Crna Gora i NATO: Ko će braniti Zelenskog?

Piše: Dušan Proroković

Prošlo je pola decenije od razgovora Takera Karlsona i Donalda Trampa. Tokom intervjua, nekako se došlo i do Crne Gore. Tadašnji američki predsednik je rekao: „Crna Gora je mala zemlja sa vrlo snažnim ljudima. Oni imaju veoma snažne ljude. Veoma agresivne ljude. Mogu da postanu agresivni i čestitam, ušli ste u Treći svetski rat.“ Očekivano, glasnogovornici američke „duboke države“ odmah su reagovali. Među prvima Džon Mekejn: „Narod Crne Gore smelo je izdržao pritisak Putinove Rusije da bi prigrlio demokratiju. Senat je glasao 97 – 2 da podrži njen prijem u NATO. Napadom na Crnu Goru i dovođenjem u pitanje naše obaveze kao članice NATO, predsednik radi ono što Putinu odgovara.“ Još tada Putin bejaše izgovor za sve. Pa i za odgovor na logičnu konstataciju koju je izgovorio Tramp.

Mada, treba podvući i kako to nije bilo iz „Trampove glave“. Uprkos silnoj medijskoj mašineriji koja je stavljena u funkciju sprovođenja i opravdavanja strateških koncepcija NATO, deo američke političke elite ostao je sumnjičav u ispravnost takvog pristupa. Agresivno širenje NATO i osmišljavanje procedura kojima će se unutar tog vojnog saveza projektovati jasna hijerarhijska struktura i posledično – povećavati zavisnost evropskih članica od SAD predstavlja „mač sa dve oštrice“.

Jer, ostali akteri, brojne velike i regionalne sile razumele su ovaj proces kao instrumentalizovanje NATO zarad produžavanja američke hegemonije. Pošto iste te velike i regionalne sile, radi zaštite svojih interesa teže ostvarivanju ravnopravnog ili što je moguće ravnopravnijeg statusa u međunarodnim odnosima, za njih je produžavanje američke hegemonije pretnja prvorazrednog značaja. Mogu li SAD pobediti u takvom okršaju? Da li im je takav rasplet uopšte neophodan? Koliko će ih to koštati? Za onaj deo američke elite koji se često naziva „izolacionistima“ sva ova pitanja bejahu jednako aktuelna kao i među elitama nezapadnih velikih i regionalnih sila koje su se nadale u razum i racionalnost, samim tim i da će se nekako ispregovarati da okršaj izostane. Trampa je istorija zapamtila kao američkog predsednika koji nije započeo niti jedan novi rat. Ipak, nakon Trampa istorijski procesi nastavili su nekim drugim tokom.

Ishod svega jeste da su evropske članice NATO protokom vremena sve više doživaljavane kao neprijatelji nezapadnog dela sveta. Zarad izmaštanog partnerstva sa SAD, jer kako Mekkejn reče tako je „prigrljena demokratija“, žrtvovane su bilateralne relacije sa svima ostalima.

Danas se ispostavlja da su ti ostali po „tvrdim pokazateljima potencijala moći“ veći i brojniji, po indikatorima ekonomskog rasta i tehnološkog razvoja dinamičniji, a po rešenosti da brane sopstvene interese hrabriji i odlučniji. Niti pojedinačno, niti okupljeni u razne multilateralne konfiguracije od BRIKS – a do ŠOS – a, oni se jednostavno neće povlačiti. Između ostalog i zbog percepcije da se više nemaju gde povlačiti. Razum i racionalnost nisu preovladali, svi pokušaji pregovora o strateškoj stabilnosti su propali.

Istovremeno, agresivno širenje NATO u cilju produžavanja američke hegemonije došlo je do ruskih zapadnih granica i svog logičnog epiloga: konfrontacije sa Moskvom. Sudbinu NATO u velikoj meri odrediće sudbina Ukrajine. Sa tim, biće određena i sudbina evropskih članica NATO, pa i same EU, koje su podjarmljene i zavisne „u stopu pratile“ sve odluke Vašingtona vezane za Ukrajinu. Rat u Ukrajini jeste i crnogorski. Zato što je to sukob NATO protiv Rusije! U njegovoj prvoj polovini dosadašnjeg trajanja još se i moglo govoriti kako je to hibridni rat NATO čiju „konvencionalnu dimenziju“ čini upotreba ukrajinskih oružanih snaga na terenu. Zato je u vojne kapaciteta Kijeva investirano mnogo, toliko mnogo da to već predstavlja presedan, nema sličnog primera za upoređivanje. Deo podataka se svakako krije, pošto i javno mnjenje u zapadnim zemljama ne gleda baš blagonaklono na tu stvar, pretpostavka je da iznos uveliko premašuje 100 milijardi dolara u periodu od samo godinu dana. I tu nije kraj. Nastaviće se, najkraće do narednih američkih predsedničkih izbora. Američka „duboka država“, oličena u Bajdenovoj administraciji ne sme sebi dozvoliti poraz u Ukrajini do novembra 2024. godine. Šta bi se anticipiralo za poraz? To je već diskutabilno, zahvaljujući onoj silnoj medijskoj mašineriji i porazi se mogu relativizovati. Objašnjenja kako nisu važni ni Marijupolj, ni Bahmut, ni suštinski neuspeh dugo najavljivane ukrajinske kontraofanzive već su ponuđena. Tek, neki intenzivniji prodor ruske armije na terenu ne bi se tako lako mogao „sakriti“ i identičnom argumentacijom relativizovati. Otuda i prelazak u drugu fazu hibridnog rata koja podrazumeva sve direktnije učestvovanje NATO u „konvencionalnoj dimenziji“ sukoba. Ta faza počela je isporukom tenkova i krstarećih raketa Kijevu, sve obimnijem učestvovanju NATO oficira u planiranju i izvođenju ukrajinskih operacija, nastaviće se uključivanjem F – 16. Šta posle toga? Ukrajinske snage trpe kolosalne gubitke, „linija Surovikina“ pokazuje se neprobojnom. U Kijevu je upravo proglašena opšta mobilizacija, sa naglaskom na opšta. Gradonačelnik Vitalij Kličko stavljen je pred svršen čin, još i upozoren da će biti obelodanjene afere ako oko toga bude gunđao. Relacije između Klička i Zelenskog postaju sve zategnutije, a od brzine i broja upućivanja na prve linije fronta do sada u najvećoj meri „pošteđenih“ vojnih obveznika iz glavnog grada zavisi i dinamika daljeg pogoršavanja odnosa gradonačelnika prestonice i šefa države. Kličko je prva adresa za sve žalbe, njega će građani smatrati najodgovornijim, trpeće pritisak i snositi posledice, a da pri tome očigledno nikakvog uticaja na donošenje tako važne odluke nije imao. Slično se detektuje i u odnosu dela vojnog rukovodstva i šefa države. Prema nezvaničnim informacijama ukrajinski generali su nekoliko puta do sada tražili povlačenja i pregrupisavanja, ukazivali na nemogućnost izvođenja ofanzivnih dejstava i upozoravali na prekomerne gubitke i žrtve.

Među tim žrtvama su i dva najmarkantnija oficira, načelnik generalštaba Valerij Zalužni i šef vojno – obaveštajne službe Kiril Budanov. Vladimir Zelenski bije okršaj Bajdenove administracije i „duboke države“, izgleda izvesno da će tako nastaviti do narednih američkih predsedničkih izbora. Po kojoj ceni i da li će to moći da izdrže i on lično suočen sa sve većim nezadovoljstvom u Kijevu i ukrajinska vojska osuđena na gubitke i žrtve!?

Paralelno sa tim, pokušaji međunarodne izolacije Rusije, izazivanja brzog „ekonomskog šoka“ koji će rezultirati političkim protestima i svrgavanjem Vladimira Putina još ranije su neslavno završeni. Jednostavno, ukoliko Bajdenova administracija želi da izbegne neki krupniji poraz u ovom okršaju do novembra 2024. godine, onda će biti prinuđena da sve više i sve brže direktno i neposredno uključuje resurse NATO u „konvencionalnu dimenziju“ hibridnog rata protiv Rusije. Odluka o uključivanju F – 16 kojima će upravljati ukrajinski piloti već je doneta. Zašto bi inače obučavali te iste ukrajinske pilote za tu svrhu? Govorka se izokola i o naoružavanju ukrajinskih snaga kasetnim bombama, ni takav scenario ne može se isključiti. U arsenalu su i dalekometnije i razornije krstareće rakete, ako prethodno dva nabrojena resursa ne pomognu. Govorka se i o „prljavoj nuklearnoj bombi“, ali bi to odvelo sukob u sasvim drugom i nepredvidivom smeru.

