ЦИА: Хрвати невољно пристали на формирање ФБиХ

Страхујући од муслиманске доминације Хрвати су невољно пристали на формирање Федерације БиХ и потписали Вашингтонски споразум под снажим притиском тадашњег председника Хрватске Фрање Туђмана, чији је главни циљ био успостављање пуне контроле над Крајином, због чега му је била потребна сарадња са муслиманима, пише бањалучки “Глас Српске”.

Трновит пут који су, како се наводи, две стране прешле до формирања ФБиХ и прекида међусобног сукоба описани су у документу Централне обавештајне агенције САД (ЦИА) од 22. новембра 1994. године са којег је недавно скинута ознака „поверљиво“.

Иако су Хрвати били оријентисани на очување аутономије територије коју су контролисали и њено припајање Хрватској, морали су да попусте под притиском званичног Загреба, али и притиском муслиманских снага.
“Хрвати не желе да живе у држави у којој доминирају муслимани из страха да ће њихов идентитет бити затрт. Хрвати у Херцеговини још верују да је њихова будућност везана за домовину Хрватску, због чега имају јак интерес за конфедерацију са Хрватском. Хрвати, нарочито они у утицајној националистичкој партији ХДЗ, не виде много предности у формирању ФБиХ. Они су потписали Вашингтонски споразум под великим притиском Фрање Туђмана и да би зауставили своје губитке у рату са муслиманима”, наводи се у документу ЦИА.

Муслиманска страна, предвођена Алијом Изетбеговићем, и Туђман били су главни заговорници формирања ФБиХ, а у документу ЦИА описани су њихови мотиви.
“Муслиманска влада жели више оружја да би се фокусирала на војне акције против Срба, али га може добити само у дослуху са Хрватском и Хрватима у БиХ. Са друге стране, Туђман наставља политичку и војну сарадњу са РБиХ да би могао остварити контролу над Крајином”, истиче се у документу.

Бањалучке “Независне новине” преносе документ ЦИА у коме се наводи да је администрација председника Била Клинтона током преговора о Венс-Овеновом плану за БиХ подржавала Бошњаке и охрабривала их да не прихватају документе који су, како се наводи, значајно на њихову штету.

ЦИА је скинула ознаку “тајности” са око 300 документа који ће, како је најављено, бити објављени почетком октобра, а у некима од њих је мање или више имплицитно стављено до знања да ће САД подржати предлоге Алије Изетбеговића, а притискати Србе на компромис.

Али, истовремено САД нису биле спремне да за Бошњаке војно интервенишу, иако су имплицитно давале обећања да ће се војно ангажовати.

На пример, на састанку америчких званичника у Вашингтону од 25. августа 1993. закључено је да ће САД прихватити све „разумне предлоге Бошњака“.
„Званично, ми ћемо начелно изражавати забринутост и охрабривати флексибилност, али Изетбеговићу ћемо потврдити нашу спремност да кроз НАТО и УН имплементирамо и наметнемо споразум“, наводи се у документу.

На састанку од 4. фебруара 1993. године САД су озбиљно разматрале опције да се директно ставе на страну Бошњака, али је напоменуто да су се „Европљани жалили да се САД отворено стављају на страну муслимана“, због чега се рамишљало о две блаже опције, од којих је опција Б да се мапе модификују у нешто што САД морално и практично могу прихватити, и опција Ц да се примијени једнак притисак на све стране.
„Секретар Ворен Кристофер је био за опцију Б, поредећи је са блискоисточним мировним процесом који су оствариле САД, али је напоменуо да војну силу треба применити тек након што план пропадне“, наведено је у документу.

Четири дана касније предложено је да САД покажу да подржавају заједничке напоре УН-а и НАТО-а, али да у ствари подржавају Бошњаке.
„САД јавно морају да покажу да подржавају УН и НАТО напоре. Али, ми ћемо наставити подржавати принципе лондонске конференције, у којој одбијамо да прихватимо освајање кроз етничко чишћење. Снажно ћемо заступати договор који је бољи за муслимане“, стоји у документу, док је на састанку од 10. марта предложено да делегација САД оде у БиХ да би „притиснула Србе, а охрабрила муслимане“.

На састанку 2. фебруара је, такође, напоменуто да би у Венс-Овеновом процесу САД требало да узму промуслиманску позицију.
„Имамо сјајну прилику да се заложимо за коалицију којом би доминирали муслимани. На креативан начин, ми бисмо се идентификовали с муслиманским светом“, наводи се у документу. Два дана касније истакнуто је да „треба радити с муслиманима на мапи, променити изглед мапе, мапу „продати“ Европљанима и наметнути спровођење споразума“.

На више састанака је напомињано да Бошњаци прихватају Венс-Овенов процес само зато јер се надају да ће САД војно интервенисати.
„Венс и Овен тврде да Босанци остају при споразуму јер се надају да ћемо ми (САД) интервенисати“, стоји у документу од 5. фебруара 1993.

На неколико састанака, као на примјер на састанку од 1. марта 1993, разматра се опција да ли да се Изетбеговићу јасно каже да „не очекује коњицу“ (америчку интервенцију у његову корист).

Из докумената је видљиво да су САД сматрале да су Бошњаци жртве којима треба помоћи и да су хтели да се допадну муслиманским земљама, коментаришу Независне новине.

Али, сви документи показују да нису били спремни да се за њих војно ангажују. Истицали су да су упозорили Европљане да преурањено признање Словеније и Хрватске води БиХ у рат, те имплицитно сугерисали да није у реду да САД жртвују своје војнике за грешке Европљана, наводе “Независне”.

Додаје се да је исто тако Американце фрустрирало што Европљани нису били спремни да шаљу своје војнике у директну војну интервенцију, очекујући да САД предводе коалицију.

Лист сматра да је занимљив коментар Кристофера, који одражава генерално осећање о Европљанима, у документу од 30. октобра 1996: „Милошевићу су у Европи све време давали више подршку него нама.“

Медлин Олбрајт, амбасадор САД у УН-у, је, међутим, у документу од 28. октобра 1996. признала да САД нису биле искрене у подршци Бошњацима.
„У неким приликама ми је било одвратно како смо озбиљно најављивали да ће бити бомбардовања, а кад је требало да се деси, испало је да су то ћорци“, рекла је она.

Танјуг

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: