Брозови београдско – јосипградски аустромарксисти затирали су све што је српско и православно

Пише: Душан Буковић

У овом контексту вредно је указати да је у Београду- Јосипграду објављена друга књига „Крајина и Крајишници“  у  приватном издању професора- хероја Јована Зубовића, коју су тзв. „српски“ комунисти-интернационалисти, аустромарксисти таксирали као „шовинистички памфлет“ и захтевали од Окружног суда да је забрани. И тако одлуком Брозовог Окружног суда у Београду-Јосипграду од 16. априла 1970. године, Зубовићева књига је забрањена због „повреде прописа закона о штампи и другим информацијама“. У образложењу збаране књиге „Крајина и Крајишници“, између осталог стоји:

„Окружно јавно тужилаштво сматра да овакви националистички преступи у третирању Крајине, њезине даље и ближе историје, друштвеног развитка, културе и језика, фалсификовање историје народа Босне и Херцеговине и жења да се ненаучним путем докаже да је Босна западни део Србије… уноси узнемирење…“ (Види: Забрањено растурање књиге „Крајина и крајишници“ -Националистички и шовинистички приступ у третирању Босанске крајине, „Политика-Танјуг“, Београд, 16. април 1970).

Проф. Зубовић  је са болом у души посматрао како се под Брозовим крвавим  великохрватским,  робовласничким,  фабијанско-интермаријумским  и   НАТО- комунистичким  режимом  затире све што је српско и  православно. Устао   је  у  одбрану обесправљених, потлачених и понижених несрећних Срба у Крајини, „каурској  и  турској“  и указао на жалосне чињенице, зато ћемо пренети извесне цитате, како бисмо одбили сваки приговор пристрасности.

У  песми Јована  Поткозарца „Покајте се“, коју је спевао поводом бањалучког земљотреса, на страни 9 и 10 стоји :

„Из дубине нешто затутњело

И закликта са обалака вила:

Покајте се на земљи грешници,

Ви законе свете погазисте,

Све законе људске и божије

И светиње своје остависте:

Потровасте сјеме у матера

У утроби дјецу помористе;

Одроди се мати од дјетета,

Одроди се д’јете од матере,

Одроди се кућа од племена,

Одроди се племе од народа;

Не поштује млађи старијега,

Побјегоше вјешти и снажнији,

Остадоше стари и немоћни

И опусти половина села;

Расуше се народна богаства

А згрнуше бисер и дукати,

Поградише по приморју куле;

А тада се сва земља заљуља

И разруши села и градове.

Како ћемо боље учинити? –

Покајте се по земљи грешници,

С њима и ви, дјецо крајишници!

Не може се боље учинити

Што се закон прави не поврати:

Прођите се силе и неправде,

Не газите слабе и нејаке,

Умјерите велика богаства,

Помажите јачи слабијима

И све своје снаге сједините

Па се сваком злу одупирите;

Дижите се мало и велико,

У коштац се са злом ухватите

И у тешкој борби понесите;

Прихватите помоћ пријарељску

Из  ц’јелога племенитог св’јета

И сва наша добра очувајте

И на корист земљи утрошите.

И немојте лако посрнути

У великој борби и невољи;

Сјетите се ранијих невоља

Које’но смо издржали редом

Од Мурата до б’јесног Хитлера

И његова слуге Павелића;

Сјетите се старијих јунака –

Вујадина са обадва сина,

Јанковића и малога Раде

И Кочића и младог Принципа,

И јунака знаних и незнаних

Који’но су сва зла издржали

И срушену земљу обнављали.

А када се братски сједините

И закону правом повратите

Па завлада правда и истина,

Изникнуће из земље домови

У њима се пород изродити,

И  Крајину љуту обновити…“

Стр. 13:  “Мале душе не могу сакгледати и правилно схватити истину. Срцом слаби и себични људи као и људи другог вјеровања и другог морала не могу да схвате нашу мисао правде и слободе. Сви насилници не воле слободе, а ње се плаше и неки слаби људи и ситне душе. Све су то непотпуни људи, људи обузети само собом и себи најближима или опсједнути неком страном мисли и доктрином. Такових људи и група људи било је одувијек и увијек ће их бити. Нама се тешко с њима братимити. Прије се могу очекивати цукоби и борбе с њима, тешке и дуге и скоро вјечне и непрестане.

Наша је стара мисао и данас савремена, ма да неки то не признају, и није противна савременом схватању о друштвеном управљању и друштвеном реду и дисциплини. Она треба и у наше доба, у новим условима, да послужи као опште правило понашања и као опомена онима који гријеше или имају на души тешких гријехова прошлости…“

Стр. 16 : „У објашњавању и мењању садашњег расположења најтеже је сузбити страх који је остао још од окупације у Крајини, напосе од усташа и њихових средстава. Страх је појачан сукобима и борбама унутрашњих српских група између себе. У неким је крајевима завладао кукавичлук и страх какав се не памти од Турака…

Људи остављају српско име и називају се православцима, заборављају српску прошлост, остављају писмо ћирилицу и српске обичаје, чак и славу – посебно обележје Срба. Српски језик називају наш језик, у новије време српскохрватски, српске народне песме називају наше народне песме без српског обележка. Кад спомену српско име окрећу се и гледају око себе да их ко не слуша; и славу славе кријући а свећу заклањају застором…“

Стр. 83: „Данас сви Хрвати на Крајини називају свој језик – хрватски,  а свесни Срби – српски;  за  неопредељене муслимане,  све Србе интернационалисте  и све бојажљиве  Србе то  је  ‘наш језик’  и језик српскохрватски или хрватскосрпски. Како ће бити даље и да ли ће бити још каквих варијаната, не поричем. Како било да било, ми ћемо се трудити да останемо што ближе народном  говору“.

Стр. 88:  „У  ‘Независној Држави Хрватској’ ћирилица је била забрањена и свима наметнута латиница. У приватном животу међу Србима ипак се одржала, а једно време се држала и међу Србима партизанима у шуми. Када је и како је уведена латиница и у шуми и на слободној партизанској територији треба да се утврди.

Срби Крајишници једно су се време опирали општем увођењу латинице, али су на крају сустали, поготово када су видели да латиница продире и побеђује и у Србији – у Савезној управи, у војсци, па и међу омладином и професорима на Универзитету (уџбеници и студентска издања све више се штампају латиницом)…“

Стр. 89:  „На крају износимо мишљење чувеног хрватског научника Томе   Маретића о ћирилици и латиници.

‘Образовани Срби и не слуте, како су сретни, што су они једини народ у Европи, који се може дичити савршеним правописом,  тј. таквим,  у којему му  за сваки глас служи особито слово, а  од њих се ни једно не узима за више гласова, него само за један једини. Зато њихова ћирилица има таман толико слова, колико њихов језик има гласова, тј.  и  слова и  гласова има по 30. То је  бесмртна  заслуга  Bука  Стеф. Караџића.  Хрватска је латиница с додуше много и много савршенија од француске, енглеске, њемачке, италијанске,   али је мање савршена од српске ћирилице…

Захтев неких људи, и Срба по рођењу  у Хрватској,  да се укине   ћирилица,   писмо ‘попадија’   и ‘жандара’,  како они кажу, нико паметан не узима озбиљно. Они не познају ствар о којој говоре или, некоме се подворивајући, свесно обилазе истину, по чему су управо бедни“.

Стр: 101: „У наше доба прилике су се измијениле. Стара вјеровања блиједе, а нова су од овога свијета – вјера и моћ човјека над природом и вјера уматеријална добра и материјалне класне интересе. Проповједа се:  да је стара вјера отров за народ, а од празне вјере нема никакве користи, да се треба борити не само са неправдама у друштву и класним непријатељем већ и са природом која се може савладати; али то је вјера…“

У књизи су од посебног значаја статистичке студије професора Јована Зубовића „Становништво по попису од 15. марта 1948“, и  Адама Милановића „Пописи становништва по вери (1921. и 1931) и по народности (1948, 1953, 1961)“ из којих се види значајан пад живе српске снаге према попису од 1948. године у односу на стање у 1931. години (Види: Проф. Јован Зубовић, Крајина и крајишници, Књига друга, Београд, 1970, стр. 63-69).

Не можемо да заборавимо и да не поменемо крваво доба великохрватског хегемонисте, робовласника и тиранина Јосипа Броза тзв. „Тита“, НАТО-најамника, који је продао капиталистичком западу више милиона радника-гастарбајтера као маркистичко-економски „вишак вредности“, који данас труне у фараонској могили у извиканој  „кући цвећа“, где  му се и данас   клањају заглупљени и опсењени аустромарксисти  и  тзв.  „Срби“ идолопоклоници на срамоту јуначке Србије и српског народа.

Имајући у виду,  да  московски,  берлинско-ватикански  и   лондонско-вашингтонски  НАТО-најамник  Јосип  Броз  тзв.  „Тито“  није уврштен  у списак највећих  тиранина  у  историји  света,  којег су саставили његови ментори европски и амерички империјалисти-тријалисти у својим пропагандним делима, а гле чуда,  нису  се  устручавали  да  у  списак  уврсте  несрећног  и  пониженог  Србина  Слободана  Милошевића! (Види: Nigel Cawthorne, 100 tyrants  – History’s most evil despots & dictators, London, 2008; simon Sebag Montefiore,  Monsters – History’s   most evil men and women, London, 2008;   Clive Foss, The Tyrants, London, 2006),

Полазећи од чињенице да је у току 1944. године основан у Београду-Јосипграду Брозов великохрватско-хегемонистички и тирански „Суд части“  и да је формирана Комисија з а испитивање рада и држања свих Срба наставника Београдског универзитета за време немачке окупације. Чланови ове комисије били су тзв. „Срби“ у Србији, велики грешници и одроди, заглупљени и опсењени аустромарксисти, комунисти-интернационалисти: др Синиша Станковић,  др Душан Недељковић,  др  Јеврем   Недељковић, др  Драгољуб   Кр.  Јовановић,   др Борислав Стевановић, др Петар Матавуљ, др   Павле Савић, др Јован Томић, др Сретен Шљивић, др Александар  Леко,  др  Петар Јовановић, др Васо Чубриловић, др Младен Јосифовић,  др  Јован  Ђорђевић,   др Стеван Ђелинео,  др Тома Бунушевац…

Такође, имајући на уму, да је великохрватски хегемониста, тиранин и србофоб Јосип Броз  тзв. „Тито“ имао двоструку улогу када су у  питању  његови сународници Хрвати  и то се види  у примеру  др Мате Ујевића, уредника Павелићеве „Хрватске енциклопедије“ – “Encyclopaedia Croatica” и касније главног редактора Брозове и Крлежине „Еnciklopedije Jugoslavije”.  Међу сарадницима „Енциклопедије Југославије“ појављују се и имена у  Павелићевој „Хрватској енциклопедији“ – “Encyclopaedia Croatica”,  то су:  др Петар Скок, др Александар Приможић, инжињер Петар Мардешић, др Јурај Андраш, др Хамдија Крешевљаковић, др Људевит Јонке и Миростислав Бартулица (Види: Двострука улога Мате Ујевића, „Илустрована Политика“, бр. 1604, Београд, 1. август 1989).

Шта још да кажемо о двострукој улози Савића Марковића Штедимлије, Владимира Назора, Густава Крклеца и многих других, који су у току Другог св. рата глорификовали масовног убицу и тиранина Анту Павелића, поглавника злогласне Независне Државе Хрватске.

 Српски народ у Крајини „турској и каурској“ столећима је страдао од Турака, Аустријанаца, Млечана,  хрватских  усташа  и  аустромарксиста,  комуниста-интернационалиста,  који су  му  ради лажног „братства и јединства“  и књиге уништавали.

Прочитајте ЈОШ:

(ФОТО-ВИДЕО) Српска Рамонда: Демистификација црногорских усташких измишљотина

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: