Црна Гора – 15 година након покраденог референдума – о. Јован Пламенац: Празник насиља над народом, мржње, лажи, преваре, крађе и ропства западњачким глобалистима

Побједа режима Мила Ђукановића над већинском вољом црногорског народа проглашена је још прије него су затворена гласачка мјеста, још у вријеме док су у Бар, Рожаје… пристизали аутобуси гласача из Албаније и са Косова и Метохије. За то вријеме, Ђукановићеви антитерористи, под пуном ратном опремом, чекали су миг да јурну на народ ако би се он успротивио тој бескрупулозној крађи, казао је у интервјуу за ИН4С, протојереј ставрофор Јован Пламенац. 

Шта представља 21. мај и ко, шта и због чега слави овај датум?

Издвајање Црне Горе из државне заједнице са Србијом 21. маја 2006. године није било одраз воље већине грађана Црне Горе. Та акција режима Мила Ћукановића, иницирана и подупрта од стране тзв. међународне заједнице, изведена је брутално. Она је својеврсно насиље над апсолутно већинским живљем Црне Горе – православним.

Били смо свједоци куповине гласова, довођења људи из Албаније, са Косова и Метохије, из европских земаља… којима су у овдашњим полицијским службама израђивали личне карте да би могли да гласају, али и пријетњи људима радним мјестом, уцјена. Обиље тих непочинстава Јоцо Маркуш, тај бисер српског народа не само у Црној Гори, сабрао је у „Бијелој књизи“, која у дигиталном облику већ дуже вријеме стоји на порталу Ин4С и сваког тренутка је могуће прелистати 

Црногорски народ је уочи референдума био засут до тада невиђеном пропагандом. У складу са прокламованим начелима западњачке демократије, Удружење независних електронских медија Црне Горе (УНЕМ), под покровитељством Канцеларије ОЕБС-а у Подгорици, срочило је Кодекс о понашању медија у предреферендумском периоду. Основ овог кодекса били су принципи независног, објективног, фер и балансираног извјештавања о кампањама заинтересованих страна пред референдум о државном статусу Црне Горе. Према њему, требало је да у медијима не буде привилегован ни један од два блока учесника у предреферендумској кампањи, ни блок за заједничку државу ни блок за независну Црну Гору. Такође, ни извјештавање о раду државних органа, функционера и чланова Владе није се смјело злоупотребљавати у овој кампањи. Принципи садржани у овом кодексу већ су постојали у кодексима удружењâ црногорских новинара, али добро је било нагласити их и у овом једнократном кодексу. Уредници скоро свих медија у Црној Гори и предсједници новинарских асоцијација су потписали тај кодекс. Ја сам га потписао два пута: у то вријеме био сам уредник Радија Светигора и предсједник Удружења новинара Црне Горе.
Али, у друштву у којем поштени принципи постоје само због тога да би били изиграни, Кодекс о понашању медија у предреферендумском периоду у стварности је важио само толико дуго колико је уредницима са тог скупа у хотелу „Црна Гора“, на којем су га потписали, требало да стигну до својих редакција. Кодекс су сви кршили. Према њему су се односили као и да га нема, с тим што су то за рачун блока за независност Црне Горе чинили – према мојој процјени – барем 80 одсто медија, а преостали за рачун блока за заједничку државу.
Изасланик високог европског представника за црногорски референдум, опскурни Мирослав Лајчак, одмах, истог дана када је и потписан, поздравио је усвајање Кодекса. Он је, иначе, био овлашћени заступник међународне заједници у насилном издвајању Црне Горе из државне заједнице са Србијом.
Био сам и члан Независног саморегулационог тијела које је основано да би јавно указивало на кршење новинарског кодекса. У предреферендумско вријеме ово тијело је функционисало тако што је осуђивало кршење кодекса медија за рачун блока за заједничку државу, а аболирало чак и много драстичнија кршења за рачун противног блока, за независност Црне Горе. Узалудно сам на сједницама НСТ указивао на то медијско безакоње. Одлучивало се већином гласова а ја сам био сâм против свих.
По саопштењу резултата референдума, Канцеларији ОЕБС-а у Подгорици доставио сам обиље доказа о кршењу Кодекса о понашању медија у предреферендумском периоду, али и Закона о медијима. Након пар дана, Канцеларија је саопштила да је извјештавање медија у Црној Гори о предреферендумским кампањама било – коректно.

Схватио сам да је сво моје надање да до раздвајања Црне Горе и Србије неће доћи било, у ствари, наивно. То се морало урадити. Побједа режима Мила Ђукановића над већинском вољом црногорског народа проглашена је још прије него су затворена гласачка мјеста, још у вријеме док су у Бар, Рожаје… пристизали аутобуси гласача из Албаније и са Косова и Метохије. За то вријеме, Ђукановићеви антитерористи, под пуном ратном опремом, чекали су миг да јурну на народ ако би се он успротивио тој бескрупулозној крађи.
Када сте свједок таквог насиља над народом, и када видите да је оно изведено под заштитом међународне заједнице, односно западњачких либералних глобалиста, и по њиховом налогу, за њихов интерес, онда схватите да је сва та прича о људским правима, уопште о демократији – општа спрдачина. На геополитичкој сцени свијета постоји само интерес крупног капитала који се спроводи бруталном силом. Експресно, у Подгорицу је допутовао предсједник Србије Борист Тадић, роб истих господара као и Ђукановић, да печатира одвајање Црне Горе од Србије. Одвајање Црне Горе од Србије признала је и Русија, која је у то вријеме још боловала јељциновске ране.
Овом насиљу над православним, већинским народом у Црној Гори, огроман допринос дали су припадници овдашњих иновјерних националних мањина. И у овој трауми првенствено српског народа у Црној Гори, као у и претходним ратовима, они су били со на његовој зјапијућој рани. То се не смије заборавити. Не ради неке освете, не дај Боже, него да би Срби у Црној Гори били приправни на нож у леђа у својим будућим страдањима, ратним или демократским, свеједно.
Ето, то је 21. мај у Црној Гори: празник насиља над народом, мржње, лажи, преваре, крађе и ропства западњачким глобалистима. А славе га, ко би други, они који у својим душама носе управо тај врједносни систем. Или, барем, немају скопости да му се супротставе па му се повинују.

Гдје је Црна Гора сада, 15 година од покраденог референдума? Приватна или независна држава?

Црну Гору, коју су они који су је одвојили од Србије уписали у Уједињене нације као у вртић, исти они који су нешто раније у крвавом пиру распарчали Југославију, дали су на лично располагање свом извођачу радова Милу Ђукановићу. У атмосфери суспендованог лијепог понашања, опуштен као у борделу, пуштајући свој криминогени сензибилитет као јато голубова, загосподарио је додијељеним му феудом као вјеран вазал. Испунио је своје обавезе према господару: прошетао је црногорско педере и остале из ЛГБТ пакета и њихове поштоваоце улицама неколико црногорских градова и унио је њихову доктрину и идеологију у школске уџбенике, увео је Црну Гору у НАТО, признао је за државу натовски корал Косово, увео је санкције Русији…
Не може се мед врцати а прсти не лизати, па је скинуо кајмак са приватизације државних предузећа у свом феуду, ставио је шапу на сваку криминалну трговину и остали берићетни криминал. Као што је он послушан својим глобалистичким господарима тако су и њему послушни његови поданици. Зна се ред у криминалним организацијама. Свака послушност и оданост награђена је, што ниже у хијерархији то мање, наравно.
У свему овоме, у демократској Црној Гори, као и на референдуму 21. маја 2006. године, црногорски народ питао се колико и они брави по црногорским катунима.
У таквој благодети независности, Црна Гора затечена је 30. августа 2020. године.

Како је текао пут Црне Горе од 21. маја 2006. до 21. маја 2021. године?

Почетак пута Црне Горе који нас је довео до овог зида пред којим смо, није 21. мај 2006. године. Сеже он дубље у прошлост, не само до ’45.
Ни западњачка глобалистичка либерална идеологија која се сручила на референдумску Црну Гору није пљусак у пустињи, него упорна киша која пада на плодно тло засијано комунистичком идеологијом, из којег је никао бујни коров и загушио традиционални црногорски, по својој суштини хришћански животни врједносни систем.
Петнаестогодишњи пут Црне Горе, од референдума до данас, пут је њеног унижења, њене негације, уништења црногорског поштења, храбрости, достојанства, пут претапања Црне Горе у западњачкој глобалистичкој ливници у Montenegro, пут шлихтања Сатани.
На том путу 30. августа прошле године уграђена је рампа.

Шта чека Црну Гору и у ком смјеру иде њена унутрашња и спољна политика?

Пут Црне Горе којим је она кренула 30. августа 2020. године није нов. То је стари пут, пут континуитета, на којем су тек започете неке реконструкције. Понијет духом Богом благословених литија, православни црногорски народ, потпомогнут иновјерцима, агностицима и невјерницима који имају осјећај честитости и правде, поставио је на тај пут унижења Цркве, Црне Горе и њених житеља рампу и изгласао је своје представнике да је спусте. Али, они никако то да ураде. Нешто ту пршкају, али она је и даље подигнута.
Црној Гори, као ни читавом свијету, нема бољитка без тектонске промјене животног врједносног система. То значи пропаст либералне западњачке идеологије и господарства банкарског капитала и превладавање животних вриједности које су одржале цивилизацију, превласт добра на злом.
Западњачко либерално зло данас влада свијетом. Ни у САД, ни у Њемачкој, Француској…, тек у Црној Гори, Србији и осталим државама „шакама јада“, то зло неће допустити да на власт дође неко ко неће спроводити његове интересе.
Ђукановић је и том злу пресмрдио, толико је себе и свој режим искомпромитовао криминалом да су господари свијета допустили да на изборима буде скрајнут. Да нијесу били сигурни да ће њихове интересе у Црној Гори заступати и нова власт, не би ни допустили да он изгуби на изборима. Допустили би му да изведе на народ своје полицијске кербере и задржи власт. Њима су, иначе, људи који страдају у отпору онима који штите њихове интересе колатерална штета.
Пут Црне Горе који јој слиједи не може бити суштински другачији од досадашњег. Чак само и покушај промјене трасе тог пута значио би свргавање ове власти. Имају они начина за то, већ добро упраксаног по свијету.

Чланство у НАТО, признање Косова за државу и тако то не смије да се дира. Али на том путу има простора за поправке: у медијима, школству, култури, историографији, у очувању самодостајанства народа… Барем мало. И то мало пружа наду у опстанак народног бића. Мудрост оних којима је народ повјерио судбински посао да спусте рампу на самоуништење Црне Горе у које га је увео режим Мила Ђукановића је у томе да својим господарима не буду сервилнији него што је то нужно да би опстали на власти.
Црна Гора данас јесте држава. О њеној независности смијурија је говорити. Али ту земљу, људе на њој, дах мојих предака који тако живо осјећам, ја безмјерно волим. Када би сада, баш сада, неким чудом био организован референдум о спајању Црне Горе са Србијом у државну заједницу ја бих гласао против, иако Србију и народ у Србији волим, безмало, као Црну Гору и народ у њој. Власт у Црној Гори можда и јесте никаква, али у Србији је – никаквија.

Ако би Црна Гора и Србија једног дана постале уистину независне државе, њихово уједињење било би дар душама наших предака.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: