Цензори о цензури
Пише: Бећир Вуковић
Црногорци свих занимања, заиста су изузетне боготворевине. За све имају лажан одговор. И, глуп. Толике су последице идеолошке токсичности.
У Црној Гори успостављени су нови стандарди за пљачку, нови стандарди за лаж, успостављени сасвим непознати стандарди за преписивање – употребљава се и научни израз плагијат – успостављени нови стандарди за афере, успостављени стандарди у цензури, коју „критикују“ цензори.
(Поменусмо плагијаторе. Најпростији су међу писцима: из неколико туђих наслова компонују ‘свој’ наслов. Али, досаднији су епигони).
Наиме, на тему цензуре уприличена је и једна емисија, на једој телевизији, која није вриједна помена, колико ни учесници, које без велике нужде не треба именовати. (О тој нужди, наћи ћете доље још понешто). Учестовали су, по сопственом признању писац, професорица у одмаклом климаксу, и цензорица из енвео сектора, ријечју нашљедници комунистичке идеологије у култури. Емисија је протекла у дијељењу лекција о цензури, што се могло тумачити и као моралисање једног ‘крем’ монтенегринског интелектуалног бишћа.
На крају испаде да више знају о цензури него што треба. А, овдје, треба знати само оволико: родослов је кључ цензуре у Црној Гори, ево, од ’45. Све друге распре нису ништа друго осим голе лажи.
Како бих рекао: били су мучнији од себе самих. Ни по јада да нису батлери сваком режиму од комунизма па овамо до демократије. Или, неизвјежбано уво моје, није добро чуло.
На овом мјесту више пута сам поновио: без велике нужде не треба помињати имена. Што се тиче вашег писца, више волим да их цртам.
Њихов разговор на њиховој телевизији у њиховој Црној Гори о њиховом виђењу цензуре само је још један модел свеопштег насиља у Црној Гори.
Као да у студио бијаху таман приспјели из неког архива, кад плану полемика о цензури. Наравно, не полемишем са њима, јер би у том случају, и они, одређивали каква таква мјерила. Зато је овдје свако питање, у ствари – одговор.
Углавном, углас запомагаше како и у овом демократском друштву постоје – подобни и неподобни. Љепушкастој новинарки ни на крај памети није било да их пита: да ли су и они – неподобни, или – подобни. Тачније: јесу ли учесници у емисији – неподобни. Са друге стране, у једном слободном друштву не би требало да има неподобних. Ако их има, требало би да и њих чујемо. Али, шта ако има и оних који мисле да су учесници у емисији не само подобни, него – преподобни. Уколико овај израз има и друкчије значење, опет не сумњам да ће вас завести. (Кад кажем љепушкаста новинарка, не закидам јој на памети).
Будући врло чврсте етичке структуре, брзо су постигли консензус што се тиче моралних начела, па похрлише у полемку о цензури.
Ко би се сјетио да је основни калуп цензуре у Црној Гори, прављен за Србе. Нико. И, нико се није сјетио. Један учесник успут се пожалио, како је некад, спахија Муги, само бечнуо у неки списак, и прстом показао – е, овај не може! Авај, али, који. Сигурно, спахија, није прекрижио – српског писца. Било је очигледно да је учесник у емисији мислио на црногорског писца, а, можда, и на себе. Кладим се да сам погодио.
Српски писац једино је на црној листи. Нема га на осталим списковима.
Да ли би учесник у емисији поменуо ефендијин прст, да се радило о српском писцу. Очито, не би. Ваљда се у томе слажу. Ваљда су вазда били на истом идеолошком курсу. Ваљда. Можда и послу.
Како год окренете, послије ове емисије, цензура је добила посебан сјај. Слутим, цензура им је посластица, цензура их узбуђује – жили.
Уоште, не би се рекло да се са овом генерацијом гаси цензура, устоличена много раније него су били и у јајима. Или ме прегазило вријеме цензуре, па више ништа не знам.
Чега се сјетила једна овдашња телевизија да расправља о цензури. Још да о цензури расправљају „деца комунизма“. „Деца комунизма“ могу само да промовишу цензуру. Давнашња је то дефиниција.
У Црној Гори води се антисрпска политика, а цензура је главни „чистач“ тога система. Само трећеразредни интелектуалци не виде праву жртву цензуре.
Али, коме диванити: они само контролишу цензуру. И, ништа више.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Povratnik čiji poraz. Poraz naroda i države kojeg su opljačkali i ojadili djeca komunizma. Ti se tome raduješ. Čemu se raduješ. To objasni. Da svi znamo. Možda ti imaš neku informaciju koja bi nas obradovala..
Како да те обрадујем када су ти идоли слугењаре фашистичке?
Не може један текст да прође без спомињања 45. године. Боли пораз, али морам да вам одмах речем: наставиће да боли – вјековима! Тако мора.
http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/drustvo/1835357/partizanima-iz-beograda-dodeljene-ruske-medalje.html
To kao ono njihovi intelektualni krugovi pa na Vijestima ja tebi serdare a ti meni vojvodo a znamo se ko smo. Bravo Bećire pravo u centat kao i obično. Ne daš im oka otvoriti.