Cilj je bio satanizacija Srba: 30 godina od monstruozne provokacije i ubistava na Markalama

Ubijanje i nesreća na sarajevskoj pijaci Markale je klasičan primer proizvođenja događaja „gde se ubija sopstveni narod zbog nekakvih viših ciljeva“, kažu analitičari i dodaju da su sve ekspertize pokazale da mina nije došla sa srpskih položaja.

Danas je 30 godina od eksplozije na sarajevskoj pijaci Markale, u kojoj je stradalo 68 stanovnika ovog grada. Događaj nikada nije dobio tačan epilog, a istina je ostala daleko od javnosti.

Zahvaljujući muslimanskoj i zapadnoj propagandi postao je, međutim, bič u rukama stranih moćnika protiv Srba i Republike Srpske kako bi se preokrenuo tok građanskog rata u BiH, pišu „Večernje novosti“.

Markale će biti meta i u avgustu 1995. godine, nakon čega će NATO krenuti u masovno bombardovanje srpskih položaja. Posledice bačenih uranijumskih bombi i danas osećaju stanovnici sarajevsko-romanijske regije, a na hiljade ljudi je umrlo od posledica trovanja uranijumom.

„Slučaj Markale“ iz februara 1994. godini danas ima dve istine. Muslimansku, po kojoj su Srbi krivi, i srpsku, po kojoj su muslimani razneli pijacu po scenariju od dve godine ranije, kada su napravili masakr u Ulici Vase Miskina, a sve kako bi Srbe pokazali kao zločince a muslimane žrtve.

Scenario sa Markala je iskorišćen i u slučaju „Račak“ iz 1999. godine, kada je zapadnim silama bio potreban događaj da krenu u obračun sa Srbima i NATO agresiju na SRJ, navodi list.

Monstruozna provokacija

Slobodan Đ. Bijelić, poslanik Prvog saziva Narodne skupštine Republike Srpske, kaže za „Novosti“ da, kada čovek iz te epohe, danas razmišlja o takozvanom masakru na sarajevskoj pijaci Markale od 5. februara 1994, neminovno mu se nameće vertikala sa slikom iz maja 1992. godine i „masakrom“ u Ulici Vase Miskina u redu za hleb, nakon kojeg su oni koji su se samoprozvali „svetska javnost“ odmah stali na stranu samoproglašene države BiH.

„Znali smo da je u pitanju monstruozna provokacija sa stradanjem zatečenog, nevinog stanovništva ili – sopstvenog naroda. Pamtimo kontroverzne detalje na snimcima koje su sačinile već pripremljene i, gle čuda, tu ‘zatečene’ kamere svetskih medijskih kuća. Bilo je tu već starih leševa, dopremljenih sa drugih prostora, nekih ‘lutaka’ dopremljenih iz konfekcijskih prodavnica ili butika garderobe, vojnika tzv. Armije BiH već pripremljenih za pospremanje, pomoć ili intervenciju za evakuisanje ranjenih, kao i mnogo toga što je i dan-danas ostalo nerazjašnjeno“, priseća se Bijelić.

Milovan Cicko Bjelica, predsednik Srpskog Sarajeva u ratnim godinama, kaže za „Novosti“ da je priča o takozvanom granatiranju pijace Markale jednaka propagandi prema kojoj su Srbi u proteklom građanskom ratu u BiH bili jedini zločinci, prikazani u tobože dokumentarnom filmu pod nazivom „Sarajevo safari“ slovenačkog režisera Mirana Zupaniča.

„Mi i danas svedočimo i živimo u istom narativu, gde su Srbi kolektivni krivci za sve ratove, sva stradanja i sve zločine. Ona još austrougarska priča o velikoj Srbiji glavna je poluga svih nacionalizama, pa i fašizma koji je uperen protiv Srba, od Crne Gore, preko Federacije BiH i Hrvatske, do Kosova i Metohije. Laž o velikoj Srbiji u stvari je maska kojom se skrivaju i prikrivaju genocid, pogromi, zatiranje i kulturocid nad Srbima“, kategoričan je Bjelica.

Prof dr Drago Vuković, koji je 1998. godine bio glavni urednik S kanala na Palama, gde je nakon emitovanja reportaže koja je govorila o Markalama iste večeri bio blokiran i zatvoren, kaže da je nesreća na pijaci Markale tokom proteklog rata klasičan primer proizvođenja događaja „gde se ubija sopstveni narod zbog nekakvih viših ciljeva“.

„Sve analize i ekspertize su pokazale da projektil koji je ubio građane na pijaci nije mogao doći sa pozicija Vojske Republike Srpske. Tu ekspertizu su radili i strani vojni stručnjaci“, ističe Vuković.

On dodaje da u ratu nije nepoznato da se žrtvuje narod i više nego što je to bilo nužno, ali je, kako ukazuje, politika Alije Izetbegovića otišla „korak dalje“, počev od one njegove čuvene izjave da će žrtvovati mir za suverenu BiH.

Propaganda ka Istoku i Zapadu

Milena Mihaljević, istoričar u Republičkom centru za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih, ističe da je bošnjačka strana od početka rata radila na propagandnim delovanjima kako bi se kod ljudi promenilo razmišljanje o građanskom ratu u BiH. Prema njenim rečima, muslimanska propaganda išla je i prema Zapadu i prema Istoku.

„Prema Zapadu su išli sa Markalama i sa Srebrenicom sa pozicije žrtve. Prema Istoku su išli sa pozicije heroja kako bi dobili finasijsku i vojnu pomoć u mudžahedinima od islamskih zemalja, a koji su postali sastavni dio tzv. Armije BiH“, ističe Mihaljevićeva.

Kako ističe Ljubiša Ćosić, gradonačelnik Istočnog Sarajeva, „suština je da Srbi ne smeju ni na koji način da se stide istine o Sarajevu, jer su Srbi gradili i stvarali Sarajevo“:

„Nikada ne smemo pristati i prihvatiti medijsku sliku o srpskim zločinima nad Sarajevom kao okupiranom gradu ili gradu pod opsadom i gradu koji je uništavan. Grad Sarajevo je u toku građanskog rata u BiH bio podeljen grad u kojem su podjednako ginuli i Srbi i Bošnjaci i Hrvati“.

On kaže da je veoma opasna „bošnjačka i zapadnjačka mantra“, po kojoj su samo Srbi oni koji su činili zločine u Sarajevu.

„Primer propagande da su Srbi loši momci su i Markale. Nikada nije dokazano da je granata na Markale ispaljena sa srpskih položaja. Imamo i te kako osnova da verujemo da se radi o namerno podmetnutom eksplozivu koji je ubio nedužne građane Sarajeva i koji je doveo do toga da se Srbi satanizuju, a godinu kasnije u ponovljenom scenariju i da NATO bombarduje srpske položaje“, poručio je Ćosić.

Član Sudskog veća Haškog tribunala koje je prvog predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića osudilo na 40 godina zatvora, Melvil Berd iz Trinidada i Tobaga naveo je u izdvojenom mišljenju na deo presude koji se tiče Sarajeva da postoji osnov sumnje da je minobacačka granata na sarajevsku pijacu Markale ispaljena sa položaja pod kontrolom muslimana.

Prema Bijelićevim rečima, srpski narod će se sa strašnom propagandom susresti i 1999, kada je insceniran „slučaj Račak“.

„Svi navedeni događaji imaju svoju poveznicu: motiv- izazvati NATO da interveniše protiv Srba. Iz ove perspektive i sa ove vremenske distance, možemo reći da se prepoznaju mustra, predlagači, izvršioci, sudije i kazne“, zaključuje Bijelić za „Novosti“.