Crna Gora i Srbija zajedno branile srpske interese u BiH
1 min read
Austro-ugarsko carstvo
Piše: Nemanja Popović
Rat koji su Srbija i Crna Gora vodile protiv Osmanlija od 1876. do 1878. imao je za cilj oslobođenje sveg srpskog naroda pod Turskom carevinom.
Glavni fokus za obje srpske knjaževine bile su Bosna i Hercegovina, međutim prema odredbama Berlinskog mirovnog kongresa (1878) Austro-Ugarska je dobila pravo uprave nad Bosnom i Hercegovinom, pri čemu su one samo de jure ostale pod sultanovim sizerenstvom.
Austro-Ugarska koja je 1878. okupirala Bosnu i Hercegovinu, dugo je pripremala i formalno pripajanje pomenutih etnički srpskih teritorija. Mladoturska revolucija. otvorila je situaciju za Beč da brzo reaguje. Manifestom od 23. septembra 1908. austrijski car Franc Jozef je potvrdio, „svoje pravo suverenosti nad Bosnom i Hercegovinom“. Ovim su pomenute zemlje stavljene pred čin aneksije.
Aneksiona kriza i sudbina Srba u Bosni i Hercegovini zbližila je Srbiju i Crnu Goru. Vlada Kraljevine Srbije je u oktobru poslala memorandum crnogorskoj vladi u kome predlaže da se prevaziđu međusobne nesuglasice (vidi: „Bombaška afera“ 1907. događaj koji je zategao odnose dva srpska dvora) i poziva Crnu Goru na zajedničku reakciju. Između dvije vlade je 24. oktobra 1908. potpisan saveznički ugovor. U ime Crne Gore potpisnik je bio serdar Janko Vukotić, a u ime Srbije premijer Petar Velimirović.
Kratak tekst ugovora je predstavljao jedan preliminarni sporazum za kasnije djelovanje. U prva dva člana ugovora, ocijenjena je ozbiljnost situacije na Balkanu izazvana kršenjem Berlinskog sporazuma. U članu 3. dvije srpske države izražavaju spremnost „da sva svoja prava i interese i oružjem zajednički brane, ako se za to ukaže potreba“.
Sa aspekta posmatranja odnosa između dvije zemlje, pomenuti sporazum i obostrane tendencije za njegovo donošenje su interesantni dokazi o prevazilaženju kriza u odnosima između dva dvora kada to opšti srpski narodni interes nalaže. Kako god da bilo, tok narednih događaja vezan za aneksionu krizu jasno je davao na znanje da će Austrija istrajati u svojoj političkoj namjeri i da Srbija i Crna Gora neće moći da promijene takvu sudbinu.
Sile Antante su bile mišljenja da je ovakav jednostrani čin aneksije Bosne i Hercegovine protivan Berlinskom ugovoru. One su željele da se ovo pitanje rješava pred međunarodnom komisijom, ne bi li se aneksija spriječila, a Austro-Ugarska natjerala na sporazum sa ostalim silama. Čak je i Italija, tadašnja saveznica Austrije, bila nezadovoljna ovakvim austrijskim rukovođenjem. Namjera sila Antante da bez međunarodne konfrencije ne prihvate ovaj čin prisajedinjenja, slabila je pred odlučnošću Njemačke i Austrije.
Veliki dilomatski uspjeh za Beč bio je sporazum sa Turskom carevinom 26. februara 1909. godine, pri čemu se Turska odrekla pravnog suvereniteta nad Bosnom i Hercegovinom u korist Austrije, u zamjenu za obeštećenje od 2,5 miliona funti sterlinga i obavezu povlačenje austrijskih trupa iz Novopazarskog sandžaka.
Svakako je tačno, da je ova aneksija u Srbiji, Crnoj Gori i Srpstvu uopšte izazvala veliko nezadovoljstvo. Ona je doživljena kao veliki udarac za srpsko pitanje i opšti narodni interes. Obje srpske države su bile glasne u protestima protiv ovog austrijskog manevra. One su polagale veliku nadu u snagu Rusije, međutim Rusija je bila izmorena ratom sa Japanom (1904-1905) i unutrašnjom političkom krizom, tako da svakako nije bila spremna za jaču reakciju od protesta.
U svakom slučaju, sporazum Austrije i Turske je vezao ruke svima i finalizovao aneksiju. Rusija je na ovo pitanje morala staviti tačku i natjerati suverene srpske države da se pomire sa aneksijom ovih dviju predominirajuće srpskih teritorija. Srbija je čak bila primorana da 1909. potpiše jednu proklamaciju kojom daje izjavu da aneksija Bosne i Hercegovine ne povređuje srpske vitalne unterese. U ovakvim okolnostima i Knjaževina Crna Gora je morala da se pomiri sa pripajanjem Bosne i Hercegovine od strane Dvojne monarhije.
Knjaz Nikola je ovim povodom iznio priklamaciju crnogorskom narodu, sa riječima: „Crnogorci! Vaše tužne dvije sestre Bosnu i Hercegovinu, koje prije trideset godina za trenutak ozariše zraci slobode, danas sasvim istrgnuše iz srpskog zagrljaja. Austro-Ugarska monarhija zamijeni posjednuće tih dviju pokrajina konačnim prisajedinjenjem. (…) Obilježje crno-žute boje niz srpsko zemljište neće biti granica koja će vas u duhu i misli odvajati od vaše braće. Naprotiv, ta će obilježja biti vidni znak nepravde, ona će učiniti još čvršćim veze i zalogu trajnoga uzdanja u pobjedu pravde. (…) Članom 29. Berlinskog ugovora, koji se odnosi na morske obale naše otadžbine, opterećena je upotreba naših suvrenih prava u divnome primorju Crne Gore. Danas, pošto su odredbe Berlinskog kongresa na više strana povrijeđene, naročito utjelovljenjem Bosne i Hercegovine Austro-Ugarskoj, samo po sebi, otpada i ona njegova odredba koja ni je bila nametnuta u pogledu našega Primorja. Nas ta odredba čl. 29. više ne veže“.
„JEDNOM MASON , UVEK MASON“ – Prof. Radoje L. Knežević
Ovo će možda biti interesantno za izvesne čitaoce Vašeg cenjenog portala. U „Glasu Kanadskih Srba“ objavljen je članak prof. Radoja L. Kneževića (1901 – 1983), pod naslovom „Jedno pismo Jovana Dučića“, i on glasi…
Jedno pismo Jovana Dučića
Pisac ove uvodne beleške nalazo se od 21 juna 1941 u Londonu, Engleska, kamo ga je posle Hitlerova napada na Jugoslaviju doveo razvoj ratnih događaja. Veliki srpski pesnik Jovan Dučić, koga je rat zatekao u Madridu kao jugoslovenskog poslanika pri Španskoj vladi, ubrzo se našao u Sjedinjenim Američkim Državama, gde će ostati kao Kraljevski poslanik na raspoloženju sve do svoje smrti, uproleće 1943. Potpisani je bio poštovalac J. Dučića, – koji je, uzgred, od mladih dana bio i prijatelj oca pisca ove beleške. Početkom 1942 potpisani se, po nekoj prilici, javio Dučiću jednim
prijateljskim pismom. Dučić je odgovorio 17 aprila 1942, po o Živojinu Ristanoviću, koji će kao dvorski prota ostati u Londonu na službi sve do kraja rata.
U ono vreme Dučić je, kao i cela srpska emigracija, cepteo pod utiskom pokolja koje su ustaške zveri vršile nad Srbima na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske. Ti pokolji ogromnih razmera, izvođeni sistematski pune četiri godine kao program Pavelićeve države, izdubili su još više ionako ne mali jaz u odnosima između Srba i Hrvata. Pokoljiu su uzdrmali i samu misao o zajedničkoj državi Srba i Hrvata. To je došlo do izražaja izuzetno glasno među Srbima u SAD, gde je glavnina srpskih iseljenika poticala upravo iz krajeva u kojima je taj genocid započet i još uvek bio u toku.
Pod tim okolnostima, krajem marta 1942, preko Radija – London, održao je jedan govor
narodu u zemlji član Jugoslovenske vlade Milan Grol. Grol je istakao potrebu da se
Jugoslavija očuva „uprkos i onih bolnih događaja pod režimom u Hrvatskoj, Bosni
i Hercegovini. Jer je tim principom nedeljive državne zajednice Srba, Hrvata i Slovenaca uslovljen integritet svih granica Jugoslavije… U vremenu koje bezuslovno vodi širokim zajednicama čak i naroda koji su se kroz vekove krvili, svaki Srbin, Hrvat i Slovenac bio bi neuman ako bi danas dovodio u pitanje državnu zajednicu Srba, Hrvata i Slovenaca“. Grol je podvukao i to, da ni u toku prethodnih dvadeset pet godina nije u državi uvek sve išlo glatko. Zaključio je ovim rečima: LJAli jedno je sigurno: da nemamo drugog puta kojim bismo uputili novi život nego taj. Jer nam je sudbina taj put odredila ukrštenim životom miliona Srba i Hrvata, milona domova, njiva i grobova. Sudbina nas goni, prilike oko nas opominju, a skupa iskustva uče“.
Dučićevo pismo od 17 aprila, sastavljeno pod neposrednim dejstvom Grolova govora (i celo pisano rukom), to je jedan očajan krik duše koja se rastrže od muka što ih preživeše i još uvek preživljavahu stotine hiljada Srba u NDH, – krik duše koja vidi krv što lazi ispod vrata crkve u Glini, iz telesa noževima-karikašima iskasapljenih ljudi, žena i dece. To pismo – vapaj odgovor je na pomenuto Grolovo izlaganje. To je jedna polemika koju svaki Srbin i danas, trideset godina posle onih krvoprolića, vodi sam sa sobom u dobinama svoje savesti, polemika nedovršena, – jer se kroz nesanice i noćne tišine ore još uvek ta dva moćna glasa, glas Dučićev i glas Grolov. Top je (avaj, i s puno razloga) jedna nedoumica stalno otvorena u milionima srpskih duša. Odgovor će dati slobodna sutrašnjica.
R. L. KNEŽEVIĆ
7500 Oak Avenue, Gary, Ind., U.S.A.
17 apr. 1942
Dragi gospodine Kneževiću,
Puno mi je radosti učinilo vaše ljubazno sećanje iz Londona. Niko mi se otud nije bio setio; okean se mnogo probudio među Srbima.
Ne treba da vas naročito uveravam koliko me dirnula tragična smrt vašeg dobrog brata, koji je bio sin mog odličnog prijatelja Laze, druga zajedno sa Skerlićem i Grolom iz našeg studentskog doba u Parizu. Vest da je umro Z. Balugdžić me je takođe duboko
ožalostila; a glas da je nestao bez traga Vladimir Ćorović okamenila me je.
Mi prisustvujemo, dragi Gospodine Kneževiću, ne samo katastrogi naše nesrećne države, osnovane na laži i izdajstvu, nego i rasulujednog društva koje je moglo biti blizu velikim ostvarenjima u svakom pogledu. Poslednja četvrt veka u toj kući je bila bolest bez prebola. I najužasnije od svega, to je, što sad treba da nas spasavaju
oni koji su nas dovde i doveli. Akcija pojedinih ministara Srba koji su ovde
u sviti Cvetkovićevog bana Šubašića ispunjava me pravim užasom.
