Buka i bes ili kako Rusi i DSS ruše vlast u Crnoj Gori

U trenutku dok se pišu ovi redovi, još je neizvestan rasplet aktuelne crnogorske političke drame. Ali niko više ne sumnja i ne spori da je Đukanovićev lični režim ozbiljno uzdrman, da je vlast uveliko delegitimisana i da je opozicija koja je vodila ili učestvovala u ovim protestima zabeležila značajan uspeh.Tačnije rečeno, uspeh su postigli građani koji su se oslobodili straha, a zasluga je opozicije što im je u tome pomogla. U svakom slučaju, nema dileme da je za poslednjih dvadesetak dana Crna Gora prilično promenjena i da, ma kako se priča završila, stvari teško da će moći da se vrate na staro.

Kako sada komično deluje sva ona buka i bes koju su režimski mediji i propagandisti pre samo nekoliko sedmica izlili na pisca ovih redova i jedno istraživanje koje je pokazivalo da u Crnoj Gori – obratite pažnju – „postoji značajan konfliktni potencijal“, da je društvo ozbiljno podeljeno, da je nisko poverenje u institucije, a pogotovo u izborni proces?! I još sam preporučio „hitan dijalog svih odgovornih društvenih činilaca“ u cilju dezaktiviranja tog eksplozivnog potencijala. Pri tome sam bio naglašeno blag, tolerantan i benevolentan. Govorio sam kao zabrinuti prijatelj i iz obzira prema svojim domaćinima, da im ne pravim još veće probleme, nisam hteo da oštro prozivam ni crnogorski režim niti njegovu više nego sumnjivu vezu sa aktuelnom vlašću u Beogradu. 

Ali ništa nije vredelo. I na tom primeru se već videlo o kakvom se režimu radi. Uostalom, kad tako „na nož“ dočekuju ljubaznu, dobronamernu i blagu kritiku od strane nekog ko je gost i ko, hajde tako da kažem, nije baš sasvim „tikva bez korena“ ni u Srbiji ni na postjugoslovenskom javnom prostoru – šta li onda tek rade „svojima“, to jest, domaćim političkim protivnicima i kritičarima?

Pitam se gde su sada, kada je više nego očigledno koliko sam bio u pravu, sve one Pink-Informer-RTV CG junačine, da me pozovu u emisiju da analiziramo stanje demokratije i poverenje u institucije u Crnoj Gori. I gde su oni čuveni BG i CG analitičari i istraživači koji se ubiše od dokazivanja kako se narod ubi od podrške DPS-u i Đukanoviću (dok DF ima samo oko 5,9 odsto podrške, koja se „topi iz dana u dan“)? Njegoš je, po ko zna koji put bio u pravu. Vr(ij)eme zaista jeste „majstorsko rešeto“, samo što ponekad čovek živ ne dočeka dok se razdvoji seme od pleve i žito od kukolja.

Ovoga puta, međutim, vrlo brzo se pokazalo šta je šta i kako stvari stoje. Pošteno govoreći, i nije trebalo biti veliki analitičar da bi se shvatilo o čemu je reč. I golim okom se dala videti i ta podeljenost i da se strpljenje naroda približava tačci ključanja. A posebno je bila vidljiva bahatost i arogancija vlasti koja zavedena sopstvenom ružičastom medijskom slikom o sebi, ne haje čak ni za dobronamerne kritike.

No, ako i jeste bahat, Đukanović nije glup. Mislim da i on sam negde dobro zna da je izgubio legitimitet, barem još od poslednjih predsedničkih izbora. I zna da u narodu više ne prolaze priče o „izdajničkoj opoziciji“, „šačici zavedenih“ i „institucijama sistema koje će reći svoju reč“. Zato su aktivirane doslovno sve agenture, svi lobisti i svi „spavači“ u srpskom javnom, političkom i kriminalnom životu. A ima ih poprilično. I zato se tako grčevito uhvatio (anti)NATO priče, koja svakako jeste značajan, ali ne jedini i ne nužno presudan element u ovim poslednjim događajima. Zapravo, i samo na prvi pogled paradaksalno, najviše sam režim potencira taj srpski i anti-NATO segment u ovim protestima ne bi li time u poslednji čas pridobio, odnosno povratio prilično malaksalu podršku zapadnih političkih i bezbednosnih struktura. Bez te podrške Đukanović bi teško sastavio 48 sati na vlasti, odnosno, bio bi sveden samo na zaštitu lične pretorijanske garde, a pretorijanci, znamo to iz istorije, lako promene i stranu i „cara“ čim vide da je brod počeo da tone.

Otud mistifikacija ruskog uticaja. On, naravno, postoji, kao i svuda na planeti, isto kao što, ustalom, postoje uticaji svih drugih velikih sila. U konkretnom slučaju, Moskva je, plašim se, dosta dugo, rekao bih, čak nedopustivo dugo bila žrtva pogrešnih i umirujućih (dez)informacija sa terena i relativno kasno je – a videćemo uskoro da li je to prekasno, ili u zadnji čas – shvatila da se Milo uopšte ne šali sa NATO pričom i tek nedavno, praktično, tek nakon što im je Crna Gora „uvela sankcije“, krenula politički i retorički (a možda i na još poneki način) malo oštrije protiv Đukanovićevog režima.

Ali dok teorija o „ruskim prstima“ u podgoričkom protestu još i deluje koliko-toliko ozbiljno (na kraju krajeva, radi se o velikoj i respektabilnoj zemlji, bez obzira što iz različitih razloga ne reaguje uvek adekvatno i blagovremeno na probleme sa kojima je suočena), priča o „srpskim desničarima, predvođenim DSS-om“ koji, tobože, stoje iza ovog protesta zvuči apsolutno apsurdno i doslovno tragikomično.

Nažalost, prilično dobro poznajem srpsku političku scenu (a još bolje njen tzv. „desni“, nacionalni deo i pogotovo DSS) i mogu odgovorno da kažem da je dolaskom SNS-a na vlast taj nacionalni i patriotski deo srpskog političkog spektra doslovno rasturen, užasno oslabljen i gotovo potpuno uništen. A mučeni DSS (za čijeg bivšeg i sadašnjeg lidera sam, što nije tajna, imao i imam dosta simpatije, a što opet ne znači i da nisam kritičan prema nekim aspektima njihove politike) taj DSS, dakle, danas jedva sastavlja kvorum za sednice glavnog odbora i s mukom namiče pare da im zbog starih dugova ne iseku telefon i struju u stranačkoj centrali. I sad bi neko trebalo da poveruje da takav DSS organizuje masovne proteste po Crnoj Gori i ruši Mila Đukanovića?!

Znaju to vrlo dobro autori ove besmislene „teorije“. Ali nema veze što je u pitanju glupost i neistina. Samo nek dobro i bombastično zvuči i neka, po mogućstvu, konstruisanjem transverzale protest-opozicija-Srbija-NATO-Rusija-Putin-Koštunica-DSS alarmira nekog činovnika u Briselu ili zapadnim ambasadama. U suštini, poslednjih nedelju dana Đukanovićev režim ništa drugo i ne radi nego na ovaj način, raspirivanjem i preuveličavanjem „opasnosti“ od srpskog i ruskog uticaja, pokušava da kupi, to jest, povrati milost u strukturama SAD i NATO alijanse. Jer to je ostala jedina karta od koje još očekuje spas.

Kao što rekoh, ne znači da će podgorički režim nužno pasti. (Postoji mišljenje da mu nije trebalo dati ovih nedelju dana vremena da pokuša da se konsoliduje spolja i iznutra. No, niko ne može sa sigurnošću reći kako bi se stvar završila da se prošle nedelje išlo do kraja u radikalizaciju). Ali je sigurno da je prilično uzdrman, što se, pored ostalog, vidi i po nebuloznim teorijama koje lansira, kao i po aktiviranju svih prestalih resursa.

Na kraju, ali nipošto najmanje važno, treba naglasiti i da nipošto ne znači da su svi oni koji sada aktivno ili indirektno podržavaju protest protiv Đukanovića neki politički istomišljenici, niti da su besprekorni, a još manje anđeli-spasioci sa čarobnim štapićem koji će rešiti sve crnogorske privredne i političke probleme. Daleko od toga. Crna Gora ostaje politički i identitetski podeljeno društvo, sa velikim unutrašnjim i spoljnim problemima. Ali ključno je da se shvati da nijedan od tih problema neće moći da se rešava ni principijelno, niti zdravim kompromisom, sve dok na vlasti opstaje jedna privatna kvazipolitička nomenklatura kojoj je lična vlast sopstveni interes jedini „princip“, cilj i opsesija.

Drugim rečima, i bez Mila Đukanovića Crna Gora će imati mnogo teškoća. Ali će tek tada imati barem teoretske šanse da krene da ih otklanja i rešava.

A što se nas, to jest, Srbije tiče, više je nego jasno da je aktuelna srpska vlast u tesnoj vezi sa Đukanovićevim režimom i da su u pitanju praktično dve glave iste regionalne hobotnice – samo se ovdašnja bolje pretvara i skriva. Zato su sumnjive one „patriote“ koje, na primer, podržavaju Vučića u Srbiji, a kritikuju Đukanovića u Crnoj Gori. Baš kao i obrnuto, oni koji kritikuju Vučića, a podržavaju Đukanovića. Ali, srećom, i ne slučajno, takvih je malo i uglavnom su providni. U principu, i jednog i drugog (p)održavaju isti ljudi i isti centri moći.

Stoga bismo, uz sve razlike ove dve situacije, iz podgoričkog slučaja i mi u Srbiji možda mogli nešto da naučimo. Naročito to kako se oslobađa straha, skepticizma i malodušnosti. I kako se diferencira prava od lažne opozicije, kao i kako se prevazilaze međusobne razlike i fokusira na glavni problem. S tim da je režim u Beogradu manje potrošen – mada se ubrzano troši – i, ako je to uopšte moguće, još brutalnije kontroliše praktično čitavu medijsku i političku scenu. Ali poenta je da „sloboda traži ljude“, podjednako u Beogradu kao u Podgorici.

Piše: Đorđe Vukadinović