Čepurin o alternativi za Srbiju

Aleksandar Čepurin, ambasador Rusije u Srbiji, govoreći 27. novembra pred polaznicima Akademije za diplomatiju i bezbednost u Beogradu, jasno je označio generalne i ključne tačke u uzajamnim odnosima dve zemlje.

Kao prvo, on je za prvu crvenu liniju označio ono što je direktno suprotno interesima i Rusije i Srbije, a to je stupanje ili zbližavanje Srbije sa NATO. Između ostalog, A.V. Čepurin je istakao:

“Za Rusiju je članstvo Srbije u NATO neprihvatljivo, bila bi to apsolutna glupost ako bi neko u Srbiju puzio i molio za prijem u NATO – i to posle bombardovanja koje je donelo štetu od 120 milijardi dolara”.

Po rečima ambasadora – “to je crvena linija koja ni u kom slučaju ne odgovara Rusiji. NATO je bio stvoren protiv Sovjetskog Saveza koga odavno nema i apsolutno je nejasno protiv koga je pakt danas uperen”. “Ili – postavlja pitanje ruski diplomata – vi zaista želite da ratujete u Iraku, Libiji, Siriji?… Ili želite da se zbratimite sa Turcima, koji su u NATO paktu?” Pristanak na korišćenje srpskih vojnika u svojstvu, možemo bez preterivanja reći “topovskog mesa” u pseudomirotvoračkim operacijama NATO pakta, ili praktično apsorbovanje Srbije od strane Turske koja je neuporedivo prevazilazi po vojnoj, političkoj i ekonomskoj moći, u najmanju ruku izgleda kao dobrovoljno prihvatanje potčinjenosti i neokolonijalnog statusa zemlje.

Po mišljenju ambasadora, minimalno prihvatljivi izlaz kako za srpske nacionalno-državne interese, tako i za Rusiju, predstavlja varijanta niza zemalja, koje, iako članice EU, nisu stupile u atlanski savez: “… članice EU, Austrija, Švedska, Irska nisu članice NATO”, to jest, članstvo u EU ne podrazumevaobavezno i članstvo u evroatlanskom savezu, koji po definiciji Čepurina predstavlja “atavizam HH veka”. Da dodamo da interesima srpskog naroda ni u kom slučaju ne može odgovarati stupanje u organizaciju koja ju je varvarski bombardovala, ubivši pritom više od 3. 000 njenih građana, što je dovelo do otimanja dela teritorije – Kosova i Metohije.

Interesima srpskog naroda ni u kom slučaju ne može odgovarati stupanje u organizaciju koja je u korenu podorvala privredu te zemlje, nanevši nepopravljivu štetu zdravlju ljudi i ekologiji zemlje korišćenjem oružja sa obogaćenim uranijumom – sa do današnjeg dana nepredvidljivim posledicama. Svođenje strategijskog planiranja razvoja Srbije na pristupanje NATO paktu, predstavlja projavu strateške dezorjentacije i “pukotina” u političkoj volji rukovodstva zemlje. Da primetimo da je mnogo logičnije da Srbija traži puteve za rešenje aktuelnih problema regionalnog i međunarodnog nivoa, opirući se na koordinaciju sa Rusijom u okviru OUN, ZND, ODKB i ŠOS.

Kao drugu “crvenu liniju” u odnosima Srbije sa Rusijom koja logično proističe iz prve, Čepurin je istakao nedopustivost primene metoda pritisaka, pretnji i ucena prema Srbiji od strane zapadnog faktora, sa ciljem da se ona primora da se odrekne civilizacijskog zbližavanja sa Rusijom. Tako po njegovim rečima “u pregovorima sa Srbijom niko ne sme da je pritiska, “vezujući” je, “nikakva vrsta integracija ne sme da ometa duge tradicije kulturnih, ekonomskih i političkih rusko-srpskih odnosa, zato što je to u prvom redu u interesu Srbije”. Viševekovne tradicije duhovnog i kulturno-istorijskog jedinstva srpskog i ruskog naroda, za razliku od ne tako davne pojave globalističkog modela, dozvoljava ne da se stvori, nego da seobnovi jedinstveno rusko-srpsko geokulturno prostranstvo.

I tako, jedan od akutnih problema koje preživljava Srbija jeste određenje bazne paradigme razvoja zemlje. Ona se na ovoj etapi formuliše kao kretanje u jednom smeru – evropskom. Razume se, bez bilo kakvih garancija o poštovanju srpskih interesa. Srpsko rukovodstvo je kao strateške ciljeve zemlje odredilo završetak pregovora sa EU do 2018. godine i spremnost na stupanje u EU u 2020. godini. Na taj način na “finišnoj pravoj “ evrointegracija koja je minimalno duga šest godina (a po računici srpskog predsednika Nikolića najmanje deset godina), zapadni faktor sa svom prisutnom mu jasnoćom nameran je da ispuni svoje geostrateške ciljeve, dovodeći Srbiju do tačke sa koje nema povratka – do gubitka državnosti.

Koliko je ozbiljan položaj ilustruje pojašnjenje ruskog diplomate: “Teoretski razmatrajući evropske integracije može se reći: “Da, mi idemo u tom pravcu, mi želimo da postanemo istinski Nemci”, ali se to u stvarnosti neće dogoditi”, “politička odluka se mora dobro promisliti, kako bi ona bila u interesu Srbije i njenih građana”. Zbog toga je “neophodno odrediti stalne i dugoročne srpske interese”.

Sledeće pitanje je suštinsko: “Da li je zemlja zainteresovana za očuvanje svog suvereniteta i teritorijalne celovitosti i da li ih obezbeđuje u integracionim procesima” slikovito primetivši da “devojka ne može računati na svadbu ukoliko mladić shvata da je ona na sve spremna”. Na taj način, neisticanje, neinsistiranje na poštovanju sopstvenih srpskih “crvenih linija” na putevima evrointegracija, očigledno vodi do degradacije državnog sistema i znači da ugrađivanje u sistem EU u slučaju Srbije očigledno nosi neokolonijalni karakter.

Druga varijanta je – uzajamna saradnja sa Rusijom, a u širem smislu – učešće Srbije u radu međunarodne evroazijske zajednice koja nema regionalni već globalni karakter. Rusija ne insistirajući na žestokoj suprotstavljenosti evroazijskog i evropskog usmerenja, po rečima ambasadora “prihvata učlanjenje u EU kao glavni geopolitički cilj suverene Srbije”, međutim “to ne treba da naruši ni rusko-srpske odnose, ni dopunsko osložnjavanje odnosa sa Evroazijskom ekonomskom unijom koja će biti stvorena 2015. godine i u kojoj je veoma važno razvijati odnose sa Srbijom”.

Na taj način, u Evroazijskoj uniji koja je stekla potpuo realne praktične crte, jedna od ključnih uloga je predviđena za Srbiju – bratsku po duhu, krvi, jeziku i kulturi. Rusija može i spremna je da brani i poštuje srpske interese. Tako A.V. Čepurin ukazuje: “Prijatelji kažu – Kosovo je Srbija. Ako to ne govore sada, treba računati da će to govoriti sutra”, primećujući da “u međunarodnom pravu postoji mnogo mogućnosti da se reši pitanje onako kako je za to zainteresovana Srbija… ovde se stvara utisak da je sve propalo, no to pitanje zahteva odlučnost i upornost…

Istina je na vašoj strani i od vas mnogo zavisi” – ukazao je ruski ambasador.[1]Da napomenemo da je pozicija Rusije po pitanju Kosmeta ostala nepromenjena: nepriznavanje nezavisnosti Kosova, obavezujuća za izvršenje ostaje Rezolucija 1244 SB OUN, “zamrzavanje” konflikta na neodređeno vreme do pronalaženja uzajamno prihvatljivog rešenja.

Sa ekonomskog aspekta ambasador je odlučujući značaj udelio “Južnom toku” sa njegovim više nego važnim značajem za srpsku privredu (“Južni tok će doneti deset puta veću dobit nego sveukupne donacije koje će Srbija dobiti u procesu evrointegracija”). Međutim, glavna stvar je u tome da uvećanje ekonomskog prisustva Rusije uvećava politički suverenitet Srbije. Na taj način kretanje Srbije u pravcu Evroazijske unije, jačanje ekonomskih i vojno-političkih veza sa Rusijom, nesumnjivo će pojačati regionalne i međunarodne pozicije Srbije pretvarajući je sa svoje strane u pouzdanog i moćnog partnera Rusije na Balkanu.