Чехов, „Иванов“…и наравно Џеј (или, два различита полувремена драмске утакмице у четири чина)

Пише проф. др Драган Копривица

Да је стање у књижевној, посебно позоришној критици, виртуелно, најбољи показатељ је што културни додатак „Ћирилица“ у „Дану“, због одговорног става уредника Александра Ћуковића, постаје усамљена оаза објективног писања. Па и овај примјер о дометима представе „Иванов“ Националног театра својеврстан је прилог таквој уређивачкој концепцији.

Рјечником Марсела Пруста речено, у трагању за изгубљеним временом, или, покушају да се поправи квалитет сценских пројеката током неколике углавном сушне сезоне, уз часне изузетке, у ЦНП-у је 18. октобра изведена премијера Чеховљевог „Иванова“. Ријеч је о драмском штиву, које је мајстор лирске драме написао за десетак дана 1887. а потом дорадио сљедеће године. Иначе, „Иванов“ је прва изведена Чеховљева драма, и то у Руском драмском позоришту Фјодора Адамовича Корша у Москви, које је радило од 1882. до 1933. године.

Из ЦНП-а су поводом новог пројекта стизале оптимистичке прогнозе, тим прије што је представу режирао украјински редитељ свјетског формата, Андриј Жолдак, Украјинац из Кијева, који је за телевизију дао мудар интервју, и то на руском, а не украјинском, а у његовој умјетничкој биографији се нижу признања, све већа једно од другог.

Уз све ово, помало застрашујуће је дјеловао податак да представа уз три кратке паузе траје око четири и по сата, али је пробирљива црногорска публика вазда била спремна и на такве изазове.

Независно од наведеног, утисци са извођења од 12. децембра су сљедећи:
Ако представу посматрамо као универзални чин, који, као и човјек, мора имати свој вијек трајања, ни предуг ни прекратак, први утисак, који се, уосталом, чуо и међу гледаоцима у холу ЦНП-а након прве и друге паузе, јесте да су први и други чин напросто били и превише досадни. Невјероватно али истинито.

Разлози за такве импресије су вишеструки. Жолдак је, као и још неки редитељи који су минули сценом ЦНП-а, изгледа, имао утисак да је Црна Гора позоришна паланка, у којој се све може пласирати, одужити до у бескрај, без осјећаја за вријеме и стрпљење гледалаца. Поставља се питање зашто је ионако дуг комад од четири чина одужио својим интервенцијама из поетике невербалног театра, ваљда увјерен да је алтернативни театар за ове просторе епохална новина. А један од глумаца, који је играо у комаду „Самит“, аутора овог прилога, уз све награде на домаћем и међународном фестивалу драмских аматера са екс-ју простора, у Требињу, рекао ми је исте вечери да је ријеч о већ виђеном још у тој представи од прије деценију и по, те није био импресиониран сценама у „Иванову“. А ко би тиме и био фасциниран уз вишедеценијско трајање чувеног ФИАТ-а, који оставља трага у Црној Гори, преко којег се наша публика већ одавно едуковала и прихватила такву позоришну поетику као нешто добро познато.

Осим овог, основни проблем прва два чина је што је Жолдак направио прави огледни час редитеља, који у наступу редитељског нарцизма представу терорише својим егом дотле да су и Чехов и глумци, и публика, занемарени. Низали су се примјери редитељског самодоказивања, због чега рампа није пребацивана током цијела два чина, а тајминг већ био забрињавајуће предуг, па се публика очајнички питала шта је све чека у другој половини комада. Није случајно да је једна гледатељка на крају представе рекла лаконски, онако по нашки: „Вала се могло и без та прва два чина.“

Опрезан и одговоран редитељ би морао имати не само округли сто са критичарима, него и посебан округли сто са гледаоцима, јер је и за театар глас народа, у овом случају, гледалаца, глас Бога.

А онда, кад је публика већ била изгубила сваку наду, дошло је до магичног преображаја. Кад је редитељ у прва два чина задовољио сву своју сујету, жељу за доказивањем по сваку цијену, кад се уморио од самог себе, представа је враћена себи, и бљеснула таквим сјајем да су гледаоци добили компензацију за све претрпљене муке током прва два чина. Фасцинантан преображај, супротно кафкијанском, резултирао је с два бриљантна чина, достојна највећих свјетских редитеља и позоришта. Жолдак се коначно досјетио да је ред да режију, како то од наших редитеља чини Горан Булајић, помјери у сјенку, а предност да писцу, глумцу и гледаоцу. Трећи и четврти чин су зато представљали врхунску, фуриозну представу, с таквим глумачким дометима којима се Национални театар може поносити.

Иако у комплетном драмском ансамблу није било слабог мјеста, фасцинацији драмског угођаја, досад ријетко виђеној на сцени ЦНП-а, наравно, највише су допринијели главни протагонисти. А да је Црна Гора земља чуда показало се и на том примјеру преко својеврсног отклона. Мушке улоге су биле на високом нивоу. Дејан Лилић, глумац из Сјеверне Македоније, сугестивно је надградио улогу Николаја Иванова, Драган Рачић био изузетан у улози Евгенија Константиновича, Александар Радуловић се у Жолдаковој визији театра осјећао као свој на своме, Стеван Радусиновић дозираном комиком изврсно одиграо лик сметеног оца, Павела Кирилича, а Давор Драгојевић фино сведеном улогом добро погодио тзв. „руску душу“.

Уз ово, по оцјени аутора приказа, остаје велики жал што улогу Иванова, која је била створена за њега, није одиграо Бранимир Поповић, јер би то тек био маестралан домет цијеле представе, а Лилић, уз све комплименте, ипак није био довољно на нивоу емпатије, макар у прва два чина.
А кад је ријеч о укупном учинку женског дијела ансамбла, Жана Гардашевић Булатовић, Сања Вујисић, Жаклина Оштир и Бранка Станић помјериле су тежиште представе према себи, и „преузеле власт“ у „Иванову“. Притом је Жана Гардашевић Булатовић и додатно помјерила центар комада маестрално одигравши лик зблануте, фасциниране Ивановом, младе Саше, кћерке Лебедевих, и остварила досад своју најбољу, фасцинантну улогу, коју ће тешко надмашити у годинама које долазе. Лик смушене и зацопане јунакиње, која притом, у ововременом миљеу, носи протезу за исправљање зуба, и заљубљено шушка, уз досад невиђени степен уживљавања, означио је врх глуме у представи, и емпатијом потиснуо самог Иванова у други план. Колико је то било добро за женску улогу, толико је било и изазов више за главног глумца да се одупре снази глумице ЦНП-а, која га је у изравним глумачким надметањима надмашила на отвореној сцени. Свакако, сви комплименти иду и на рачун луцидне Бранке Станић, које бескомпромисно игра своју улогу, и чије веће улоге тек долазе, Сања Вујисић је у потпуности одговорила редитељској визији трагично осјенченог лика обољеле Ане Петровне, а Жаклина Оштир зналачки заокружила укупну слику женског дијела ансамбла.

На крају, поставља се више отворених питања: зар у ЦНП-у нико није гледао контролну пробу? Зар нико није имао храбрости да европском ауторитету укаже на чињеницу да је у првом и другом чину закочио и разводнио представу редитељским егзибиционизмом у жељи да каже све и више од тога? И зар ЦНП неће замолити Жолдака, сходно реакцијама стрпљиве али изузетно едуковане публике у Црној Гори, да прва два чина прережира, и скрати у један, да би представа продисала већ у експозицији и заплету? Ако ЦНП ово не предузме, имаће представу у два дијела и нивоа: први ће ићи као експеримент за публику по систему „Ко преживи, причаће.“, а друга два ће представљати прави бисер продукције ЦНП-а током свих ових година.
И, на крају, увођење микрофона у драмску радњу, притом са пласирањем пјесме Джеја Рамадановског у самом финишу комада, може бити ефектно због повезивања два времена, али је и то већ виђено на нашим сценама, те није ништа ново. А то би Жолдак морао да зна. Тим прије што такве интервенције удаљавају гледаоце од фасцинације Чеховом, и у самој завршници опасно разводњавају цјелокупни утисак у минутима катарзе. Зато је у редитељском читању Жолдака, умјесто у духу снажне лирске драме, мелодраме у најбољем смислу те ријечи, “Иванов” завршен као фарса, уз губљење емотивног набоја у драмском штимунгу на крају комада. При чему главни јунак и врши самоубиство, уз пуцањ, који се чује иза сцене.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: