Čovjek koji je spasio Manastir Gračanicu

Za sajt Srpska istorija o sebi govori Knut Flovik Thoresen

Zovem se Knut Flovik Thoresen, rođen sam u Norveškoj, u norveškoj porodici izvan malog grada Narvika na severu zemlje 1971. godine. Tokom Drugog svetskog rata na ovim prostorima su se vodile teške borbe. U Bajsfjordu, nedaleko od mog mesta rođenja, postojao je i logor za srpske zatvorenike. U detinjstvu sam slušao priče o stradanju srpskih zatvorenika i to je na mene ostavilo neizbrisiv trag.

Priče onih iz moje porodice koji su branili našu zemlju tokom Drugog svetskog rata naterale su me da postanem oficir norveške vojske i tamo radim od 1990. godine. Da ću završiti kao norveški oficir na Balkanu bilo je potpuno nezamislivo kada sam izabrao karijeru.

Godine 2002.  krstio sam se u srpskoj crkvi u Skugriću kod Modriče u Republici Srpskoj, iste godine kada sam se venčao i oženio Srpkinju. Zajedno imamo dvoje dece, norveško-srpske koja su takođe krštena u Skugriću.

Za mene je bilo ispravno da se krstim i postanem  pravoslavac i vidim da je veoma važno da se pridržavam tradicije i u Norveškoj, kao što je slavljenje slave a koje porodica slavi Sv. Stefana 9. januara.

Prvi put sam bio sa norveškom vojskom na Kosovu 2001. godine, kada sam brzo shvatio da moju braću Srbe progoni albanska većina.

U leto 2003. ponovo sam dobio raspored na Kosovu, ovoga puta u norveškom bataljonu zaduženom kao interventni bataljon snaga Kfora. Ovde sam služio kao dežurni na komandnom mestu bataljona.

U proleće 2004. pojavili su se signali da će situacija eskalirati, bilo je gotovo zastrašujuće. Prijavljeno je nekoliko manjih incidenata, uključujući neke albanske lidere koji su planirali nerede da proteraju srpsko stanovništvo sa Kosova.

Takođe je objavljeno da su Albanci organizovali i iznajmili autobuse kako bi mogli da prevezu veće mase. Tako se početkom marta među albanskim stanovništvom proširila lažna priča da su Srbi jurili albansku decu u reci kod Mitrovice i da se troje njih udavilo. Pored dana 15-16. marta, primili smo nekoliko izveštaja o napadima na Srbe, ali  izgleda da je uprava Kfora izabrala da ne vidi vezu ovih događaja.

Ekstremna albanska televizija RTK huškala je ljude na napade na Srbe. Širom Kosova su napadane su srpske crkve i sela, činilo se da je učestvovalo celokupno albansko stanovništvo, a pogromi su izgledali dobro planirani i organizovani.

I ja sam radio noćnu smenu u operativnom centru i cele noći smo dobijali izveštaje da su kuće zapaljene i da je više ljudi spremno  sa benzinom i zapaljivim bombama.

Javio sam štabu Kfora šta su naši ljudi koji su bili tamo primetili. Ujutro sam završio smenu i otišao u krevet. Nedugo zatim, probudio me je vojnik koji je rekao da moram da dođem, Albanci napadaju. Vratio sam se u centar za opservaciju. Ovde nam je naređeno da krenemo na raskrsnicu južno pre Prištine da sprečimo Albance da unište ostatak Čaglavice i da se spustimo ka Gračanicu da zaštitimo  narod.

Ja sam kao operativni oficir zajedno sa komandantom, bio na poziciji. Jedna četa se prvo šalje u Gračanicu, druga u Čaglavicu . Na putu nas je napala masa i dobili smo prvog povređenog norveškog vojnika i četiri vozila koja su oštećena.

Kada je prva norveška četa stigla u Čaglavicu, nekoliko kuća je već bilo zapaljeno. Komandir čete naređuje vojnicima da izađu u niz štitova da zaustave Albance. Bilo nešto više od 100 vojnika protiv nekoliko hiljada Albanaca.

Dok se situacija u Gračanici donekle smiruje, sve više Albanaca izlazi na Čaglavicu. Vojnici koji se nalaze u Gračanici stoga dobijaju naređenje da krenu u Čaglavicu ida tamo zaustave Albance.

Albanci su na norveške vojnike gađali kamenice, molotovljeve koktele, a u nekim slučajevima koristili su i oružje. U operativnom centru je užurbana aktivnost. Kontaktirao sam nemačkog generala i tražio jasna naređenja. Tražio sam da znam da li možemo svim sredstvima da zaustavimo Albance, činilo se da je teško dobiti odgovor. Ponovo sam kontaktirao i zahtevao jasan nalog. Nakon nekog vremena, Albanci ipak će biti zaustavljeni na Čaglavici. Sećam se da sam bio vrlo zadovoljan što možemo nešto da uradimo i da su Norvežani ti koji su zaustavili Albance ovde. Već smo dobili izveštaje da su Albanci napali nekoliko naših svetih crkava, a da nisu intervenisale UN ili Kfor.

Kao Pravoslavni hrišćanin, napravio sam izbor, nisam mogao ovo da prihvatim i odlučio sam da učinim sve što mogu da odbranim Gračanicu. Čak sam samo želeo da što pre izađem u Čaglavicu da budem bliže mestu gde se to dogodilo. Kao vernik Srpske pravoslavne crkve, odlazio sam u manastir Gračanicu na bogosluženje, paljenje sveća i molitvu. Za mene je manastir najsvetije mesto na kome sam ikada bio. Ne delim ovo razmišljanje ni sa kim od mojih kolega, ali za mene je osećaj a kao norveški oficir mogu da odbranim nešto od onoga što najviše cenim i ako treba i da umrem. Mnoge moje kolege su bile jako umorne,  sećam se da sam bio miran i koncentrisan, odlučio sam da u Čaglavici ostanem a da ću odbraniti Gračanicu , uradiću bar ono malo što je u mojoj moći.

Komandnim kolima smo na kraju stigli do Čaglavice, čak sam imao i radio na leđima i vodio računa da naređenja od komandanta i starešina  dobijaju vojnici Sve je bilo veoma haotično, dim iz zapaljenih kuća i ostalo, suzavac. Morao sam da stavim gas masku, sećam se da mi se grlo znojilo.  Pozicionirali smo se nedaleko iza crte, za komandata je bilo bitno da bude daleko ispred. Imali smo mnogo ranjenih, sećam se da su pokupljeni s leđa, neki sa povredama glave koje su krvarile. Mislim da smo imali oko 20-25 povređenih, ali veoma ograničena medicinska sredstva, a samo jedan lekar koji je poslat sa povređenim pacijentom, bilo je povređenih i iz nekoliko drugih nacija. Moj prijatelj i kolega oficir bio je upucan u koleno. Albanci su gurali decu ispred sebe kako bi sprečili norveške vojnike da pucaju na njih. Kamenje i oružje Albanci su prevezli kolima Hitne pomoći iz prištinske bolnice. U noći 18. marta stvari su se smirile. Oko 400 norveških vojnika zaustavilo je 10.000 Albanaca  za skoro 10 sati. Gračanica je spasena. Osećao sam da sam umoran nakon skoro 50 sati  aktivnosti bez sna. Zabeležio sam status da bih dobio pregled i izgledalo je otprilike ovako:

Albanci su pucali na nas, bacali gvozdene šipke, kamenje i granate. U jednom slučaju, ručna bomba je bačena odmah iza transportera. Na sreću, niko nije povređen. Još jedna granata se otkotrljala između nogu nekih norveških vojnika, a da nije eksplodirala. Naše vojnike su pokušali da zapale benzinom i pucano na njih. Norvežani su morali da pucaju da bi se odbranili i oduzeli život. Dva norveška vozila su granatirana. U šoferšajbnu je upucan transporter, kamion sa vodenim topom ima tri hica. Izgoreo je transporter. Povređeno je 40 policajaca Kfora i UN, od kojih 20 norvežana.

Ujutru 18. marta vratili smo se u Lebane.

Nedugo zatim, izašao sam sa još nekim oficirima da dobijem status  sa terena, zajedno smo obilazili srpska sela. Neke su bile napuštena, kuće su zapaljene, mogli smo da vidimo predmete kako leže ispred kuća i da je opljačkano. Neki Albanci su se zabavljali ubijanjem domaćih životinja kao što su psi i svinje.

Prošli smo pored jednog od naših kampova gde je nekoliko Srba potražilo utočište. Posebno se sećam da je nekoliko dece bilo traumatizovano.

Bio sam veoma umoran ali srećan. Zahvaljivao Bogu što je sveta Gračanica spasena i  bio ponosan što sam norveški oficir. U nedeljama koje su usledile ponovo sam mogao da zapalim sveće u svetom manastiru koji mi je toliko značio.

Kao istoričar, mislim je vrlo važno da se priča o stradanju srpskih logoraša u logorima Norveške ekranizuje, jer govori o srpskim žrtvama tokom Drugog svetskog rata. Važno je da za ovo čuju i drugi van Srbije. Ne samo da bismo razumeli Drugi svetski rat, već zato što je to pozadina protivrečnosti i sukoba koje nalazimo u poslednje vreme.

Mnogi zarobljenici koji su došli u Norvešku poslati su ovde samo zato što su bili Srbi. Dok su žene i deca ubijani u Jasenovcu, muškarci su slani kao robovi u Norvešku kao rezultat dogovora između ustaša i Nemaca. Dakle, Norveška je po mnogo čemu ispostava genocida nad Srbima tokom Drugog svetskog rata.

Srećan sam što radim sa dobrim ljudima kao što su producent Branko Dimeski i reditelj  Kjetil Palmkvist i istoričarima iz Srbije i Norveške i svima ostalima koji su pomogli da se ova važna priča rasvetli.

Knut Flovik Thorasen