По рођењу у Кумровцу Јосип Броз био је Хрват, имао је 22 године и био је припадник аустроугарске војске кад је почео Први свјетски рат. Иако су о њему написане бројне биографије, тема “Тито и Први свјетски рат” још увијек је недовољно истражена иако једна од интригантнијих, обавијена низом тајни које су након његове смрти добиле крила у земљама које су за његова живота твориле Југославију, тоталитарну државу којом је диктаторском руком владао 35 година.

И повјесничари су истраживали је ли прави Тито убијен, или је рањен у руском заробљеништву па је дошло до замјене идентитета с његовим полубратом. Сам Тито је ријетко говорио о том дијелу свога живота, а и кад би нешто рекао, није био досљедан, или су његови биографи прилагођавали чињенице политичким потребама времена па је то послије, кад је његову диктатуру замијенила слобода истраживања и мисли, само разбуктавало машту. Особито у Србији, гдје су антихрватске теме и данас популарне па су креиране и невјеројатне конструкције и коване протусрпске завјере. Његова 42. “вражја” домобранска дивизија судјеловала је у акцијама на територију Србије, па се поставило питање је ли и Тито био судионик злочина над Србима. Своједобно је Александар Ранковић, један од његових најближих сурадника, потврдио повјесничару Венцеславу Глишићу Титово судјеловање на српској фронти, а Ранковићева супруга Славка изјавила је 1998. “Вечерњим новостима” како је ујесен 1941. на слободном територију Србије Тито своје пратитеље изненадио познавањем терена, па је на упит Ранковића рекао: “Па ја сам овдје ратовао као аустријски војник 1914.”. Ранковић му је на то наводно узвратио: “То си сад мени рекао и ником више. Ако се ово прочује, од нашег покрета неће бити ништа, а највјеројатније ни тебе ни мене!”.

Ђиласова директива

Тито је и своме биографу Владимиру Дедијеру избјегавао говорити о свом судјеловању у Првом свјетском рату. У три аутобиографска текста 1935., 1945. и 1952., само у првом Тито наводи да је од коловоза до просинца 1914. био на српском бојишту. Али кад је Дедијер хтио о тому писати, добио је наводно директиву од Милована Ђиласа да то не чини. Већ је пласирана прича да је “избјегао судбину да се као Хрват и социјалист бори против своје браће и другова, српских радника и сељака”. Новинар Перо Симић у московским је архивама пронашао Титову повјерљиву аутобиографију, у којој, због ригорозне провјере, није смио ништа прешутјети па ту наводи да је “почетком коловоза 1914. отишао на српски фронт као водник” и да је тамо ратовао “до другог одступања аустријске војске“. Титово судјеловање у рату против Србије потврдио је након Другога свјетског рата Жарко Ведрић, бивши аустроугарски часник 42. домобранске дивизије, у чијем је саставу била и Титова 25. пуковнија, писале су “Новости” 2015. Ведрић је сураднику Агитпропа ЦК КПЈ изјавио да је Титов 25. пук “остао на српском фронту све до сијечња 1915. године”. Као доказ судјеловања на српском бојишту користи се и позната фотографија Јосипа Броза с пушком у лежећем положају, искадрирана без двојице часника и још једног аустроугарског војника који иза њега стоје у рову покрај земунице с погледом према објективу, чиме откривају позерски карактер фотографије. На стоту годишњицу почетка Првога свјетског рата у београдском Музеју повијести Југославије одржан је знанствени скуп “Тито у Првом свјетском рату – различито читање једне фотографије”. Музејска савјетница Веселинка Кастратовић-Ристић рекла је тада како Тито пригодом приказивања те фотографије на изложби 1970., у поводу 50. годишњице Комунистичке партије Југославије, није негирао да је он на слици: “Али је рекао да је настала негдје у Галицији. С обзиром на то да су припадници 42. дивизије тамо ратовали 1915., то није точно, јер се слика појављивала у хрватском тиску прије одласка те јединице на руску фронту, с потписом да је ријеч о борбама на Дрини”, рекла је В. Кастратовић-Ристић.

Прегледом хрватског тиска установљено је да је ријеч о заправо двије фотографије снимљене на истом мјесту. Једна је објављена 3. листопада 1914. у “Илустрованом листу”, а друга 11. студенога 1914. у “Јутарњем листу”. То значи да су снимљене прије листопада 1914., а и војници су у љетним одорама па очито нису снимљене на зимском бојишту у Галицији. Према писању “Политике”, доцент на београдском Филозофском факултету Александар Животић, навео је да је Тито служио у 10. чети, 3. батаљуну, 25. пуку 42. “вражје” дивизије. И да је криминолог Арцхибалд Реисс, који је истраживао аустроугарске злочине над Србима, утврдио да су злочине чинили 26., 27. и 28. пук. “Међутим, каснија истраживања показала су да је и допунски батаљун 25. пука, који је водио тадашњи мајор Славко Штанцер, такођер одговоран за низ злочина”, тврди Животић. Иначе, у том су пуку били и Владко Мачек и Мирослав Крлежа, а 42. дивизија одликована је за војна дјеловања у Србији. Данило Шаренац, знанствени сурадник српског Института за сувремену повијест, рекао је како је Титова јединица у вријеме почињења злочина у Мачви била у Крупњу и тврди: “Дакле, нема никаквих доказа који би Тита директно повезали са злочинима”. Код нас се тим дијелом Титова живота специјално бавио Борис Блажина из Института за еуропске и глобализацијске студије у раду “Дјетињство и младост Јосипа Броза Тита 1892. – 1920. кроз призму биографија: контрадикције, недосљедности, политизација, педагогизација”. Анализирајући секундарне изворе података о Титову животу аутор упозорава на недосљедности, “које су већином резултат ‘кројења’ биографије утјецајне личности из политичких, односно педагошких разлога”, и то у контексту образовне политике социјалистичке Југославије у којој је Тито био узор младима одгајанима у духу социјализма и панславизма.

Блажини је главни извор била монументална Дедијерова биографија “Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита” из 1953., која садржи све три Титове аутобиографије, транскрипт његових недовршених ТВ мемоара, интервјуе из 1972. и 1975. с Титом, његовом родбином и пријатељима, писма родитељима, извјештаје из рата, анкетне листове које је испунио као ратни заробљеник… Користио се и дјелима Милована Ђиласа, Лоуиса Адамича, Ивана Очака, Звонка Штаубрингера, Звонимира Деспота (“Писма Титу”), интердисциплинарном студијом Филипа Хамершака “Тамна страна Марса. Хрватска аутобиографија и Први свјетски рат”, уз одређене резерве осврнуо се и на тврдње које износи новинар Перо Симић… Броз је свједочио како га је неки капетан Мурковић, страствени мачевалац, узео у групу војника које је свакодневно подучавао, па је био први у пуковнији, а затим други на првенству аустроугарске војске у свибњу 1914., кад је био одушевљен што се, примајући диплому и медаљу, руковао с надвојводом Јосипом, братом краља Фрање Јосипа. Добио је и мјесец дана одмора, а након повратка започео је рат. Иначе, крајем 1913. Броз је послан на дочаснички течај, што је по властитом казивању радо прихватио, па то доводи у сумњу његове касније тврдње о противљењу рату. Ридлеy пише да је Броз у водника промакнут на Божић 1913., Клингер и Куљиш наводе како је то било већ у свибњу, а Дедијер само да је на Србију кренуо 1914. као водник. Тек у трећој аутобиографији из 1952. Броз је негативно оцјењивао аустроугарску војску као старомодну и трому, а касније и како му се није свиђала служба у “војсци угњетавача, која је држала народе у ропству”. Ђиласу је приватно говорио да је Аустро-Угарска била “добра, организирана држава”, а и сам је говорио да је у војску ишао како би “изучио војно умијеће”, па се Блажина не слаже с Хамершаком како је то за њега била неспособна војска. И Блажина истиче како је Броз само у првој аутобиографији из 1935. наводио да је био на српском бојишту до другог одступања аустроугарске војске у просинцу 1914. Једини конкретан податак који је дао, осим да је притворен у Петроварадинску тврђаву, јест да је његова јединица била најприје у Бежанији сјеверно од Београда, а послије близу Руме. Адамичу је рекао како је већ ујесен 1914. пребачен у Галицију, а према казивању брата Стјепана Броза, за разлику од службених биографија, борио се на Дрини, гдје је већ у првим борбама погинуло десет Кумровчана.

У Дедијеровој биографији из 1953. Брозова је пуковнија приказана у врло лошем свјетлу. Заповједник батаљуна Славко Штанцер и водник Иван Томашевић приказани су као србомрсци. Штанцера као злогласног заповједника у својим су дјелима спомињали Јосип Хорват и Мирослав Крлежа, а обојица су као заповједници у НДХ након Другога свјетског рата осуђени на смрт, с тим да је Штанцер преминуо прије егзекуције. Према Дедијеру, Брозова се пуковнија повукла половицом просинца 1914. јужно од Београда, а затим је пребачена у Буковину па у Галицију. Према Симићу, Броз је са српског бојишта отишао с највећим дочасничким чином те је баш подручје дјеловања његове дивизије претрпјело најтежа ратна страдања, а устврдио је и како је Броз сам признао судјеловање у “казненој експедицији” на Србију. Три верзије о заточеништву Дедијеру је пак Броз препричао да је три дана био затворен у Петроварадинској тврђави те да ће се као социјалист, када његова пуковнија буде пребачена у Галицију, предати Русима. У Штаубрингеровој биографији то је попраћено и цитатом “Не пуцам на браћу!”. Али Блажини то не дјелује увјерљиво. Зар би онда у ТВ мемоарима Тито за аустроугарске војнике користио појам “наши” за разлику од “Срба”. Ридлеy је нашао три верзије о Титову заточеништву. Блажини је тешко повјеровати да би “проблематични” дочасник олако био ослобођен и враћен на бојиште и то као заповједник самосталне извиднице. И споменута фотографија Тита у рову с пушком баш и не говори о његову антиратном расположењу. У Дедијеровим “Новим прилозима” тврди се да она приказује Броза у Галицији 1915., а фотографија из исте серије објављена у “Илустрованом листу” 1914. имала је наслов “Наши војници на Дрини”. У “Народној армији” 1954. под насловом “Вид Перичек прича”, Титов аустроугарски суборац тврди како је управо он пронашао фотографију на којој су он, Броз и аустроугарски војници 1914. на руском бојишту, па Блажина закључује како су цензори промијенили “српско” у “руско”, заборавивши промијенити и годину, јер је Тито на руско бојиште пребачен у сијечњу 1915.

На Источном бојишту Броз је због заробљавања 11 руских војника у ожујку 1915. предложен за одликовање сребрном колајном за храброст, јер је учинио “већ више пута доста нереда у непријатељским редовима”. Али кад је одлука донесена, Броз је већ био заробљен. Како је једном и сам говорио о заробљавању 80 руских војника, Блажина се пита је ли то исти догађај само преувеличан у његову препричавању. Тито је у аутобиографијама говорио само да је био тешко рањен при заробљавању његова батаљуна, спомињући више датума од 22. ожујка до 12. травња 1915. године. У телевизијским интервјуима говорио је да је рањен у сукобу с Черкезима “Дивље дивизије” код Окна (данас Викно у Украјини), који су их напали с бока док су одбијали напад руског пјешаштва. И Броз и његови биографи наводе различите верзије његова заробљавања, рањавања и преживљавања, па и да га је наводно од смрти спасио руски војник који се бацио на Черкеза! Блажина закључује како Брозова дјела, лишена службених интерпретација, остављају дојам да није био увјерени панславист, а камоли поборник југославенске идеје. У прилог тому говори и то што није реализирао своју тобоже декларирану намјеру бијега Русима, иако је водећи извидницу иза непријатељских линија за то имао прилике. Чињеница је да се није заносио ратом, већ га је приказивао као “нужно зло” те је у тој руској фази његова живота нагласак био на узалудности и глупости ратовања у којем најдебљи крај увијек извлачи “мали човјек”, радник и сељак. У аутобиографији из 1945. Броз износи да је у заробљеништву остао до рујна 1920., од чега 13 мјесеци у импровизираној болници у Успенском манастиру у Свијажску на Волги. Третиран је као безнадан случај, пребољевши упалу плућа и пјегави тифус. У травњу 1916. накратко је пребачен у логор близу Алатира на ријеци Сури, код Чуваша, пише Блажина, те у аутобиографији из 1935. стоји да је тада са седамдесетак другова одбио понуду да се прикључи српском добровољачком корпусу. Послије је тумачио како су одбијали положити заклетву српском краљу те служити под српским часницима са Солунског бојишта, који су увели строги дрил.

У Алатиру се Броз спријатељио с двије гимназијалке, кћери др. Чистјакова, које су заробљенике училе руски и доносили им да читају дјела руских класика. Наводно је тада научио мало свирати клавир. У јесен 1916. Тито је пребачен на Урал преко Јекатеринбурга у Пермску губернију на рад на жељезници, гдје је био “старјешина” ратних заробљеника – Мађара, Румуња и Словака, који су га изабрали за свог “представника”. Када их је погодила страшна зима, Броз је тада фиктивно водио неке заробљенике као да су на раду како би могли закрпати подерану одјећу, али је откривен па га је “жандар” Козак измлатио бичем. Броз га је пожелио убити и то је био једини пут у биографским исповијестима да је признао тај порив. Тада је у затвору први пут чуо за Фебруарску револуцију. У љето 1917. због “шиканирања” побјегао је у Петроград, гдје су га затекле демонстрације против привремене владе, у којима је и он судјеловао. Наводно је тада имао прилику слушати Лењина на митингу и видјети Максима Горког. Руска тајна полиција Охрана угушила је демонстрације, а Броз је побјегао у Финску, тада дио Русије, намјеравајући се преко Пољске вратити кући. Међутим, ухићен је и три тједна био затворен у Петрограду. Кад је пребациван на Кунгур, преварио је стражара и побјегао. У студеном 1917. стигао је у Омск у Сибиру. Ту се, према различитим верзијама, покушавао или и прикључио Комунистичкој партији. У Омску се 1918. и оженио Пелагијом Денисовом Бјелоусовом, кћери сељака из Михајловке, православне вјере. С њом је у рујну 1920. отпутовао у Југославију.

Цјеловити текст о судјеловању Јосипа Броза у И. свјетском рату објављен је у Вечерњакову магазину (у продаји), који на 132 странице доноси низ занимљивих чланака о Хрватима у Великом рату

Вечерњи лист

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: