Ћирилица – темељ одржања народног карактера (дио II)

Пише: Веселин Матовић, одломак из књиге „Ћирилица и латиногорица“

2. Латиница – опасност за вјеру и народност

Ипак, иако је ћирилица као народно писмо за на-родни (српски) језик вјековима била у употреби код све три конфесије западно од Дрине, и на просторима Аустроугарске царевине, Римска курија никада на њу није гледала благонаклоно. Не треба заборавити да је ћирилица, по неким свједочењима, одмах послије раскола, на Сплитском сабору, 1059, проглашена од стране његових учесника, „ђаволским изумом“!
Главни циљ наметања латинског писма (латинице) словенској популацији на Балкану, посебно од друге по-ловине 18. вијека, била је, прије свега, вјерска асимилација и потискивање православља са простора који Римокатоличка црква одувијек сматра својим доминионом. Да-нашњи покушај расрбљавања и латинизације Црне Горе увјерава нас да она од тога и даље не одустаје и да процес конвертитства и унијаћења на Балкану, нажалост, ни до данас није завршен.
Забранама ћирилице и асимилацији Срби су се то-ком историје одупирали на разне начине, понајвише снагом своје вјере и стрпљивошћу, а када им није преостајало ништа друго, знали су и да се побуне.
Прва таква побуна десила се на простору некадање Карловачке митрополије, у вријеме благочестивог митрополита Мојсија Путника, и трајала је од 1779. до 1785, а поводом покушајâ, прво, у два наврата, царице Марије Терезије 1779, а затим њеног сина цара Јосифа II 1781, те 1784, да у својој царевини, „по наговору римских првосвештеника“, забране штампање књига ћирилицом и ње-ну употребу у школама. Срби су тада успјели да се изборе за своје право. Након жестоког отпора, који је пријетио да се претвори у немире већих размјера, цар је повукао на-редбу и марта 1785, преко митрополита Путника „извијестио све српске епископе и народ, да се ћирилска слова у српском народу и српским школама могу слободно и да-ље употребљавати“ (Стојановић 2012: 76).
Ваља знати да је у том времену забрана употребе ћирилице неминовно подразумијевала и забрану писања српским језиком, јер Срби православци не само што нијесу хтјели (чувајући своју вјеру и свој идентитет, „карактер народни“) него је за већину њих било и немогуће свој језик писати латинским писмом. Латинично писмо било је, дакле, туђе и (без графема за гласове: ђ, ћ, љ, њ, ж, ш, врло неподесно и Србима и католицима, све док није при-лагођено српском (штокавском) језику.
Сачувани су записи у којима се неки дубровачки писци жале како им је тешко „наше“, „словенске“, тј. српске, ријечи писати латинским словима, иако је на том писму написана читава ренесансна и барокна књи¬жев¬ност у Дубровнику. У већ поменутом тексту, Бранко Летић наводи ријечи фра Ивана Бандулавића (1613) како је „не само трудно, да веле мучно ла-тин¬скими словми наше сло-винске ричи управ писати, и једро изго¬ва¬ра¬ти”, а затим и Игњата Ђурђевића, „језуите и полиглоте, аутора дела на латинском, ита¬лијанском и француском, који се јадао „штиоцу“ свога Салтијера сло¬вин¬ског и побожног спева Уздаси Мандалијене покорнице (1728)…, да је мучно ‘на-шу ријеч словинску’ писати ‘туђим’ латиничким знацима“, као и Дубровчанина дум Николе Фиоровића, који је 1601. „сво¬јом руком, српскијем словима” написао свој тестамент с обра¬зло¬же¬њем „да се боље разумије“. Летић даље наводи да су „босански фрањевци дуго одбијали да штампају своја дела ла¬ти¬ницом“, те да је фрањевачки провинцијал фра Лука Карагић 1736. покушавао (издао окружницу) „да за¬брани фрањевцима да пишу на народном језику ‘неподесним ла¬тин¬с¬ким словима’“ (Летић 2012: 139–140).
О неподесности латинског писма, тј. „neprikladnosti mađarskog a i drugih stranih pravopisa“ којим су писали „slavenski i dalmatinski pisci“, убједљиво говори и Људевит Гај у свом тексту Кратка основа хорватско-славен-скога правописања, из 1830. године. Између осталог, као један од разлога за избацивање „dvoslova dy, gy, ly, n“ (ко-ја су до тада за меке сугласнике употребљавали Хрвати, односно Славонци, Далматинци, Штајерци и Крањци), и увођењем графема чешких „c, d (са тилдом) itd.“, а које су већ имале „mnoge tiskarnice u Carstvu, npr. u Beču, u Pragu, Budimu, Pešti itd.“, Гај наводи и то што се „pri tiskanju (tim slovima) na 11 araka poštedi jedan cijeli arak“.
Па ипак, неподесност латинског писма није била главни разлог због којег су се Срби православци опирали забрани ћирилице. Главни разлог је био што су они увођење латинице доживљавали као знак унијаћења, „опасност за своју веру и народност своју“, а одбрану ћирилице схватали су као одбрану свог вjерског и колективног идентитета. То се јасно види из представке митрополита Мојсија Путника цару Јосифу II, у којој се, између осталог, каже: „Губитком писма и сам темељ одржања карактера народног се обара.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: