Čedomir Antić: Feđa i Brnabićka

Danas je ovaj srpski Aleksandar Veliki doživeo da poveri mandat prvoj ženi premijerki u istoriji Srbije. Drugoj u istoriji srpskog naroda (posle Željke Cvijanović iz Republike Srpske). A Ana Brnabić ne samo da je žena, već je i gej (ne mislim „vesela“ na engleskom, već ono drugo). Da je prva u Evropi, verovatno bi nas NATO bombardovao, srećom pa nismo ni drugi, jer bi nas bombardovali za primer prvima. Treći smo, ili što neki zlikovci kažu četvrti, ali prvi smo u regionu, što je najvažnije. Vreme je da čestiti Tači ili prelepi Haradinaj promene pol ! Mogu oni to za ilirizam i naklonost Amerike.

Ana Brnabić je dala intervju Si-En-En-u. Bio je to korektan petominutni nastup. Odličan engleski, ako izuzmemo pretposlednje pitanje. Čestito i rodoljubivo nastojanje da lične prednosti u očima voditeljke pretvori u prednosti svog naroda. Za svaku pohvalu. Govoreći o Srbiji premijerka Brnabić podsećala je pomalo na odanu ćerku koja govori o pijanom ocu. „Jeste, pijanica i odvratan je, ali je moj otac…“ – kao da je govorila. Dakle, neki ljudi imaju prednost samo zato što imaju dobro dete.

Teško je pametno odgovoriti odrasloj osobi koja se izborila da bude novinarka i voditeljka programa Si-En-En-a, a Srbiju naziva „dubokonzervativnom“ zemljom. Logično bi bilo da je sagovornica upita na osnovu čega to tvrdi… Da li na osnovu tolerancije prema manjinama i drugim rasama, prema kojima Srbija nije ništa gora odsrednjeevropskog proseka, ali je znatno bolja od pojedinih balkanskih zemalja među kojima prednjači, nikada do kraja denacifikovana i destaljinizovana, Albanija. Možda po uticaju crkve na građanstvo, koji se da videti prema odnosu prema recimo abortusu… Kakva je Srbija po tom pitanju u poređenju recimo sa Hrvatskom ili Poljskom?

Da li novinarka Si-En-En-a zna da je Srbin u Hrvatskoj prema zvaničnim statistikama tokom prethodne godine u proseku bio napadan praktično svaki dan (više od trista puta)? Na Kosovu*, koje su stvorili i štitili vojnici SAD i vlasnici njene televizijske stanice, Srbi su napadani svakog trećeg dana… Šta reći o šampioniki evropskih i pobednici NATO integracija – Crnoj Gori? Ja nisam primetio da u knjizi Miše Glenija Mekmafija spominju Vučića ili Tadića… Ali šampion Milo Đukanović tamo ima mesto od globalnog značaja. Da li je novinarka čula da u nekoj evropskoj državi predsednik vladajuće partije, članice socijalističke internacionale, najavljuje stvaranje nacionalne crkve. Misli verovatno da su tvorci državnih religija loši samo onda kada šalju teroriste u Njujork ili potpaljuju naftovode u koje je uložen novac iz američkih penzionih fondova. Kad smo kod toga, novine su objavile da je iz zahvalnih bošnjačkih kantona Federacije BiH i sa Kosova i Metohije u pravcu Bliskog Istoka otišlo 1.000 dobrovoljaca.

Brnabićkin engleski je značajno izgubio na kvalitetu i od tečnog stanja prešao je u tvrdo kada je novinarka argumentujući loš uticaj Srbije i Rusije u regionu navela da se grupa građana poreklom iz Srbije u Crnoj Gori nalazi u pritvoru pod optužbom da je nameravala da izvrši državni udar i neke atentate. Zamuca premijerka, poče da govori o posvećenosti evropskim integracijama i kako imamo dva ministarstva koja se time bave. Ispade kao da smo izmislili ekologiju… Novinarka, kao da je došla iz nekog miloističkog Abu Graiba ponovi pitanje malo strože, a premijerka reče kako optužbe nisu dokazane, a kako je narod vezan za Rusiju „zbog religije“… Pa jeste pravoslavni papa sedi u Moskvi – ortodoksnoj Medini… Opšte poznata stvar. Baš kao što je Putin iz jedne stare pravoslavne porodice, prepune episkopa i mučenika za veru. U svojoj zbunjenosti premijerka nije spomenula da srpski državljani mesecima čame u Đukanovićevim robijašnicama a da Srbija nije dala glasa od sebe. Da našeg generala drže u kazamtu a predsednik Srbije kaže kako je on „u penziji“. Da je bar spomenula kako je prorežimski Informer izlazio i u Crnoj Gori i podržavao režim, ova joj sigurno ne bi poverovala…

I dok srpska premijerka pokazuje ono zbog čega je izabrana: nezainteresovanost i neznanje za nacionalne teme, bezmerno samostalni Ce-De-Em objavio je tekst urednika u DN Gorana Popovića pod naslovom „Oslobodilac iz Beograda“. Pošto su u Crnoj Gori Mila Đukanovića studenti iz Nikšića svojevremeno kao samostalnu aktivnost imali posetu policiji kako bi joj zablagodarili zbog borbe protiv kriminala, meni ništa nije čudno. Zato paškvilu protiv jednog advokata, poznatog pesnika i borca za slobodu iz Beograda vidim kao deo te crnogorske tradicije. Za Popovića je Dimović fobični okupator Crne Gore. Veli još da Crnoj Gori sloboda nikada nije došla iz Srbije. Čudno, zašto li je onda Njegoš svoje najveće delo posvetio Karađorđu? Ko li je pomogao Đukanoviću oko onih sumnjivih predsedničkih izbora 1997. godine? Kako to da u Srbiji, tako neprijateljskoj, živi više osoba rođenih u Crnoj Gori nego što ih obitava u ovoj novoj članici NATO?

Zna to Goran Popović, ali kada ne bi pisao ovo što piše, šta bi i gde bi bio on sam?