Ne znam ima li većeg i žalosnijeg paradoksa. I govor mog druga i prijatelja Milana Grola od 27. marta, poražavajući je. Ja verujem da strašnijim rečima nije mogao taj dan biti obeležen. Grol govori sa kojeg je nekada govorio Nemanja ili Karađorđe. Onaj
njegov “jedini put“ o kojem govori, to je stepenica plača scala gemonia, put
očajanja, put brodoloma. Ja oduvek verujem u čudesa srpske ideje o životu i o
idealu, da poverujem da postoji samo jedan put zato što tako misle ljudi jedne
grupe ma koliko časne i umne. Sve žive sile u prirodi ne znaju za put
predviđen nego samo za put nepredviđen, nego za put instinkta, znači put
Božji koji otvara samo prorok pred kojim ide stub od ognja.
Ja sam verovao da će naš dragi i veliki prijatelj Slobodan Jovanović, prema onom što smo govorili u Lisabonu na slučajnom susretu, jula 1941. primiti vlast samo zato da jasno pokaže da Krnjević i Šutej ne predstavljaju među vama drugo nego trojanskog konja i da ih treba predati engleskim vlastima kao petokolonaše kakav je ceo hrvatski
narod. Ovo je dokazano spiskom hrvatskih oficira koji su posle izdajstva
prešli listom Paveliću i spiskom o pokoljima mojih nesrećnih Bosanaca i
Hercegovaca, ma koliko ove istine bile prikrivene.
Srpskom narodu oduzet je jedan dragocen momenat; da Srbi na vladi objave urbi et orbi, naročitim glasom koji bi čuo ceo svet, da u našoj zemlji pokla 500.000 nejači jedan narod koji je bio naš sugrađanin, i kojeg predstavljaju i danas u našoj vladi njegovi naročiti izaslanici, što se nije videlo do danas u istoriji evropskoj. Mi smo na ovaj
način izgubili poštovanje hrišćanskih naroda. Izgubili smo, što je vrlo
žalosno i kobno, pravo da na osnovu ovog zločina zatražimo pravo da stvaramo
drukče svoju sopstvenu kuću; na račun ovih zlikovaca.
Mi smo Bosanci i Hercegovci 1918. godine svojevoljno predali naše dve zemlje Srbiji, koja je za njih i u 1914-1918, prolila more krvi; jer da nije bilo nedeljivosti između Srbije i Bosne i Hercegovine, Srbija je mogla, jednom izjavom, izbeći rat koji je bio
užasan. Ali našim zemljama nisu zavladali ljudi Srbije nego njene najsramniji
režimi i najgore režimlije. Čak nekom zlom sudbinom, već sutradan posle 1918.
te dve zemlje su prestale da budu za Beograd od interesa. Najpre prepuštene političkim
špekulantima, zatim muslimanskim vođama, a najzad kompromisima
muslimansko-hrvatskim, te zemlje su iznesene na pazar između Beograda i
Zagreba. Ja sam, kome je trebalo, iznosio u pravo vreme da su one dve zemlje
jezičak na vagi, i kada pretegne, vide će se jasno da li će naša zemlja poći
zdravim principima Srbije, ili perverznim instinktima Hrvatske. Beograd nije
reagirao kad je vođ muslimanski najzad gromko izjavio da je on po ubeđenju
Hrvat, što je značilo da je njegov onamošnji narod (800.000) rešio pitanje svoje
nacionalnosti. Posle 27. marta je on to pokazao i delom.
Sporazum od 26. avgusta 1939. nije izazvao uzbunu, čak ni protest nijedne srpske grupe iz “našeg Pijemonta“, nego je izborni sporazum između grupa opozicije, oktobra 1938. u Kupincu(!), čak i omogućio podelu srpskih zemalja Bosne i Hercegovine Hrvatima, koji se za moje vreme onamo nisu smeli ni pokazati živi u onoj oblasti.
