Црна Гора дужна Шарићу 15 милиона

Држава је Душку Шарићу дужна готово 15 милиона евра због наводне материјалне штете његовој некадашњој грађевинској фирми „Mat Company“ док је била под државном контролом, у вријеме када је он био оптужен за прање новца, стоји у пресуди пљеваљског Основног суда коју је крајем фебруара потписала судија Сања Аничић.

Из канцеларије Заштитника имовинско-правних интереса Црне Горе, уложили су жалбу на ту неправоснажну одлуку, тврдећи да пљеваљски суд погрешно и непотпуно утврдио чињенично стање.

„Усваја се тужбени захтјев тужиоца па се обавезује тужена да тужиоцу на име накнаде материјалне штете исплати укупан износ од 14.703.177,337 евра са законском затезном каматом на тај износ почев од 21.02.2025. године па до коначне исплате и то: 4.685.842,21 евра на име измакле добити и 682.254,37 евра на име враћања плодова од одузете имовине, 6.683.577,547 евра на име накнаде материјалне штете због умањења вриједности имовине у вријеме враћања у односу на вриједност имовине у време одузимања, 2.651.503,21 евра на име накнаде материјалне штете због умањења вриједности имовине која је настала по основу ненаплаћених радова и трошкова материјала“, стоји у пресуди у коју су „Вијести“ имале увид.

Пљевљаска грађевинска фирма „Mat Company“ прије пет година је промијенила име у „Level Ing“. У пресуди се наводи да је Шарић извршни директор, док на сајту Централног регистра привредних субјеката стоји да то мјесто покрива Шарићев блиски пријатељ Јовица Лончар, који је уз фирму „MATENIKO LLC“ – USA и оснивач, али и овлашћени заступник.

Пљевљак Душко Шарић, брат оптуженог Дарка Шарића, ухапшен је 15. новембра 2010. године у Пљевљима, након што су италијанске власти издале налог за његово хапшење у међународној акцији „Лоптице“. Лончар је ухапшен у мају 2011. године у Подгорици, а оптужницом им се на терет стрављало да су се у периоду од 24. јула 2006. до 28. фебруара 2011. удружили да путем банкарског и финансијског пословања прикрију поријекло новца, за који су знали да је прибављен наводном продајом наркотика, у укупном износу од 21.353.879,22 евра. Оптужницу против њих 2012. године подигла је специјална тужитељка Ђурђина Ивановић.

Обојица су од почетка негирали кривично дјело које им се стављало на терет, а након три осуђујуће пресуде, Апелациони суд их је ослободио оптужби у септембру 2017.

Шарић и Лончар раније су тражили и десетине хиљада одштете од државе због неоснованог притвора.

Тражио накнаду штете за раскинуте уговоре

„Закључак првостепеног суда базиран је у цјелости на доказима који су предложени и достављени од стране тужиоца, док су сви предлози за извођење доказа од стране заступника тужене одбијени без икаквог образложења, што је по мишљењу тужене неприхватљиво. Побијана пресуда не садржи ваљано образложење, већ се заснива на таксативном навођењу изведених доказа у току поступка и шта из истих произилази са закључком да је тужена одговорна за насталу штету тужиоцу, не дајући никакве разлоге за своју одлуку“, наглашено је у жалби Заштитника, достављеном бјелопољском Вишем суду, позивајући се на судску праксу – пресуде домаћих и међународних судова у сличним случајевима.

Заштитник наглашава да се пресуда суткиње Аничић „у већем дијелу заснива на налазу и мишљењу вјештака грађевинске и економско-финансијске струке који нијесу могли представљати ваљану чињеничну подлогу за одлучивање у овој правној ствари“. Тврди да налаз вјештака финансијске струке није „ни економски ни правно, а ни логички утемељен“.

„…А нарочито не у односу на ‘кључ’ на основу којег вјештак налази предметне износе. Првостепени суд уопште није цијенио приговор тужене да вјештак није требало да обрачунава могући пројектовани пословни приход по уговору са Рудником угља од тренутка његовог раскида, па до истека уговора 2014, с обзиром на то да је неспорно још раније утврђено да је наведени уговор раскинут 25. марта 2011, а да је рјешењем Вишег суда од 27. јула 2011. привремено одузета имовина тужиоцу, дакле одузета је имовина неколико мјесеци након што је наведени уговор са Рудником угља раскинут…“, наводи се у жалби.

Слична је ситуација, тврди Заштитник, и са уговором о пословној сарадњи „Montenegro Cement Company“ и „Mat Company“, који је закључен дана у септембру 2008, али се француски инвеститор повукао 2010.

„У конкретном случају оба уговора су раскинута прије него што је имовина привремено одузета тужиоцу, те стога остварење евентуалне добити није спријечено ниједном радњом тужене, те узрок евентуалне штете овдје по тужиоца нису догађаји који се могу ставити туженој на терет“, прецизирано је у жалби.

Штету нијесу видјели кад им је имовина враћана

Заштитник истиче и да је пљевљски суд неосновано усвојио тужбени захтјев који се односи на име накнаде материјалне штете због умањења вриједности имовине у вријеме враћања у односу на вриједност имовине у време одузимања.

„Наиме, вриједност имовине није умањена на шта посебно указује чињеница да је у Записнику о повраћају привремено одузете имовине од 17.05.2018. године констатовано да се стање непокретне и покретне имовине након прегледа којем је присуствовао и представник тужиоца Јовица Лончар није промијенио у односу на вријеме примопредаје односно ранијег привременог одузимања. Он, приликом те примопредаје, у рубрици ‘примједба на стање имовине од стране власника’ није истакао било какав приговор. Ово указује на то да се Управa за имовину према одузетој имовини опходила са пажњом доброг домаћина, а њена вриједност би била иста и да је све вријеме била у власништву тужиоца“, истиче Заштитник.

Указује и на то да „сама утврђена разлика у вриједности имовине према извјештајима из 2011. и 2018. године не представља аутоматски основ за накнаду штете“.

„Није доказано да је умањење вриједности имовине посљедица поступања тужене. Тужена није одговорна за промјене вриједности које су посљедица амортизације и других фактора. Утврђивање разлике је техничко питање и не доказује штету коју тужилац потражује. Имовина је одузета због вођења кривичног поступка против тужиоца, а Управa за имовину није могла контролисати нити утицати на евентуалне промјене у њеној вриједности, које су настале усљед проласка времена, амортизације, техничког или естетског стања или застарјелости у поређењу са новим стандардима. Да би се штета утврдила, суд је требало да утврди узрочно-посљедичну везу између евентуалног поступања тужене и смањења вриједности имовине, што у овом случају није учињено“, закључује се у жалби Заштитника државе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: