„Čikaški Kenijac“ odlazi u istoriju, i to s velikim mrljama

“Olimpijski ciklus” je protekao otkako je nastavak boravka u Beloj kući osigurao Barak Obama, ličnost koja je sa oreolom “čikaškog Kenijca” stigla na “svetski presto” četiri godine ranije, u relativno stabilnim okolnostima, ali već pošteno zamršenim odnosima u igri.

Perfektnu biografiju je uneo u Belu kuću. Prošao je sve hijerarhijske nivoe u društvu, čovek sistema koji je iz godine u godinu saznavao kako sistem funkcioniše, sve do momenta kada je trebalo da postane novo ime na spisku istorijskih ličnosti.

Uspeo je da okonča neke višegodišnje, ali i višedecenijske probleme. Njegov režim je uklonio Osamu bin Ladena, najveći neprijatelj je eliminisan i zbog toga se može smatrati pobednikom u odnosu na svoje prethodnike iz bliske prošlosti.

Sistem koji je predvodio je potpuno relaksirao odnose sa Kubom, iako su se pred sam kraj njegovog drugog mandata pojavile glasine da će u trku za jače vojno prijateljstvo sa bliskim saveznikom aktivno da se uključi i Moskva.

Snosi veliki deo odgovornosti za ono što se dogodilo u Libiji i posledice “uvođenja demokratije”, od države koja je živela u nekom svom sistemu, koji nije sličan anglosaksonskom nastala je ruševina i trajni izvor nestabilnosti u celom regionu.

“Arapsko proleće” će ostati upisan kao jedan od događaja koji su značajno uticali na dešavanja na svetskom političkom igralištu, ali i niz situacija koje su dovele do velikih civilnih žrtava, problema koji se ne mogu rešiti preko noći i mučki teškog života za običnog čoveka.

Tunis, Egipat, Jemen, pa sve do Nigerije i Boko harama, pa sa tim u vezi i Islamskom državom, Bler-Buš blefovima i katastrofalnim odlukama, sve će to ostati iza čoveka koji je u Belu kuću ušao kao pripadnik rase koja nije dominantna i koji je imao političku i moralnu obavezu da vodi više računa na različitostima.

Centralnu tačku trenutno najvećeg svetskog problema, zbog kog je Evropska unija dovedena pred kolaps čini njegov zahtev da Bašar el Asad napusti funkciju predsednika Sirije, po cenu finansiranja grupa za oružanu borbu protiv sistema, što nužno dovodi do odgovora države i neizbežnog građanskog rata.

Opravdanost takvih zahteva će možda nekada biti tema za bavljenje nekakvih komisija za ispitivanje, kao u slučaju Tonija Blera, Džordža Buša i Iraka, ali će Obama svakako ostati upamćen kao jedan od najvećih zagovornika promene državnog sistema u Siriji.

Interesi drugih strana su tu doveli do poteza koji su se kosili sa američkim, odnosi sa Rusijom su iz situacije u situaciju sve gori, dogovori su praktično nemogući, sakriveni pod pasivnom agresijom koju opet i neki drugi vide kao šansu za dokazivanje.

Dok je na drugoj strani imao Dmitrija Medvedeva, bilo je osmeha, kada se vratio Vladimir Putin odnosi su se drastično pogoršali, rat u Ukrajini se našao između interesa dve velike sile i tu prijateljstva nema, iako su bliski saradnici obojice predsednika dobro funkcionisali. Dobro, ali neefikasno.

I sve to kada se umeša u predizbornu kampanju dvoje glavnih kandidata dobije se kompletan haos u komunikaciji, uz šumove izazivaju talasanja u Evropskoj uniji, a naročito kod onih država koje pretenduju da postanu deo tog, više ne toliko poželjnog, sistema nacionalnih država.

Ako se na kompromis oko iranskog nuklearnog programa gleda kao pozitivnu stvar i vredan doprinos svetskom miru, onda sve ono što je u vezi sa jakim igračima sa Dalekog Istoka nije nikako bolje i preti da se zaoštri.

Govorio je u Hirošimi, nije se izvinio, sa Južnom Korejom je učvrstio partnerstvo, ali je zato Kim Džong-un postao toliko nepredvidiv da se u Vašingtonu nije baš mirno sedelo. S obzirom na to kakvi kandidati konkurišu za njegovog naslednika, priča će tu postati sve komplikovanija.

Na unutrašnjem planu, koji je potom izazvao haos u svetu, najveći izazov mu je bila ekonomska kriza, takozvana Velika recesija, najveći ekonomski pad od Velike depresije i događaj koji je presudno uticao na to kako danas izgleda svet.

Njegova administracija je preduzela niz mera, koje su od 2009. godine, kada je stopa nezaposlenosti iznosila 9,3 odsto, do 2015. taj statistički parametar “vratili” na stanje od pre početka krize, čak i umanjivši rezultat iz 2008. (5,8%) na 5,3%.

Takođe, deficit je sa 1,4 biliona dolara smanjen za prvu cifru i sve to do 2015. godine, a uz to njegov kabinet se pažljivo bavio reformama Vol strita, kako u budućnosti ne bi došlo do novog haosa i krize iz koje svet ne može da izađe neoštećen.

U Beloj kući je želeo da uvede nekakav red i doneo je dokument kojim zabranjuje zapošljavanje u administraciji osoba koje su u prethodne dve godine radile kao lobisti u sferama politike ili biznisa za koje se kandiduju.

Politiko je došao do podataka koji svedoče da nije baš potpuno uspeo u toj nameri, ali je uspeo da izbegne sukobe interesa, koji su često stavljni kao veliki balast prethodnim režimima.

Puter na glavu svojim prethodnicima, pre svega Džordžu Bušu, Obamin kabinet je dodao otvaranjem “tajnih dokumenata” o načinima “obrade” osumnjičenih za terorizam. Ipak, bilo je i boljih u tome i Obama nije imao razumevanja – primer Edvarda Snoudena je idealna slika dvostrukih aršina i želje da se ipak ponešto i sakrije.

Razumevanja je bilo za druge stvari, za vreme Obamine druge vladavine “raspušten” je zatvor Gvantanamo, ozloglašeno mesto izolovano od sveta koje je bilo prinudni dom svima onima koji su na bilo koji način bili osumnjičeni za terorističke aktivnosti. Ti ljudi su pušteni i rasuti po svetu, neki od njih i u Srbiji.

Velika mrlja na njegovu predsedničku karijeru, koja je trebalo da postane prvi pravi postrasistički period u istoriji SAD je upravo porast netrpeljivosti, potpuni rasni rascep društva i otvoreni rat policije i Afroamerikanaca.

Ubistva nenaoružanih osoba iste boje kože kao predsednika ne idu njemu na čast, a uz njegovo ime će u istorijskim beleškama pisati, pored toga da je prvi crnac na čelu SAD i to da je prvi crnac na čelu SAD za čijeg vakta su belci u uniformama ubijali crnce. Ako se tome doda i podatak da je njegov zavičaj, njegov Čikago poznatiji pod nadimkom Čirak (Chiraq)…