Burjan

Katkad, bukne nešto atavističko, prosine uz ključnu kost, svitne preko čela, ter naturi se za gospodarevom senkom preko Dromire, kroz Platije i prelomljenu prozraku, naokolo oko Mioske, ter severu pustome, jestastvenom.

Otole, kamenom komunikacijom, stranputicom, ter ujuri u užeglu, zažarenu koloniju aptovine. Hoćeš li da se spasiš pakla u koščurinama, sevanja kroz krsta, uz cevanice, nazoblji se apte kad je u cvatu.

Koren burjana vadi se rano u proleće kad sve proleće, ili leti kad sve leti, ili s jeseni kad sve sen je. Tada vešci namuzu guste cijanogenetskeglikozide, onda zavoje potope u to gusto burjanovo mleko, i opašu se nekoliko puta (zavoj preko zavoja ter preko zavoja), ter popritegni.  

Burjan je višegodišnja, mrka, moćna, naherena biljka, visoka i do dva metra, sa puzećim korenom, prugaste stabljike, gole, listova neparnoperastih. Cvetova sakupljenih na vrhu u cimoznoj cvasti, belih do neodredljivo crvenkastih. Plod burjana, smrdljive bazge, smrdljive zove, apte (aptovine), bobičasta koštunica, sjajnocrna.

Iždžiklja kraj zaraslih puteljaka, kolotragova komunskih, vododerina, pruga, iz toplih krlja, pored kanala, zarđalih cevi i bagera, zarđalih šporeta i frižidera, kanti, jalovišta, smetlišta, iza preprečenih pavitišta, na ruderalnim staništima, pored prljavih reka, iz kiselih raka, iz otrova izvlači srž, ispod kožare pokraj Svinjače, iza Đilaskih luka. (Iza klanice potočina i osečina sa jagnjećim kožicama i runcima, raj je za burjan.).

Burjan rado primi oko hala bivših fabrika: jesu li pogoni aluminijskih folija, ili užadi, ili fabrike iverice, parketara, pilana, solana, arsenala, pogona metalki, mljekara, burjanu je isto – ispod terasa decenijama zatvorenih hotela (i motela na Babljaku), ljuljaju se, njišu se burjani, oko baraka šumarskih, radničkih, ispod Burena i Crvene glavice, oko baraka rudničkih, oko trulih balvana i oblice (oko partizanskih betonskih spomenika), iza ograde riđeg pogona fabrike cigareta u kolašinskim Poljima, burjan je već procvetao: lani, cvetao je dosta docnije, ali ove godine kao da ni burjan nije izdržao, nego požurio da
nešto strašno kaže.

Na trafikama u Bulgariji kupujete tanke cigarilose iz kolašinskih Polja. Evo pripeva: gledao sam savrg Ckare, ravna Polja pored Tare. Na obalama Črnog mora puše crne cigarilose poljanske. Preko limskog mosta, Nikoljcu, jedan mukadem, smlavljen, mlitav, napuljan i po rukavu, napuljan i po gaćama, sa beretkom i povelikom aterom crvenom i nabreklom iznad uva, utvara sa končićem životka, bolešljiv, umesto da okrene okrečenoj bogomolji i venča se sa nebesima, ćopa prema zavodu za zapošljavanje.

Ajde, ovde su, davno, dare prevršile mere. I tako će ostati u svetu bez vere sve dok ne doleprša  dvonogi pernati gost. Tože, na kraju mosta, uz ogradu, njiše se barjamski burjan. Belćim, golotinja, siromaš, prava je postojbina burjana. Ne znate šta je burjan dok ne zadanite po sandžačkim pomaglicama.

Tek sandžačkim pomaglicama nemate nikakvu subinu. Tek sandžakom pojmite da od sveta nema nikakve vajde. Kako ćes jeseni zasmrdeti. Taj svet koji nema spoljni izgled, niti ikakav odgovor, carstvo je burjana.   

O, burjane, burjane, jedna pesma još u to vreme seže. Iz toga vremena doseže i reč koju prorekle suđaje da će nekad sve sandžak i biti. Nije sandžak samo rodno mesto pačarvi, paučine, memle , nepranja, sandžak je zavičaj i najraznovrsnih lascivnosti.

Ni prah ne može pristupiti prahu, niti se ko obretnuti bez lascivnosti.

U zlo ovo vreme, burjan je cvet tajkuna.

Novobogataša.