Kako god, po svemu sudeći, opet će ostati problemi sve većeg nedostatka pešadije i demotivisanosti kod mobilisanih Ukrajinaca. NATO je spreman za dalju eskalaciju rata, ali mu je nužan ljudski potencijal kako bi to izveo. Hoće li u vatru biti bačene i jedinice evropskih članica? Naredni samit NATO neće dati direktan odgovor, barem kada se budu razmatrala javno dostupna dokumenta. No, uveliko kolaju priče da će se to dozvoliti svima koji budu želeli pomoći ukrajinskoj strani na takav način. Nesumnjivo, stanje u društvima pojedinih evropskih država jeste takvo da će biti i javne podrške tom koraku. U Estoniji, Letoniji, najverovatnije i Poljskoj to se može realizovati. Ipak, odrednicu „svima koji budu želeli“ treba shvatiti kao i Mekejnovu priču o „prigrljenoj demokratiji“. U uspostavljenoj NATO hijerarhiji stvari tako funkcionišu. Posmatrano iz današnje perspektive, šanse da će se i Crna Gora spremati na „otpravljanje“ svojih kontigenata ka Kijevu postoje. To je cena „prigrljene demokratije“. Koje je, inače, onoliko bilo i tokom puta u NATO i nakon ulaska u NATO. Sve je u Podgorici cvetalo od demokratije.

Zašto je tu, i sa teorijskog i sa praktičnog stanovišta Crna Gora hiperinteresantna!? Prosto, za razliku od Estonije, Letonije i najverovatnije Poljske, u Crnoj Gori to se ne može realizovati. Nije poznato koliko često zapadne ambasade i njihovi saradnici sprovode sondiranja javnog mnjenja u Crnoj Gori. Čim rezultata tih dubinskih istraživanja raspoloženja nema, pretpostavka je i da su rezultati za njih loši. Nasumičnim razgovorima po Crnoj Gori, letimičnim pregledom komentara po društvenim mrežama, nije teško zaključiti kako bi još danas istog onog Surovikina po kom se zove linija odbrane, u većini crnogorskih gradova dočekali kao da je general Kutuzov ili maršal Žukov. U isti mah, prilikom opisivanja Zelenskog ide i dodatak „onaj narkoman“. Ambijent je takav da se podrška daljim NATO inicijativama i konkretnim operativnim merama u široj javnosti ne može osigurati. Uzak krug ljudi, deo političke elite, klijenti zapadnih fondacija i razni karijeristi predstavljaju stanje drugačijim, šire narative koje u NATO centrali žele da čuju. Na kraju krajeva, za to su i plaćeni. Nasuprot tome, realno stanje u društvu sasvim je drugačije.

Elem, u pretpostavljenom razvoju situacije, čija verovatnoća ostvarivanja nije zanemarljiva, Crna Gora postaje problem unutar NATO ili problem sama sebi. I to veći nego što se čini na prvi pogled. Naravno, sudbinu Ukrajine i hibridnog rata NATO protiv Rusije neće odrediti Crna Gora. Neće te stvari odrediti ni neke veće i uticajnije zemlje od Crne Gore. Ali, ovde je stvar načela. Ukoliko SAD ne mogu naterati na bespogovornu lojalnost jednu tako malu članicu, gde im je onda autoritet!? Kako će naterati ostale da „prigrle demokratiju“ i šalju svoje jedinice da skončaju na „liniji Surovikina“? Načelno, Tramp je bio u pravu. Bezobalno širenje NATO u cilju održavanja američke hegemonije na male zemlje, apsolutno beznačajne po globalne projekcije i međunarodnu bezbednost bilo je „mač sa dve oštrice“. Tako se nije dokazivalo ništa, a rizik od nepovoljnih ishoda i neplaniranih troškova uvek postoji. U pretpostavljenom razvoju situacije, a pošto razuma i racionalnosti odavno nema, očekivano bi bilo i da se unutar Crne Gore odluke sprovode na silu. Ko neće na „liniju Surovikina“ milom, moraće silom. I tačka! Može li se tako nešto sprovesti u Crnoj Gori na silu? Kakve su konsekvence toga? Hoće li se zbog Bajdenovog reizbora žrtvovati unutrašnja stabilnost? Za razliku od prethodnih godina kada je usled medijske halabuke i „torbama dolara“ promovisanih propagandističkih fraza teško bilo objašnjavati kako članstvo u NATO košta, dolazi period kada će se to pokazati samo od sebe. Kada počnu ratovi i troškovi članstva u vojnom savezu koji je strana u ratu – rastu! Brže ili sporije, manje ili više, ali rastu! I to u kontinuitetu. Članstvo u NATO danas nudi dve loše stvari. Prvu da se besmisleno gine na ukrajinskom frontu za interese američke „duboke države“. Drugu da se žrtvuju stabilnost sopstvenog društva i pravila funkcionisanja političkog sistema. Obe opcije podrazumevaju da se antagonizmi prema nezapadnim velikim i regionalnim silama dodatno naglašavaju i tako bez ikakve preke potrebe stiču moćni neprijatelji. Primer iz Crne Gore za to je najilustrativniji.