Човић о дијалогу Београд-Приштина: Без суочавања са прошлошћу и обезбеђивања правде за све жртве, нема никаквог помирења ни нормализације

Пише: Небојша Човић, бивши потпредсједник Владе Србије

Очекивано – ову и претходну недељу обележио је почетак интензивних активности у вези са обнављањем дијалога Београда и Приштине; медјутим, велика очекивања су потпуно засењена јучерашњим потпуно неочекиваним објављивањем оптужног предлога Специјализованог већа за ратне злочине ОВК које је из темеља уздрмало све процесе које су журно припремали и са ове и са оне стране Атлантског океана, у надметању ко ће бити главни и узети ловорике;

Но, да кренемо од почетка:

Вест коју је пре десетак дана Ричард Гренел објавио на твитеру – да ће разговори делегација Београда и Приштине бити организовани у Белој кући 27. јуна – изазвала је приличну пометњу и у Европи и у САД. Изненадили су се сви осим Александра Вучића и Хашима Тачија, са којима су очигледно дуже време били координирани и датум и садржај разговора. То је било посебно евидентно у случају Хашима Тачија, који је арогантно и на једвите јаде удостојио састанком енергичног Мирослава Лајчака, који је журно покушао да стави ногу у врата и преузме контролу над овим процесом у име својих шефова, односно шефа, који, за разлику од очекивања, не седи у Бриселу, већ у Берлину. Лични улог је велики, имајући у виду неостварену аспирацију за комесарским именовањем у неком новом сазиву Европске комисије.
Чак и пре него што је лак-на-твитер-обарачу Гренел дао неке детаље најављеног економског аспекта ових разговора, настала је права лавина спекулација томе шта ће се наћи на столу. Двојица упућених и на једној и на другој страни нису били расположени да открију ни делић стратегије, остали су спекулисали о овом или оном селу које ће прећи са ове или оне стране границе на другу страну, подижући степен узнемирености и неизвесности и на КиМ и у остатку Србије.

У целу причу су се умешали и геополитички играчи који нису директно укључени у такозвани дијалог Београда и Приштине, који је годинама под директном контролом такозване трансатлантске заједнице, али који су присутни и утицајни у региону и имају своје видјење ове ситуације и могућих варијанти договора, о чему су дали свој прилично тврд суд.

Када су у питању САД, видљива је била нервоза међу остацима клинтоновских структура и оног што се често назива дубоком државом, који су и били главни креатори и ментори неуспешног косовског пројекта. Кренуле су хитне консултације, пре свега са Берлином, користила се свака прилика, укључујући и многобројне wеб конференције и разговоре са високим европским и НАТО званичницима, као и америчким сенаторима и конгресменима из Демократске странке, да се осуди ова иницијатива, уз обавезну лицемерну и дубоко неистиниту констатацију о про-српском односу Трампове администрације. Управо је тај запањујуће необјективан и пристрасан став ових структура, где све сваки уравнотежен и непристрасан приступ етикетира као про-српски, и довео до тога да је 20 година након окупације КиМ, та фантомска држава легло криминала и безвлашћа сваке врсте, где се бивши терористи и мафијаши играју политичара, потпуно убеђени да су недодирљиви и недостижни за правду.

И поред неких тешких делова целог пакета, Гренелов приступ је, заправо, у основи рационалан и практичан. Да се великим улагањем САД и европских партнера значајно убрза привредни развој КиМ и остатка Србије, како би се подигао животни стандард свих градјана, зауставиле миграције и зауставили међуетничка нетрпељивости и прогон Срба и осталих неалбанаца на КиМ. То би био први корак ка нормализацији, након чега би уследила и политичка нормализација. И то је као општа идеја разумљиво и логично.

Али ту почињу проблеми, како практично то спровести на терену и како обезбедити поверење страна у разговорима, нарочито Београда, да ће договорено и бити спроведено, након две деценије дезавуисаних споразума.

У животу генерално, али посебно у политици, каже се да не постоји бесплатан ручак, односно да ништа не може да се добије бесплатно. У чему је онда разлика између Гренеловог и Лајчаковог приступа, односно приступа Ангеле Меркел?

Гренел нуди новац и економски развој целој Србији, укључујући и Косово. Лајчак нуди – можда – улазак Србије у ЕУ „већ“ 2025.

До сада смо се више пута опекли са оваквим обећањима, нарочито када је у питању чланство у ЕУ. Више пута су нам махали разним шаргарепама, постављали разне услове, које смо ми испуњавали, али би се увек испоставило да су те шаргарепе биле виртуелне. И у тренуцима када је ЕУ била стабилна а њене приступне процедуре и стратегија проширења јасно дефинисане, за нас су се увек измишљала нова условљавања. Неке друге земље су, у међувремену, примљене у чланство, иако реално нису биле ни близу затварања кључних преговарачких поглавља, попут поглавља о владавини закона и фундаменталним правима. Када ово кажем, мислим пре свега на Хрватску, којој је, захваљујући протежирању од стране Немачке, прогледано кроз прсте како би што пре била примљена у ЕУ. То што се дешава у Хрватској, са неофашизмом, покушајима ревизије историје, скрнављењем успомене на стравичне жртве у Јасеновцу и другим логорима, и острашћеним фашистичким ексцесима – срамота је за ЕУ и њене очигледно двоструке стандарде.

Имајући у ово у виду, реално је поставити питање шта је то, осим ултиматума и шарене лаже, што ЕУ нуди у својој визији решења за КиМ.
Сада стижемо до онога што и Вашингтон и Брисел, односно, Берлин, очекују од нас, неки мање, а неки више острашћено. И једни и други желе исто, да фантомска држава добије столицу у УН и да се тиме заокружи цео процес, а ми признамо да смо сами криви што су они прекршили медјународно право, бомбама убијали наше градјане, разорили нашу земљу и аболирамо и њих и косметске Албанце за злочине које су починили. Гренелов мекши приступ је да треба да се надје нека средина, неки договор за обе стране. Немачки приступ је да, заправо, нема шта да се преговара, да Србија мора да призна откидање целе своје покрајине, или ће бити кажњена на овај или онај начин, чиме директно поткопава квалитет садржаја разговора. Наравно, онда се поставља питање која је уопште сврха улазити у било какве преговоре.

Да није све баш тако црно-бело како покушавају да нам представе, показују и реакције оних утицајних земаља које се намерно држе ван овог процеса, који је од самог почетка био непоштен и пристрасан, управо јер су га водиле оне земље које су и биле директни саучесници у креирању овог проблема и које имају и национални и лични интерес да ми легализујемо злочин који је учињен против наше земље и народа.

И САД и ЕУ су свесне да ниједан српски политичар не може стави потпис на документ којим се признаје тзв. Косово као независна држава. Цена коју би платио за такву издају националних интереса је незамислива, и политички и историјски. Свесне су и да преамбулу српског Устава не може да промени двотрећинска већина у Народној скупштини, већ то може да учини само народ на референдуму. Не треба уопште спекулисати какав би резултат референдума био, чак и са свим могућим спиновима и кампањама у медијима. Зато је идеја, и у једној и у другој варијанти дијалога, да се промене чланови Устава, од члана 182 па надаље, у Делу 7, који се односи на територијално уредјење Србије, а који могу да се мењају гласовима двотрећинске већине у Скупштини, а Запад ће на преамбулу „зажмурити“.

Међутим, и овако „креативна“ решења остављају отворено питање како приволети икога у Београду да пристане да стави потпис на овакав сценарио и изврши политичко самоубиство. И ту је машта спин доктора радила пуном паром, са идејом да се заправо ради о различитим верзијама докумената, где се не би говорило о директном признању, већ о сагласности да Косово добије столицу у УН и осталим медјународним огранизацијама. На овај начин би се заобишао Савет безбедности и мењање РСБУН 1244, према чему велику резерву имају Русија и Кина. Али, не треба се заваравати, оног тренутка када би тзв. Косово постало чланица, макар и у својству посматрача, тај процес би био неповратно завршен и ми бисмо се заувек одрекли права на овај део наше територије. На страну то што се Берлину не би свидела идеја о својству посматрача у УН, јер тим понижење Србије не би било потпуно.

Међутим, сва креативна решења су, за тренутак, остављена са стране због вести која се појавила у тренутку када је Хашим Тачи већ био на путу преко Атлантика.
Изјава портпарола Тужилаштва Специјалног већа за злочине ОВК у Хагу, и поред вишегодишњих спекулација о томе ко би све могао да се нађе на оптуженичкој клупи, оставила је многе у шоку. А пре свега самог Тачија, Весељија и осталу братију из терористичке УЧК. Све време до сада, Тужилаштво је скривало имена оптужених за ратне злочине као највећу тајну, очекивајући да судија прво потврди оптужни предлог. То не значи да оптужница није валидна, али потврда судије је неопходна да би оптужени могли да се хапсе.

Главни разлог што су имена до 24. јуна остала у тајности био је, иако делимично и политички – како би се обезбедила кооперативност приштинских представника у политичким процесима, да се избегне поражавајући и срамотни неуспех моћне медјународне заједнице у заштити сведока, који смо имали прилику да видимо у случају хашких оптужница против Рамуша Харадинаја. Због неразумљиве некомпетености програма заштите сведока Хашког трибунала, и „кварљивости“ неколицине медјународних званичника који су за новац одавали податке о именима и локацијама заштићених сведока, Харадинај је успео да постигне своје ослобадјање ликвидацијом свих који су могли да сведоче против њега. Стога су коментари многих медјународних кругова, укључујући и заговорнике независног КиМ, да је било крајње време да се ови злочинци приведу правди, уз напомену да медјународна заједница мора ефикасно да заштити сведоке и не дозволи да се понови фарса са судјењем Харадинају и ликвидацијом свих заштићених сведока.

Шта се, заправо, десило и зашто је ова информација објављена управо у овом тренутку, и поред ризика по заштићене сведоке.

Извештаји о различитим елементима споразума који је био на столу у процесу који је требало формално да почне 27. јуна показују да је на столу било и укидање Специјалног већа. Али то није био разлог објављивања оптужнице. Прави разлог је било заустављање процеса који је водио Гренел, пре свега због уступака које је Приштина била спремна да направи, што је унело нервозу и у менторе независног Косова из бивших администрација у САД, али и у Берлин, који је тврд у ставу да Београд мора да се одрекне свега. Други разлог је унутрашње политички и тиче се сукоба између Трампове администрације и демократа, који, уз помоћ савезника из ЕУ, пре свега из Немачке, користе сваку могућност да Трампа и његове сараднике представе некомпетентним и неуспешним.

Ту је и та нада бивших структура у Вашингтону, али и многих у Приштини, да ће се доласком Бајдена на власт ствари из корена променити и да ће они наставити тамо где су стали пре 4 године. Ово очекивање не само да је нереално, већ представља ароганто одбијање да се препознају промене које су се у медјувремену десиле у свету и које су неповратне. Паx Америцана је на заласку, и то не може нико да промени, а поготово не времешни Бајден. А и традиционални савезници Приштине у редовима демократа се временом круне и одлазе из сфере утицаја на овај или онај начин, попут Елиота Енгела, који ће ове године против своје воље завршити своју политичку каријеру и пасти у заборав.

На случају Хашима Тачија многи, нарочито учесници у процесу дијалога, али и остали политичари у региону, могу много да науче. Тачи је више од две деценије био златни дечко америчких администрација, коначно, њега је створила династија Клинтон, односно Медлин Олбрајт, која ни после свих ових година не може да сакрије очараност када је са њим у друштву. Међутим, и поред тог статуса, управо те структуре нису ни трепнуле да га у најосетљивијем тренутку понизе и пусте низ воду, проценивши да је он своју улогу мање-више одиграо и да је себе преценио када је начелно пристао на било какав компромис. Међутим, оно што је још важније, Тачи је жртвован да би његови ментори овим потезом добили неколико поена у унутрашњем политичком сукобу са Доналдом Трампом.

И иако су многи оправдано скептични када је у питању успех процеса пред Специјалним већем за ратне злочине у Хагу, и само судјење Тачију, Весељију и осталим злочинцима, укључујући, надам се и Харадинаја, заувек ће променити перцепцију светске јавности о томе шта се, заправо, дешавало крајем деведесетих година на КиМ и у Албанији и довешће до неповратних промена политичких елита, и надам се, катарзе у Приштини. А сваки покушај било које стране која има амбицију да посредује у дијалогу да разговоре убрза док се овај процес не приведе крају изгубио је смисао и сврсисходност. Без суочавања са прошлошћу и обезбеђивања правде за све жртве, нема никаквог помирења ни нормализације. А то је процес који траје много дуже него што су то неки замислили.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: