Црна Гора: Ћирилице ни за лек

Насупрот уставној одредби о равноправности писама у јавној комуникацији, ћирилица у Црној Гори данас има статус дозвољеног, али не и обавезујућег писма. То је и натерало државног омбдусмана да у Скупштини Црне Горе поднесе иницијативу за доношење закона којим би се оба писма „у животу“ користила како Устав налаже.

– У кратком времену, након доношења Устава 2007. у коме је такозвани црногорски промовисан као „службени језик“, тј. „језик државе“, сви јавни натписи, називи установа, институција, школа, сви путокази, исписани су само латиницом. Њоме су исписани и сви државни обрасци, рачуни за струју, комуналије… Кратко и једноставно речено: целокупна комуникација државе и грађана одвија се на латиници – каже за „Новости“ професор српског језика Веселин Матовић.

– Латиница је постала „латиногорица“, писмо тзв. црногорског језика, да би се овај, пошто им се нису примила два нова слова у азбуци, колико год разликовао од свог оригинала – потиснутог српског, који се тако ограничава на ћирилицу, не само у пракси него и у законодавству, као у случају Закона о јавним исправама. Ако, рецимо, тражите у Црној Гори да вам лична карта буде написана на српском језику, то значи да ће вам, по Закону о личним исправама, име и презиме бити уписани ћирилицом, а сви остали подаци латиницом, што би требало да значи на „црногорском“, као службеном“ или „државном“, а затим и на енглеском.

Професор Матовић је објавио књигу „Ћирилица и латиногорица“, која је изазвала огромно интересовање струке и поштовалаца ћириличног писма и на видело изнела све оно што је потирало ово писмо у минулим деценијама и годинама, али и данас.

– Везујући у пракси латиницу са црногорским, а ћирилицу за српски језик, утеривачи новог црногорског идентитета принудили су Србе и говорнике српског језика да се скоро у потпуности окрену ћирилици. Нећете више наћи ниједаног аутора у Црној Гори који се држи српског језичког идентитета а да своје дело штампа латиницом, као што, опет, нема ни оних с друкчијом језичком легитимацијом који за тај посао користе ћирилицу, подсећа Матовић.

– Тако је овде писмо, као нигде у свету, постало и национална, и језичка, и политичка, и идеолошка, па и естетска детерминанта.

– Везивање латинице за такозвани црногорски, а ћирилице за српски језик, у државној администрацији, несумњиво доводи у питање и уставну одредбу о равноправности писма, будући да у Уставу та два имена језика нису равноправна. Прво је привилеговано као „службени“, а друго дискриминисано као нижеразредни језик у „службеној употреби“, наводи професор Матовић.

– Према томе, и писмо које се везује за прворазредни (црногорски) мора бити привилеговано у односу на оно које се везује за другоразредни (српски) језик. Додуше, у чему је разлика између „службеног“ језика и онога у „службеној употреби“, и зашто је први „државни“, а други то није, никада нико није утврдио.

Књижевна герила

Аутори који се служе ћирилицом стигматизовани су као својеврсна књижевна герила, српски националисти, традиционалисти и митомани, потенцијални непријатељи државе. И, као такви одстрањени су с јавне сцене, лишени права на државне награде и признања, на радна места у државним институцијама, на упис у школске програме и уџбенике, а они који преферирају латиницу знаменовани као „државни“, тј. црногорски писци и анационалне патриоте, којима су широм отворена врата свих медија, свих државних надлештава, обезбеђене столице у свим жиријима, места у ђачким читанкама, власништво над свим наградама, међу којима и оне под именом прве српске ћириличне књиге Мирослављево јеванђеље – каже професор Матовић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: