Цинцулирање и пицулирање

Пише: Емило Лабудовић

У вријеме док је трајала најезда шпанских сапуница на наш културни простор, док главни актери појма нијесу имали ко су им мајка, отац, сестра, брат, затекао сам се у родбини у тренутку када се пратила једна од епизода култне „Есмералде“.

У тишини која је више приличила позоришној а не тв – представи, док се један од јунака вајкао ко му може бити отац или мајка (више се и не сјећам), њихова комшиница Драгица, онако, из чиста мира, узвикну: „Аветињо, цијело Забјело зна, а ти немаш појма“! Било ме је срамота, био сам гост, али једва сам се суздржао да се из дна душе не насмијем.
Готово исти нагон спопао ме је неку ноћ када је онај и овако и онако Радман, онај који обнаша функцију министра вањских им дјела, изјавио да појма нема да је у Сплиту постојао логор хрватских оружаних снага – злогласна Лора.

„Како не знаш, аветињо, кад цијели Сплит то зна“, не издржах да му, попут комшинице Драгице, не одбрусим, на жалост само себи у браду. На срећу, то му је умјесто мене директно у ону зајапурену фацу, и то са насловнице, сасула редакција „Слободне Далмације“. Истину коју му током сусрета нијесу смјели рећи овдашње главешине, на нашу срамоту, током посјете Подгорици, додуше нешто мало немушто, саопштио му је предсједник Милановић. На жалост, не Милатовић већ Милановић.
„Незнање“ хрвстских „чимбеника“ о злодјелима које су током рата деведесетих година починили усташки бојовници, много је шире од случаја Лоре. Немају они појма ни да се у Јасеновцу десио геноцид (чак су и дигли нос кад је у црногорском парламенту усвојена резолуција о томе). Не знају ко је из авиона њиховог ваздухопловства митраљирао српске избјеглице на Петровачкој цести.

Не сјећају се ни оних око 300 хиљада њихових држављана, а Срба по националности, протјераних из Крајине да се тамо више никад не врате. Не знају ни ово ни оно, али се врло прецизно држе свих „потраживања“ које имају према Црној Гори (брода „Јадран“ поготово, па Морињ, па Дубровник), и не пропуштају прилику да нам то свако мало набију на нос, пријетећи, онако испод жита, да би нас због тих „дуговања“ могли зауставити на прагу ЕУ.
Осим Радмана, који им служи за домаћу употребу, Томпсона који им васкрсава никад прежаљену НДХ и подиже им никад спласнули усташоидни адреналин, званични Загреб има сличну, али нешто мало углађенију, перјницу и стегоношу и у европским сватовима. Тонино Пицула, гаулајтер задужен да нас надгледа док смо у предевропском логору, истински се труди да оправда указано му повјерење и да нас по сваку цијену, па и по цијену клечања на кољенима, спријечи да, не дај Боже, „не паднемо под утицај у односима са сусједним земљама“.
Мада је и малом Перици јасно на које то „сусједе“ мисли гос’н Пицајзла, пардон, Пицула, ова му се изјава, кад би са ове стране Дебелог Бријега било дебелих муда, семантички могла растумачити као прекор и сопственој држави, која је такође „сусједа“, и охрабрење бескичмењацима из зграде у Карађорђевој (које ли ироније) да се супротставе и њеном уцјењивачком утицају. Ако не већој, а оно макар у истој мјери као и осталима. Али, не, јер утицај пиципевца из Брисела је на линији општепузећег уласка у Унију, климоглавог извршавања њених налога и скупног суноврата самоуништења у који, попут помахнитале компизиције воза, срља савремена Европа. А ко не слуша и не скаче на сваку Пицулину, зна се: судбина Вучића, Орбана, Додика, Фица, Мари ле Пен, итд…

Додуше, овај списак је, на жалост, много, много краћи од пузајуће колоне оних послушних.

Неминовно је и нормално да у међусобним односима било појединца било држава једни на друге врше одређени утицај. Питање је само које врсте и којег интезитета, колико добронамјерног, братског и пријатељског. Или, како се то колоквијално каже: добросусједског. А по виђењу Пицуле и Радмана то „добросусједство“ значи: трпи, ћути и извршавај. Али, тек за наук, не њима колико овим „нашима“, подсјећам их на ону гробну, ужасавајућу атмосферу која је владала на никшићком тргу оног марта 2004. године када су на њему били изложени остаци четрнаест бораца никшићко – шавничке групе. Тада је јавно обећано да ће истина о њиховом крволочном и звјерском мучењу у Лори бити до краја истражена и захтијевано суђење починиоцима. И од тада дошли смо само до тога да Радман нема појма, Милановић претпоставља да је ту било Логора, а ови „наши“ се охрабре да то помену тек кад гостима из Загреба виде леђа. Пицули ни толико. Али, ако је за утјеху, цијели Сплит зна о томе. За сада – само зна!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: