Ćerka dr Lazića drhtavim glasom održala govor pošto je dobila orden: „Srbi, gde god da ste, ne dajte svoje svetinje“
1 min readĆerka pokojnog ratnog hirurga Miodraga Lazića, Nina Vujošević, primila je orden Svetog Roma u ime svog oca. Ona je pred preko 200 boraca iz Republike Srpske, Ilidže, Istočnog Sarajeva, drhatavim glasom održala govor.
Kako pišu Novosti, Nina se trudila sve vreme da ostane jaka, ali velika bol na njenom licu nije mogla da bude nevidljiva. Uzdisala je, znojila se i bila na ivici da zaplače, ali se dobro držala, iako njenog tate više nema.
„Hvala vam na velikom priznanju u kome je još jednom odlikovan moj otac Miodrag Lazić, vaš doktor Lazar. U velikoj smo žalosti, ali smo izuzetno ponosni jer je odlikovan najvećim odlikovanjem Eparhije-niške Svetog Romana. Majke pričajte deci priče o našim herojima, Srbi, gde god da ste, ne dajte svoje svetinje. Čuvajte svoje heroje od zaborava, njima u čast pevajte „Marš na Drinu“, poruka je jasna, svi smo isti nardod. Kao što neko reče, pamtitet ga po dobru, svi oni koje je dobrom zadužio i svi ostali koji su slušali priče koji su prerasle u legendu o njemu, ratnom i mirnodropskom narodu, napaćenog srpskog naroda. Legenda koja je potrebna Srbima, legnda koja će nadživeti sva njegova dela. Stradao je na poslednjem bojnom polju, u akciji spašavanja u koje je dobrovoljno krenuo. Krenuo je ne osvrćući se bez premiššljanja i bez straha, jer on nije bio važan, bio je važan njegov narod, njegova otadžbina. Krenuo je sa izrekom cara Lazara koji je rekao: „Bolje da nas unuci žive pamte, nego da nas sinovi žive zaborave“. I sve to sa skromnom poslednjom željom: „Ispratite me sa pesmom „Marš na Drinu“. Večna slava herojima!
Ljepoto Ljudska….
Ljepoto Sprksa….
Ima li ti Granica?….
Gdje Otac Radja Kcer….
A Kcerka Radja Oca….
I Nijedno od Njih….
Ne Zeli Slavu Zemaljsku….
NE DAMO SVETINJE….
KCERI SVIH NAS….
TVOJ CESTITI OTAC….
NAS JE OBAVEZAO….
BORICEMO SE….
KAO STO SE I ON BORIO….
DO POSLEDNJE URE….
Ispravka:
Ljepoto SRPSKA….
VMA je dobila svoje ime.
Šta se čeka?
Bolje da nas unuci mrtve pamte nego da nas sinovi žive zaborave.
Dostojan