Бурсаћ

Пише: Чедомир Антић

Похађао сам Основну школу “Марија Бурсаћ” у Београду. Провео сам у њој осамдесете године прошлог века и био сведок последење деценије комунистичког тоталитаризма, као и почетка промена које су стихијски уследиле. Ако је неко у историји српског народа био слављен онда су то били борци НОБ-а – партизани, припадници комунистичке гериле. Као што су њима приписивана херојска, божанска својства, тако је и систем – чијем су успостављању вољно или невољно допринели -представљан као велики успех, Стварност је, међутим, све више одударала од онога што су нас учили. Претежно радничка деца која су похађала ову школу, осећала су то на разне начине. Култ Марије Бурсаћ био је грађен плански, од спомен собе до њене браће која су из године у годину долазила да о њој говоре – а најречитији је био онај међу њима који се родио после рата и није ју ни упознао. Временом тај је режим чак и мени као четрнаестогодишњем дечаку постајао бизаран до одвратности. Када је један ратни друг Марије Бурсаћ, који је учествовао у борби у којој је осамнаестогодишња “прва жена народни херој” погинула јуришајући на тенк, дошао да посети нашу школу, као новинар ученичког листа Пупољак седео сам преко пута њега и његове ћерке. Ову тридесетогодишњакињу ветеран је повео како би је препоручио за некакво запослење. Више су говорили о томе како им се његове заслуге за народ нису исплатиле него о херојском делу пале хроине. Другим приликом, Гани Хоџа, директор “братске школе” у Глоговцу на Косову и Метохији, простодушно је на питање у интервјуу – које ми је било забрањено – да ли у неговој општини долази до националистичких испада и сличних политичких проблема одговорио да у “Глоговцу нема Срба па нема ни проблема, пошто је општина етнички чиста”. Било је то пре ратова и тада сам тај термин први пут чуо. Када сам четврт века касније ову анегдоту пренео др Владимиру Петровићу, историчару аутошовинисти, он се само осмехнуо пошто је већ поставио тезу да су Срби измислили концепт етничког чишћења још у време Карађорђа.

Било је је нечег псеудоверског и митолошког у целом том култу који је грађен последњих година српског комунизма. Химна школе је уз Марју Бурсаћ унела и књижевни лик Николе (Николетине) Бурсаћа. Деца тог времена певала су и о Кући цвећа – гробници, као о “башти живота”. Једна од песама слала је некакву необичну песудоверску поруку, почињала је стиховима “Марија звездом обасјана мати…” Има у Бањалуци једна опатија “Марија Звијезда”, претпостављам да аутор песме није за њу ни чуо, као ни за улогу хрватског католичког свештанства и монаштва у одржавану усташког режима и злочинима над Србима. Аутору је вероватно требао верски жар за световну религију која од 1948. није имала чак ни топлоту идеолошког фанататизма.

У мојој старој школи више свакако не “уче и расту Николе и Марије”, како је тврдила заборављена школска химна. Ипак, има Бурсаћа и у складу са развојем прилика презиме је сасвим исправно оличено у босанско/бошњачком шовинисти Драгану Бурсаћу, колумнисти разних региналних новина и активном мрзитељу Србије, Српске и Срба. Не бих цитирао те тоне смећа које је Бурсаћ током година излио на народ коме је наводно припадао његов отац. Могу да разумем његов гнев и тугу због губитка оца који је, ако сам добро разумео, силом мобилисан у ВРС у чијим редовима је и погинуо. Степен острашћености и мржње говори у прилог томе да у тим искуствима тада младог Бурсаћа, који је у другој години рата навршио осаманаест година, постоји још нешто, прикривена страшна бол, понижење и неправда који човека тако ране и острасте да могу и да га доживотно унаказе и испуне мржњом. Не знам да ли је ово само мој осећај, знам да је то једино објашњење које та страшна осећања Драгана Бурсаћа објашњавају и делимично оправдавају. То зло и мржња који из њега непрекидно исијавају сами по себи нису ништа страшно: таквих људи је пуна планета Земља, баш као што свака већа зграда овог Света има свог Хитлера. Упозоравајуће су две чињенице. Уколико је ова теза о злочину и неправди коју су он и његова породица додатно претрпели, онда је једини прави успех убице, мародера или силоватеља који их је тако страшно повредио, то што је од већ одраслог Бурсаћа направио ово што је он данас. Друга чињеница није мање страшна: такав острашћен и шовинизмом напијени Драган Бурсаћ представља пожељног Србина за савремену Немачку. Пре неколико година је једна висока адреса у Берлину наградила, како кажу, најбољу албанску новинарку на Косову и Метохији, а међу Србима су за исту почаст одабрали Бурсаћа, који годинама није новинар већ колумниста. Тако нас дакле виде у демократској Немачкој.

Недавно је Драган Бурсаћ- по образовању наставник филоизоије и социологије који је до дипломе дошао са пуних 27 година, колумниста разних антиспрских медија и лауреат бројних награда – “открио Америку”. Написао је текст у коме тврди како су десетине хиљада Срба учествовале у Првом светском рату на страни Беча. Пише како су Крајишници приликом упада у Србију храбро гинули тврдећи да се не предају зато што су Срби, колико ли их је тек учествовало у борбама на разним фронтовима, а споменуо је и фелдмаршала Светозара Боројевића. Да је Бурсаћ заиста новинар, а не само прогандиста, свакако би ову тему више истражио. Тако би сазнао да су Срби добровољци чинили између 15 и 20% српске војске на Солунском фронту. Др Милан Гулић сачинио је детаљан списак око 1.400 Срба из Боке који су ризиковали да буду стрељани, али су прешли у редове српске војске. Више од 8.000 Срба из Босне и Херцеговине учинило је исто. Бранко Ћопић, творац Николетине Бурсаћа, пише о своме стрицу и његовим друговима који су сетни певали “Ех тај не зна шта су муке тешке, ко не пређе Албанију пешке”. Саву је, да се придружи Србима, препливао и Михаило Вучевић, прадеда актуелног српског премијера Милоша Вучевића – чукундеда његовог сина Михаила. Ветеран српске војске био је и добровољац Мита Боаров, деда новинара Димитрија Боарова, кога су Мађари због тога стрељали 1942. Све заједно са његовом супругом и петнаестогодишњом ћерком.

Да било је и Срба који су ратовали на страни Аустроугарске, уосталом за дезертирање је била потребна велика лична храбростии спремност на ризик живота своје породице. Да постојао је фелдмаршал Боројевић који је за љубав чина и цара прешао на католичанство и сина крстио у бечкој катедрали. Али то је изузетак, чињеница је да је Аустроугарска била неповерљива према Србима па су, за разлику од Хрвата и муслимана, сразмерно били мало заступљени на српском фротну. Да је мало више читао него што пише Бурсаћ би наишао на измишљену повест комунистичког функционера Гојка Николиша из награђанеих мемоара овог аутошовинисте према којој је његов сусед Србин са Кирдуна по Србији клао децу. Показало се да је то била измишљена повест која је требало да оправда неправедну националну политику комуниста, због које се Николиш неко време неодлучан колебао.

Али, шта је са другим народима? Да ли је више колониста ратовало под командом Џорџа Вашингрона или генерала оданих краљу Џорџу Трећем? Зар није Вашингтон одбио да у Њујорку успостави главни град САД зато што је овај град видео као непатриотски и издајнички? Трећина војника Вермахта на Стаљинграду били су “хилфи” – совјетски грађани, претежно Руси. Милион грађана СССР ратовало је против комуниста на страни Хитлера, који је пак намеравао да их убије или претвори у модерне хелоте. Већина Француза сматрала је, бар до 1943. године, генерала Дегола за издајника. Када се 1940. састала Велика народна скупштина, чак 580 до 640 посланика гласало је за стварање фашистичке Државе Француске. Коначно, последња одбрана Берлина, на Рајхстагу, вођена је од сране француског СС-а и дивизије “Карло Велики”. Треба ли да споменем да је новембра 1912. оснивач најстарије албанске државе Исмаил Кемал Влора побегао из њеног највећег града разочаран у непатриотичност његових становника који су мало касније свечано дочекали српску војску. Био сам на студијама у Британији када су нам приказали један документарац о режиму апартхејда. Питао сам режисерку зашто није интервјуисала црне полицајце у служби режима којих је било скоро колико и демонстраната, али од ње сам добио само презрив одговор да је “такви људи не интересују”. Аустроугарска војска се борила против демократије, против људских права каква данас познајемо, против равноправности жена и слободе вероисповести…

Једино што је са Првом светском ратом код нас заиста + изузетно, то је милосрђе Срба и Србије: према побеђенима, према заробљеницима, према другим народима. Сви су ти аустроугарски официри примљени у Војску Краљевине СХС, негативан изузетак је направљен према Боројевићу који је желео да после свега постане и “војвода”. Срби су заборавили све – 5.000 побијених цивила у БиХ од стране муслиманских и хрватских шуцкора, масакре по Србији, Џихад који је реис Чаушевић прогласио против Србије, Француске, Британије и Русије, мржњу и све оно што је довело до злочина над Србима у Другом светском рату.

Наши преци су погрешили, са последицама живимо данас.

Извор: Борба

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: