U pogubnoj težnji da ideologiju „crnogorstva“ predstave validnom, služeći se lažima ili tek, poluistinama – režimski istoričari su se latili pera da „vrate“ nešto što percipiraju „svojim“.

Tako je uvijek bilo – zarad sopstvenih ciljeva, ovozemaljski plaćenici i zaljubljenici u srebrnjake svim silama (na sramotu) pokušavaju da se otimaju o velike ljude. Ovoga puta je to Njegoš. Iliti, Njegoš – opet.

Novak Adžić, po zvanju istoričar a po stručnosti – sve, sem izučavalac istorije, u dobro znanom maniru novokomponovanih „intelektualaca“ i rušitelja istorijskih istina – projektuje svoje osobine na druge, te pokušava odbraniti Njegoša.

„Jedno je istinski, autentični Petar II Petrović Njegoš iz prve polovine XIX vijeka, a nešto sasvim drugo masovna zloupotreba i instrumentalizacija Njegoša u XX i XXI vijeku… Njegoša ne možemo istrgnuti iz konteksta svog vremena; on ne smije biti parola ili bilbord za razne idelogije i politike, a na žalost bio je bez ikakve vlastite krivice. Mrtvi Njegoš ne može biti odgovoran za zločine živih„, kazao je Adžić.

I zaista, zloupotreba i instrumentalizacija Njegoša, našeg najvećeg književnika i državnika – nije opravdana.

Međutim, pišući svoje „istorijske analize“, dužni smo da obavijestimo Adžića da je upravo on taj koji zloupotrebljava i instrumentalizuje Njegoša. 

Karikiranje koje je gotovo jednako jeresi, ako pokušavamo da shvatimo ko je bio Njegoš – upravo je ono što čini Novak Adžić.

I tačno je – Njegoš pripada svima. Njegovo književno djelo podložno je tumačenjima i neiscrpan je izvor za analizu nauci o književnosti. Istrgavanje iz konteksta kada govorimo o književnom djelu, učitavanje tumačenja kojih nema i slično – otvara razne diskusije.

Međutim, ono što ne smije, ili makar ne bi trebalo, jeste Njegošev identitet. Pripadnost određenom nacionalnom korpusu nije stvar podložna polemikama – naročitno ne u Njegoševom slučaju, i naročito ne kada govorimo o autentičnosti.

Jer, ko je bio Petar II Petrović Njegoš najbolje je rekao sam Njegoš. 

Pismo Iliji Grašaninu, 11. novembra 1850.

U pismu Iliji Grašaninu ( autoru danas omraženog ”Načertanija” ), od 11. novembra 1850., godinu dana prije svoje smrti, Njegoš iz Trsta poručuje sljedeće:

”Budite spokojni, pošteni i dragi Srbine, i nemojte nikad pomisliti, a toli vjerovati, da će vladika crnogorski biti sočlen kojekakvih vetrenjalah, a toli sočlen partije koja protivu mene i celoga Srpstva svetinje dejstvuje. Sa strane crnogorske budite sasvim mirni. Mi k Vama drugo ne gajimo do čiste bratske iskrenosti. Mi se ni u čem ne puštamo bez Vašega soglasija, a s Vašim soglasijem svagda smo gotovi…..

Najveći je amanet i svetinja naša posle imena Dušanova ime Krađorđijevo. Ko je ovome imenu protivnik, taj nije Srbin, no gubavi izrod srpski. ”

Pismo proti Georgiju Nikolajeviću, 18. oktobra 1850.

U pismu proti Georgiju Nikolejeviću ( dubrovačkom svešteniku i teologu, budućem mitropolitu Dabro-bosanskom ) od 18. oktobra 1850, Njegoš ovako veli:

”Crnogorska je pjesna:

Ko ć ufatit maglu u visine,

Ko li Goru Crnu pokoriti!

Neka se Turci fale i govore što im je drago, mi za njihove prijetnje ne marimo. Imali smo se kad od Kosova poznati jedni s drugijema. Ostali narodi neka mudruju kako im je i od traga, neka diplomatiziraju s Turcima, neka se glade i ližu koliko im je drago…. dosita mi i Turci, doklem god jednome trag iz Evrope ne pogine, onom ćemo zdravicom napijati kojom smo i dosle….(…)

Da je lijepa Crna Gora, ne bi se Crna Gora zvala nego mliječna ili medena. A kako će i biti lijepa kada je jednako sirotu divlji talasi turski napadaju i potresaju? Ta svešteni edem, da ga je ovakva sudbina postigla, bi se već zla prepunio i zlom otrovao. …(…)

Crna Gora je samo zlo kako je zli narok goni, i ja koji sam njen sin ne mogu joj ime proizreći što se neću zgroziti. Ali je opet s tim znamenita što je komatić od razvalinah našega carstva, kao jedna lastovica ( ćošak ) od razvalinah velikoga grada. Stoga je znamenita Crna Gora što je doista pokazala šta može slabiji sa silnijem, što može čojek, kad hoće raditi. Crna Gora je gnjijezdo vojinstvene gordosti, đe se braća, jedinci sinovi, sve rado na žertvu dava, samo da ostane neporočna čast prađedovska. Crna Gora je urna u koju je silno ime Dušanovo pribjeglo, u kojoj se svešteno hrani silno ime Obilića i Skenderbega.”

Pismo knjazu Aleksandru Karađorđeviću, 3. januara 1841.

U pismu knjazu Aleksandru Karađorđeviću, od 03. januara 1841. godine, Njegoš zahvaljuje na poklonu, Krađorđevom portretu, pa kaže:

”Vaše sam ljubezno pismo od 8.oktobra primio ispravno po g-dinu Radu, također portret Vašega besmrtnoga oca. Nikakav dar na ovome svijetu ne bi meni prijatniji bio od portreta viteza i oca jedinoplemene meni Srbije, kojega su slavni podvigi jošt kada sam ja mleko maternje posao, jako na tablici duše moje napisati i koji će vječno ostati ogledalo viteštva ne samo među malijem narodom srpskim nego i među velikijema narodima i u vsemirnoj istoriji…..(…)”

Knjazu Aleksandru, Njegoš piše 1848, sa Cetinja, ovako:

”Kazati će Vam g-n Ban moje namjerenije. Ne dao Bog u današnjim opstojateljstvima da Vi sebe ne pokažete pred srpskim narodom za onoga koji i kuda Vas prizvanije naznačuje…..Sve će dobro biti. Veliki Vaš otac ako Vam bude ogledalom, Vi ste besmrtni. Ako li se sklonite pod vlijanijem sebičnosti straha, zgrmljeće na to vječno prokletstvo roda.”

(Ovdje terba dodati da je skriveno ”namjerenije” iz ovog pisma koje Matija Ban treba da prenese knezu, objavio je sam Ban kasnije, i datirao ga upravo na ovu 1848. godinu, a ono se tiče Njegoševog plana da se ”srpstvo oslobodi i ujedini”, pa da potom Njegoš i Karađorđević vladaju obojica, ali tako ”da knez ide u Prizren, a Njegoš u Peć” )

Pismo Simi Milutinoviću iz 1844. godine

U pismu Simi Milutinoviću, iz 1844., Njegoš, između ostalog kaže: ”Fala ti za svagdašnju tvoju naklonost k ovome tvrdome i krvavome kraju, no srpskome od iskona.Mnogi su Srbi izlepršali na literaturno poprište, nego gotovo svi oni prebiraju tuđe posle, u tuđe oltare žežu srpski tamjan…. Ti gotovo sam dičiš se Srpstvom i Srpstvo s tobom….(…)

Drugo ti nemam pisati do što te molim da preporučiš pokroviteljstvu svijetloga knjaza i njegovu praviteljstvu naš narod koji se iseljiva iz Crne Gore u Srbiju, da budu kao braća Srbi primljeni i da ih blagovole naseliti po onijema mjestima koja su fizičeski i klimatom prilična njinome otečestvu….(…)”

Pismo Paunu Jankoviću, 12. aprila 1845.

U svom pismu Paunu Jankoviću, iz 12. aprila 1845.godine, Njegoš govori o obrazovanju crnogorske mladeži, pa, između ostalog, kaže:

”No gdje bi crnogorska mladež mogla lakše polučiti obrazovanije uma i srca, a da ne izgubi nimalo od svoje dične narodnosti, ako ne u Srbiji, gdje se i sve nauke na našem jeziku predaju ”?….(…)

Pismo Osman-paši Skopljaku, 05. okotbra 1847.

U pismu Osman-paši Skopljaku, od 05. oktobra 1847. godine, ovako kazuje svoje porijeklo mitropolit Petar Drugi:

”Kada je Bajazit Bosnu pokorio i kada su divlje orde azijatske naše maleno, no junačko carstvo razrušile, onda su moji preci i jošte neke odabrane familije, koje nijesu tu poginule od Turaka, ostavile svoje otačastvo i u ovijem gorama utekli ….(…)”.

Pismo Jeremiji Gagiću, 22. oktobra 1830.

U jednom od svjoh prvih pisama, Njegoš se obraća Jeremiji Gagiću, 22. okotobra 1830.g., tražeći od njega utjehu i savjet od njega kao od ”blagorazumnog Srbina i istinskog prijatelja pokojnog strica ”, pa mu, pored istalog napominje:

”Priloženo pismo na g. Vučičeviča, naročito je nazapečaćeno da ga vidite naprijed i Vi, te da berže i štogođ bolje uznate naše stanje i strahobe zato jedino što smo izvjestni i osiroćeli Serbi, pak da ga otpavite ”.

U svojim pismima Njegoš na više mjesta iskazuje svoj srpski identitet ( narodni, nacionalni ), iako ponegdje pravi terminološku razliku između Crnogoraca i Srba. Ali, ovo ne treba da buni, pošto on više puta, u istim tim pismima, razlikuje Crnogorce od Brđana, i od Grahovljana, pa zatim od Bokeza i Paštrovića…itd.

U pismu Nikoli Tomaezeu od 21.aprila 1848.g., Njegoš pita:

”Je li kervavije stranice u svemirskoj istoriji od cernogorske? Je li strašnije, viteškije i duže borbe među nejednakostiju jošte svijet vidio nego što je vidio borbu cernogrosku poslje padenija carstva na Kosovu”?