведад Дељковић члан Демократске Фронте, члана Предсједништва БиХ Жељка Комшића, су предложили да се као дан оснивања града Сарајева прогласи и обиљежи први фебруар. Партнерима из власти, Адемовић, предлагач ове иницијативе је објаснио, да обиљежавање првог фебруара не би умањило дан ослобођења од фашизма, шести април. Али, Предраг Пухарић, СДП-ов, градоначелник Сарајева је, градским вијећницима предложио другачије рјешење спора:
„Додавање још једног датума би могло умањити шести април. Приједлажем да се успостави дан историје Сарајева“, казао је Пухарић у обраћању и додао да би имали седмодневно обиљежавање свих битних догађаја из историје Сарајева. Милина.

Овај датум је подијелио вијећнике, власт тзв. Тројке и академску заједницу, па су се у јавности појавила два писма са стотинама потписаних отварајући тако сукоб муслимана око „повијести и контра-повијести“ „Сарајево има родни лист оснивања, то је 1. фебруар 1469. године. Шести април је битан датум у новијој историји Сарајева, дан ослобођења од фашизма, али Сарајево као град постоји од оснивања, од Иса-бега Исхаковића“, рекао је историчар Енвер Имамовић.

„Први фебруар није рођендан Сарајева. То је само један од датума легализирања Вакуфнаме Иса-бега Исхаковића, која је датирана тако, да тај датум може бити било који дан између 1. фебруара и 3. Марта“ оцјенио је историчар Хуснија Камберовић. Професор на катедри за историју умјетности, Харис Дервишевић, подржао је идеју да први фебруар буде дан оснивања града Сарајева.

„Сарајево је основано 1462; до тада, овдје није било града са институцијама и инфраструктуром. Иса-бег Исхаковић, оснивач Сарајева, те године је подигао кључне објекте: џамију, текију, мост, караван-сарај с дућанима, хамам, водовод и млинове, све што град чини градом. Доласком османлија, формирају се градови, са типично оријенталним урбанистичким обиљежјима: Сарајево, Мостар, Тузла и Травник.

Је ли Турска Босни и Сарајеву мајка?

Треба рећи и то, да је комисија у саставу Аладин Хусић (тренутно директор Оријенталног института), Енес Пелидија, (пензионисани универзитетски професор османског периода) и Бехија Златар (стручњак за османски период) још 2019. године, урадила елаборат у ком је предложено да први фебруар, буде дан оснивања града Сарајева.

У овим тенденцијама и политичким намјерама јасно се види покушај брисања хришћанског присуства и доприноса из историје града и изврши историјска верификација стања створеног насиљем и прогоном 150.000 Срба. Постаје јасније,због чега је „памет“, увијек бјежала на друго мјесто. Требало је питати Скендера Куленовића, Бранка Ћопића, Иву Андрића Божидара Јакшића, Љубомира Тадића и Мешу Селимовића, зашто су отишли? И не само њих. Јер отишли су и Есад Ћимић, Војислав Лубарда, Тин Ујевић, Гојко Ђого, Предраг Матвејевић, Никола Милошевић, Адил Зулфикарпашић, Васо Пелагић, Сима Милутиновић – Сарајлија, Зуко Џумхур, Предраг Палавестра, Бранко В. Радичевић, Вук Крњевић, Вук Драшковић, Рајко Петров Ного, Војислав Шешељ, Емир Кустурица, Горан Бреговић, Ненад Јанковић, Мухарем Баздуљ и Мехо Машић. а муслимански интелектуалци, су кукавички ћутали и понашали се као да их то уопште не занима.

Данас, пред нашим очима, Сарајево, се враћа своме лицу османске касабе и културно-историјске периферије – цивилизацијског болесника који своју духовну наказност прикрива лажном историјом и бригом за државу и њен такозвани, европски пут. Без познатих научника, умјетника, књижевника и пјесника, као, јединствену оставштину османске тираније Бошњаци су изабрали тај пут самообмане да је све што у граду и земљи вриједи, створено под знамењем Ислама и уз помоћ „турске браће“.

Након физичког прогона Срба и њиховог уклањања из назива улица града, научних, образовних и културних институција на ред је дошло финално брисање Срба из историје града.

Извор: Печат

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: