Carigrad – Kapali čaršija, Aja Sofija, Topkapi

,,Eh, da mi je žutih dunja iz Stambola“-govorila je svome dragom bolna Fatma u najlepšoj sevdalinki koju sam ikada čula. I ode dragi do Stambola, ali se zadrža tri godine. A kad se vrati, ponudi trista dukata da još jednom poljubi usnulu Fatmu. U Stambolu ima većih i lepših iskušenja od žutih dunja.

Ima zarobljenih uzdaha od ašikovanja i meraka razno-raznih, ali i jauka od kamdžija i svilenih gajtana, spletki i intriga, smaknuća i prevrata, raskošnog plesa egzotičnih, vitkih plesačica, zavođenja usavršenih do perfekcije, i u prošlosti i u sadašnjasti. Ima još bezbroj čuda i legendi…
Mene ,,po belom svetu“ ne prizivaju mesta gde se hedonistički zaslađuju čula i duša. Teško se oduševljavam razno-raznim ukusima i kojekakvim zavodljivim ponudama. Umem i ja da namignem takvom izazovu, ali i da mu umaknem na dohvat ruke. Moja putovanja, pre svega, su hodočasnička i duhovna. Tražim tragove pesme, leleka, jauka, ljubavi, vere, stradanja, prkosa, raskoši, duhovnog usklika moga naroda, na mnogim prostorima sve umornije planete Zemlje. I što je još intrigantnije, tragam za uplivima, prepletaju moga naroda sa drugim civilizacijama i kulturama, ovoga puta sa Osmanskim carstvom.
…Carigrad, Konstantinopolj, Stambol, Istanbul-to su nazivi za jedan isti grad na Bosforu.,,Čije stado –toga i livada“-kaže narodna izreka. Ovaj grad je menjao ime prema osvajačima, vladarima, zbunjujući i sebe i gospodare, podjednako.I što je još zanimljivije, do dana današnjeg, svako ga zove prema tragovima svoga naroda, iz bogate istambulske istorije. Zanemariću, na tren, pitanje kako da oslovim ovaj megalopolis kome dolazim, već treći put. Svaki susret je drugačiji, jer Istanbul, svakoga jutra i samog sebe začudi brzinom transformacija i novim haljinama koje mu na dohvat ruke, ostavlja nevidljiva robinja, koja brine o njegovom odevanju. Ima tu orijentalnih, tradicionalnih odeždi, svilenih plesnih haljina za trbušni ples, savremene praktične odeće, farmerica,,da ti oko stane“, ma svega što ti duša poželi.

… Usuđujem se da napustim grupu i lokalnog vodiča i krećem u osvajanje Istanbula, sa odvažnim samopouzdanjem. Udvaraćemo se, znam, vešto se nadmudrujući, i šarmirajući se Stambol i ja. Neću ga lagati, a on… Videćemo. Ma, ništa mi ne pomaže moja strategija i opreznost. Kao u svim magičnim privlačnostima, trudim se poslednjim razumom da ostanem nepokorena, samostalna i svoja. Kuda? Na Kapali čaršiju…Ona nije predviđena programskom posetom. Ostavljena je na slobodni izbor u panoranskom razgledanju grada i šopingovanja. Snimam telefonom kvart u kome je smešten hotel i krećem blago usponitom ulučicom prema Kapali Čaršiji. Odevena u kratke pantalonice, patike i laganu košulju, očigledno skrećem pažnju tradicionalno obučenih žena čiji pogled hvatim u prolazu kao oči zarobljene ptice. Muškarce ne gledam, pa ipak privlači mi pažnju, stasita muška figura odevena u odežde Sulejmana Veličanstvenog. Turistička atrakcija… Posmatram ga. Što jest’ jest’, nije bilo lako Hurem da ga sačuva samo za svoje srce i svoje nesmiraje. I taman, kad reših da umaknem iz njegovog pogleda, mahnu mi rukom, bljesnu niska bisera iz osmeha. Uzvratih, ali krenuh. E, neću da ti poljubim skute, veličanstveni.Odoh na najveći bazar na svetu. Upozorena sam da na Kapali Čaršiju nosim samo onoliko novca koliko sam spremna da potrošim. Ako ponesem sve, vratiću se bez prebijene pare, jer će mi vešti trgovci isprazniti novčanik do poslednje lire, poneću pune kese razno-razne robe koja mi, uopšte, ne treba.
Na Kapali Čaršiju se ulazi iz šezdesetak bočnih uličica, u prostor u kome ćete teško uspeti da sakrijete oduševljenje, izazove i večitu težnju da svoj život obojite raskošnim bojima, čula zasladite egzotičnim ukusima, oči utopite u kojekakvoj primamljivoj lepoti. Žamor, nadvikivanje, užurbanost, lepo izložena roba, mirisi začina, restorani, poslastičarnice, raskošne lampe, suveniri, nakit…O, Bože, što mi je sve ovo trebalo! Odavde neću izaći sva svoja. Tek što sam dodirnula primamljivu sandalu, sa kaiščićima, ispred mene se stvori mađioničar u liku trgovca, blago mi potiskuje rame da sednem na stoličicu u uglu, pita koji broj obuće nosim, na skoro tečnom srpskom jeziku. Kako me je prepoznao…Dok umornu nogu uvlačim u usku sandalu, već donosi drugu, za broj veću, obuva je lagano na moje stopalo. Ništa se ja tu ne pitam, ne mogu ni da progovorim od njegovog oduševljenja kako je, eto, kao salivena ta obuća, ma leteću, a ne hodati u njoj.

Zadržava ruku na mom skočnom zglobu, šeretski podižući pogled prema mom licu. Odlučujem, neću kupiti sandale. Izbavih se jedva od ponude, iako mi je ponuđena znatno niža cena od predhodne… Na Kapali čaršiji postoji kult cenjkanja, ubeđivanja, čitav ritual veštog nadmudrivanja između prodavaca i turista. To je pravo umeće komunikacije, koje daje draž kupovini. Na kraju se svi osećaju kao dobitnici. Zamičem prema štandu sa kožnom galanterijom. E, tu sam tek u problemu. Kožne jakne su meke kao svila. Virtuozni prodavac ih gužva, da dokaže kvalitet kože, još mirišu na ruke koje su ih šile. Odmerava mi figuru i bira jednu tamno crvenu, kratku jaknicu.
– Ovu krmezli boje, roza moja …Ide ti uz oči i tamnu kosu. Ma k’o salivana za tebe.
Ni sama ne znam kad pre se obukoh u tu primamljivu jaknicu. Zašnirava je do pola to čudo od trgovca i priča, priča… Ne stižem usta da otvorim, kad gle čuda! Primiče mi ogledalo, staje pored mene i kaže:
-Taman, taman…
Priča mi po nešto o dalekoj prošlosti, o turskoj vladavini mojom zemljom. Po nešto na turskom, po nešto na srpskom. Skapirah, hoće pošto-poto da me udene u neki zajednički prostor, neke posebne bliskosti. Začuđeno ga posmatram dok se pita da li sam ja daleki izdanak ljubavi njegovog pra-pra pretka i moje pra-pra- pretkinje. Nije mu baš sve jasno. Nešto mu se učinilo poznato na mom licu ili u duši. Osmehnuh se i opet se izbavih od kupovine. Međutim, imam i ja moje slabosti. Svila…ah, šuškava svila. Njoj neću umaći. Divne ešarpe, svilene košulje, svila u trubama na metar… Svi se spotaknemo na neku slabost. Napunih kesu svilom. Mom tumaranju Kapali čaršijom dodala sam i jedne minđuše i nekoliko suvenira. Taman, taman…U poslastičarnici oči moljakaju razum da probam sočne poslastice, dolme, alvu, urmašice… Neka im bude po volji.
…Dok stojim naspram Aja Sofije, pokušavajući da je celu zaodenem pogledom,setih se narodne uzrečice:,,Čije je bilo, čije biti neće.“Aja Sofija, Premudrost Božija, je najpre bila ranohrišćanska pravoslavna svetinja u kojoj je deset vekova služena liturgija. U krstaškim pohodima je preimenovana u katoličku crkvu, da bi sabljom i mačem bila pretvorena u džamiju u osvajačkim pohodima na Vizantiju, za vreme Mehmeda drugog osvajača. Aja Sofija je remek delo vizantijskog graditeljstva, gospodstva i moći. Do njene gradnje Solomonov hram u Jerusalimu bio je nenadmašni graditeljski poduhvat, međutim kada je car Justinijan ušao u svoj hram, oduševljeno je uzviknuo:,,Solomone, nadmašio sam te!“A ta lepota je bila mustra za nova raskošna osmanska zdanja, džamije, palate, među kojima je i čuvena Plava džamija, preko puta Aja Sofije. Turisti iz celoga sveta posećuju ovo zdanje kao retko, raskošno graditeljsko umeće, užurbani, bučni, znatiželjni…Ali koja ih znatiželja vodi? Da sagledaju znameniti istorijski prostor i njegovu monumentalnost, bez uključivanja srca, bez duhovnog vida.
Stojim na ulazu u hram Premudrosti Božije. Ispod lučnog svoda gledaju me umilne oči Majke Božije.

Ispod sloja maltera proviruje brižnost Presvete Bogorodice, da me uteši, da me obodri. Pored mene prolaze bahati turisti, a ja ne mogu da otrgnem pogled sa tvoga lica, Presveta. Od zlatnih mozaika, ostale su da se zlate samo tvoje oči. Kraj tvoga lica, na zelenoj podlozi, natpis na arapskom jeziku. Ne razumem šta piše. Neko je odustao da prekriva tvoje lice novim slojem maltera, neko mudar, ili pravičan. Bog zna. Mojoj duši dovoljno blažene radosti. Koga ti pogledaš, osvetljen je zauvek. Osećam začuđenost prolaznika, koji me u žurbi udaraju laktom ili ramenom, ali ja stojim, molim ti se da ostaneš tu, da me dočekaš i u mom sledećem dolasku. Moja grupa se sa lokalnim vodičem nalazi, na središnjem prostoru hrama. Zbogom, Presveta. Odoh da ugrabim po neko autentično kazivanje, na izvorištu istorije.
Utisak mi je da je lokalni vodič objektivan, tumačeći istorijska zbivanja, prekretnice i nove realnosti. Bog zna odgovor svemu. U središnjem delu hrama je ograđen prostor, prazan. Zanimljiv prizor. Taj kutak je služio za prihvat umornih putnika, poklisara, donosioca harača, da predahnu i odmore se posle dugih putovanja. Da li je ovde dolazio i izaslanik kneza Miloša koji je turskom sultanu doneo zlatnu kolevku, za jednog od njegovih sinova, dar srpskog kneza? Da li su ovde svraćali telali sa sultanovim fermanima, pre nego odjezde na anadolskim atima put porobljenih zemalja?

Možda je više tajni, nego saznanja pod kupolom Solomonovog hrama. Neka pitanja iz istorije srpskoga naroda, grebu po mojoj svesti kao uporna znatiželja. Da li je srpska princeza Olivera, turska sultanija, dolazila iz raskošne Topkapi palate u Aja Sofiju? Da li je zavolela Bajazita, koji joj je pružao pažnju i poštovanje? Da li se ugnezdila u njegove ruke ili ih doživljavala kao okove? Na trenutak se setih Banović Strahinje, njegove ljube i lepolikog, stasitog Alije. Kako je robinja postala voljena žena čoveka druge vere, koji je zbog nje izgubio život? Čudno je srce u ženskim grudima. Ponekad… Da li je Olivera svojoj majci, carici Milici, otvarala srce u njenoj poseti Carigradu? Kakav je bio susret majke i ćerke? Kako je carica izmolila mošti Svete Petke da ih donese u Srbiju? Hroničari toga vremena svedoče da se Bajazit s poštovanjem obratio carici Milici, nudeći joj da ište od njega sve što želi. Ona je zatražila samo kivot sa moštima svetiteljke, znajući da uzima najveću dragocenost. Na tu njenu molbu moćni turski velikodostojnik je odgovorio:,,Ja ti nudim zlato, drago kamenje, svilu, kadifu, a ti išteš suve kosti vaše svetiteljke…“

Aja Sofija stoji na više unutrašnjih stubova. Postoji jedan stub koji uvek ,,plače“. Da li su to suze zatočene Majke Božije? Oko tog stuba je velika gužva, jer postoji verovanje da se pred njim saopštavaju želje koje će se sigurno ispuniti. Poželeh samo jednu želju. Neka uvek vlada mir, poštovanje i sloga među ljudima. Ionako, sve će biti kako Bog odluči.
Mudri turski predsednik Ataturk je Aja Sofiju pretvorio u muzej i na taj način to nemerljivo blago stavio na uvid i divljenje celog čovečanstva. Sve do nedavno… Sada je Aja Sofija opet džamija. Istorijski krug još nije zatvoren. Minareta dograđena na pravoslavnoj kupoli, pozivaju vernike na molitvu. Ne znam i ne smem da znam da li su utamničene oči Majke Božije. Neka mi niko ne daje odgovor na to pitanje. Neka bude mir među ljudima.
Topkapi je raskošna rezidencija svih turskih sultana. U ovom zdanju donošene su sve važne odluke za Osmansko carstvo. Palata je raskošno ukrašena sa velikim količinama zlata. Ovde je bio i sultanov harem u kome su, kao u zlatnom kavezu, bile zatočene prelepe robinje dovedene iz mnogih porobljenih zemalja. Imale su sve, a nisu imale ništa. Ipak, jedna od robinja, poreklom sa Krima, zarobila je srce sultana Sulejmana Vličanstvenog, do te mere da su sve ostale uzalud čekale mrvicu njegove pažnje. Sultanova ljubav prema Hurem bila je tolika da je on prekršio zakon, venčao se s njom i učinio je ravnom sebi u vođenju državničkih poslova.
Topkapi je grad u gradu, u kome je smešteno sve za život carske porodice. Moja mašta i znatiželja uvek traže odgovore na pitanja vezana za sudbinu moga naroda, čvrsto upletenog u istoriju Otomanskog carstva. Dok razgledam odaje raskošne palate, razmišljam o velikom turskom veziru Mehmed paši Sokoloviću, koji je podigao slavu i moć turske carevine, bio verni sultanov oslonac i savetodavac, tvorac moćne mornarice i zaslužnik za mnoge pobede i mnoge osvojene teritorije. Od sto hiljada dece prikupljene u danku u krvi, izdvojio se dečak iz Sokolovića u Hercegovini, da bi stigao do ranga trećeg po dostojanstvu u celoj carevini. Da li su ga mučile uspomene na bosonogo hercegovačko detinjstvo? Da li su uske platice na hučnim planinskim potocima, sa kojih je upadao u vodu, bile motiv da sagradi na Drini ćupriju? Da li je manastir Pivu podigao sećajući se Mileševe i svoga strica igumana mileševskog? Neki istorijski izvori kazuju da je iz Mileševe odveden ,,u danku u krvi“. Divim se zakletosti, čvrstini karaktera, odanosti, velikog turskog vezira, koji nikada nije izneverio svoga gospodara, iako je znao svoje poreklo. Da li bi bio srećniji u izbi hercegovačkoj, na komadu posne zemlje? Možda… Ne bi dočekao svileni gajtan, nezasluženo.
…Istanbul je jedinstven po mnogo čemu. Bosfor ga deli na evropski i azijski deo. Kao raskošni ćilim rasprostire se na dva kontinenta. Ne može se sagledati u brzom turističkom sagledavanju. Spoj tradicionalnog, orijentalnog i modernog, drevno graditeljsko umeće neprevaziđene lepote, sjaj bogatih četvrti i učmalost kasaba…sve se može naći u megalopolisu, koji svakoga dana raste, buja, procvetava do neverovatnih širina. I udomljeni stanovnici ovoga grada i turisti, poštovaoci istorije i kulture svetske baštine, ugostiće svoju dušu u ovom biseru na Bosforu.
Moju posetu Istanbulu(Carigradu) završavam u Carigradskoj patrijaršiji. Patinirani ikonostas, mošti Tri jerarha, tri svetila Pravoslavlja:Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov i Jovan Zlatousti tihuju kroz vekove. Svetlo od mnogobrojnih kandila osvetljava crkvu. Izmestih se duhom u neko drugo vreme. Spuštam se na jednu visoku, lepo ukrašenu stasidiju. Kratak predah… Dok slušam o istorijatu Pravoslavlja, sa jedne od džamija, dopire glas mujezina koji poziva vernike na molitvu. Dve vere se prepliću u jednom gradu, dva naroda uzdižu molitve iz duša, svako svome Bogu. Neka bude mir i sloga među narodima…kroz vekove vekova.