Ali bi sve ove nedostojne zablude otpale da kojom srećom nije sprečen moj prijatelj Slobodan Jovanović da odbije prljavu ruku Krnjevića, i da naš uvek časni Milan Grol nije apelovao na sve “neumne“ da ima samo jedan put za našu nemanjićsku kuću, onaj koji on određuje. I taj put bi bila najveća vratolomija kakvu bismo mi danas
izabrali; jer “jedini put“ to je, po definiciji, samo put očajanja. Tim se
rečima govorilo i celo četvrt veka našeg rasula u onoj nesrećnoj
Pribićevićevoj državi. Da je Jugoslavija trajala još četvrt veka, ne bi više
bilo ni monarhije, ni dinastije, ni pravoslavlja, ni države, ni srpstva, ni
Beograda. A ako bi se i dalje govorilo istim glasom, i sa istog mesta, to bi
bilo otvarati pu u jednu narodnu revoluciju gde bi srpsko pleme moralo
krvariti sa vojskom neizvesne boje.
Vi znate, Gospodine Kneževiću, onu žalosnu periodu istorije Crne gore kad je jedan od njih Staniša, prešao u muslimanstvo, preveo u tu veru i veliki deo svojih pravoslavnih zemljaka, da najzad na jednom polju kod Podgorice s tim muslimanima bije veliku bitku za
pravu veru Muhamedovu, protiv vere Hristove, kad su već na Cetinju bile tri džamije,
a svud drugde mujezini i minareti, i kad su sva crnogorska plemena pojurila
bila da se turče. O ovom kuka mladi vladika Danilo na početku “Gorskog
vijenca“. Treba malo da jedan narod propadne, mnogo manje nego jedan pametan
čovek. Mi se već četvrt veka nalazimo onde gde su ovako bili Crnogorci na
kraju XVII veka, a ne u doba bogumilsko. Mene je na večeri kod ovd. vladike
izbezumljen Boža Marković uveravao pred svima da treba da pogine još 300.000
Srba (Bosanaca i Hercegovaca) da pobedi vladavina ideja o daljoj zajednici.
Ja vas preklinjem Gospodine Kneževiću da sa toga mesta, da sa tog mesta na kojem ste, spasavate zajedno s vašim tamošnjim dobrim bratom, i našim prijateljima srpskog osvedočenja, da vlada ne pođe “putem jedinim“ o kojem govori Grol nailazeći samo u njemu spasenje za naše dve upropaštene srpske države. Neće biti moguće, uveravam
vas, da srpstvo izvan Srbije prima dalje ikakav diktat iz redova naših
političara o svom budućem životu za koji su oni dali toliko malo. Na
zgarištima bosanskim i hercegovačkim, gde su, blagodareći takvoj politici,
poklani svi naši (i moji, i svačiji drugi), nije moguć dalji život zajedno sa
ubicama. Ovaj narod hoće da živi, da srbuje, da ima svoju veru pravoslavnu,
svog srpskog kralja, svoj vekovni zavet. On neće pristati na dalje vođstvo onih
koji su ih doveli pod nož ubica. Da nije bilo Jugoslavije, nikad Hrvati
drukče ne bi postigli svoj ideal: da oni jedini budu naoružani, a svi Srbi
obezoružani i da mogu pre plebiscita o svojoj budućnosti skinuti broj glasača
koji mrtvi ne glasaju. Biće prava nesreća ako onaj narod uvek velik, i uvek
veličanstven, bude zavisio od tog diktata o “jednom putu“ za koji je saznao
iz govora mog prijatelja Milana Grola.
Bosna i Hercegovina, kao što spomenuh ranije, postala je odavna pazar između beogradskih političara koji su išli u Kupinac, i onamošnjih neprijatelja. Zbog tog pazara između jednog slučajnog Beograda i jednog ucenjivačkog Zagreba, u nas je u onim zemljama prava propast već odavno počela. Sve glavne srpske porodice stožeri narodne svesti onog naroda, napuštene su od tih režima već od početka: Jevtanovića u
Sarajevu, Šole i Šantići i Đokići u Mostaru, Jovanovići u Tuzli, Kujundžići u
Lijevnu, milioneri iz vremena Austrije. I hiljadu drugih. Onamošnjih srpskih 74
što banke, što štedionice, uništene su. Četiri lista ćirilicom smaknuta su da
zavladaju listovi samo latinicom. Oni koji su vešali austrijskim konopcem
Srbe na gubilištima po Hercegovini i Bosni, kao čuveni Fejzo Salković, imali
su očigled redom svoje penzije i ordenje manje i veće Svetog Save, na očigled
onog čestitog naroda kojeg nisu još bili upropastili njihovi slučajni vođi.
Najzad je 26. avgusta 1939. Bosna i Hercegovina podeljena bez pitanja onamošnjeg srpskog naroda koji se zatro praveći za nju ustanke, umirući na turskom kocu i austrijskom konopcu. Ustupljene su kao s pravom Hrvatima centralna Bosna (Zenica topolivnica i Fojnica strategijska) zajedno s Brčkom i Derventom koje je oblast dostizala s druge strane taj centar Bosne. Naš Mostar, gde su Srbi molili Boga za barut i olovo, kad su katolici molili za tamjan i ulje, predat je izdajničkom Zagrebu.
Dragi gospodine Kneževiću, trebalo je zatim da se ta deoba B. i H. još
“upotpuni“, nijedan srbijanski političar nije zbog ovoga poslao nijedan
znak protesta ondašnjim jatacima hrvatstva. (Jedino je Srpski kulturni klub, u
Beogradu, ustao protiv ove izdaje srpskog naroda, zbog čega je i bio osnovan
– prim. uredn.). Ja sam nešto ranije dao o ovom pitanju svoj opširan
memorandum knezu regentu, na koji se on nije osvrnuo, makar što u njemu stoji
predskazano sve što će se docnije dogoditi. (Kopije sam dao Dragiši Vasiću i
Vl. Ćoroviću svojim prijateljima par acquit de consience.). Izborni sporazum
srpske opozicije u Kupincu oktobra 1938. po mom mišljenju je, naprotiv, dobro
utro put ovom bratskom sporazumu na račun nesrećne Bosne i Hercegovine za
koju je i Srbija toliko puta umirala.
Posle naše katastrofe u 1941. godini su ostale stvari nejasne za ceo svet srpski, koji ipak više znači nego cela vlada, ili ceo jedan režim. Na zapadnom frontu su već prvog dana svi Hrvati i Slovenci izdali i položili oružje i zastave, a svi Srbi izbegavali u planine da se dalje bore. Ovo je bilo već od 7 . aprila. Molim vas, recite mi
da li je postojala takva naredba, jer verujem da je ona mogla doći samo na
navalu hrvatskih članova vlade, uvek svemoćnih, i samo u njihovu docniju
korist. Jer kako je naša vlada prikrivala i docnije sve izdaje i pokolje,
srpski svet u Americi, za koji ona nema iteresa, ne zna šta ima da dalje
očekuje od tih istih ljudi.
Ja smatram, dragi gospodine Kneževiću, za svoju dužnost Srbina iz Bosne i Hercegovine, da vas uverim da rana može preboleti samo ako se ovakva zagađena dobro sagori. Srbi moraju da budu okupljeni oko svog srpskog kralja da ga sačuvaju, oko svoje srpske vlade
da je izvedu na pravi put, i u sopstvenoj srpskoj kući u kojoj će opet biti i
silni i veliki i na liniji koju ćemo povući “po dubini savesti i duljini
mača“. Bez ovog mi ćemo imati nove Marselje, kapitulacije, Vrbase,
preveravanje, upropašćenje svih daljih iluzija potrebnih narodu koji uvek mora
da veruje. U prošlom ratu je sama Srbija izgubila 1.500.000 naroda, pak je
bila prebolela; u ovom će ratu naši gubici biti možda opet toliko na celoj
srpskoj teritoriji, i prebolećemo. Ali ako Hitler i ne pobedi, nego samo ako
rat produži još tri godine, nas će kao naroda u kojeg svi pucaju konačno
nestati.
Buduća Srbija je okružena neprijateljima Bugarskom i Mađarskom i Hrvatskom; ali su Hrvati u gorem slučaju s Italijom i Nemačkom na zapadu, a Mađarskom i Srbijom (Velikom) na istoku. Mi uvek imamo Grčku i Rumuniju sa sobom, i s daljim kombinacijama i
ostalim malim državama. A Srbin nema računa da uzme i dalje na dalekom zapadu
dve velike sile na svoja leđa. Molim vas, učinite sve s toga mesta da se
onemogući dalje ovako koban račun naših političara koji govore o “jedinom
putu“ u zajednici. To bi bio život u najbestidnijem braku kakvih degenerika.
Nije istina da Engleska namerava da u srednjoj Evropi pravi kakvu konfederaciju u kojoj bi vekovni neprijatelji bili osuđeni do po tuđoj volji žive zajedno: Grci i Bugari, Turci i Bugari, Rumunu i Mađari, Srbi i Hrvati. Ovako ludu kombinaciju ne mogu praviti ljudi koji znaju da ni kavezi u jednom zoološkom vrtu nisu onako nepomirljivi koliko instinkti i najprosvećenijih nacija. –Što Engleskoj treba, to je jedna država
(ili blok) demokratska koja bi držala u svojim rukama ključeve Istoka. A to su
samo Srbija i Grčka, njeni prijatelji i saveznici, od Dunava do rta Matapana;
od glavnog puta u srednjoj Evropi, do u srce Sredozemnog mora. Taj blok, s
najvećim garantijama naših savezničkih demokratija, a ne naša žalosna
kombinacija sa narodima Pavelića i Stepinca, Mačeka i Krnjevića, najsramnijih
saveznika otkad ima sveta i veka.
Nemci imaju u ovom ratu pravo da kolju one s kim su u ratu: ali Hrvati nemaju pravo da kolju one s kim sede u zajedničkoj vladi. Ovo se nije videlo nigde u svetu. Prikrivanjem zločina se ne može uspeti, i neće, da se prikriju zločinci. Davanje novih hipoteka, na
račun srpski, neće doneti sreće ni darovateljima. Za moju Bosnu i Hercegovinu,
verujte mi da će i pored svih poklanih od Like i Krajine do Sandžaka (Starog
Rasa, npr.), ostati po planinama još toliko da se onamo obračunaju bez obzira
na sve drugo nego na jedan sveti princip samoodržanja, veze sa svojom
prošlošću, ljubavlju za svog kralja (kojeg treba spasavati), i svetog semena
srpskog koje zaslužuje danas većma nego ikad ime “plemena Ahilovog“ kao što
ga je u srednjem veku u Mađarskoj nazvao jedan katolički pisac.
Treba jednim udarcem mača rešiti našu srpsku sudbinu (spasiti našu desetvekovnu monarhiju, 825-1918), našu ugroženu slavnu dinstiju, naše neizbrojne srpske kredite među svima narodima.
Neki naši političari sve brkaju i kukavički razvodnjavaju: monarhiju s demokratijom,
srpstvo s jugoslovenstvom, pravoslavlje s hrišćanstvom, federaciju s
monarhojskom tradicijom, balkanstvo s idejom o svom sopstvenom državnom
pravu. Državu prave samo heroji, i niko više; i ja verujem da će oni i ovaj
put i kod nas ponići iz takvog svetog korena. Ovo je jedino koje mi ne daje
da padnem u očajanje posle govora našeg prijatelja Milana Grola od 27. marta, u
kojem govori da su “neumni“ svi oni i u svakoj prilici, koji ne misle kao
poneki od nas, pa ni kako misli naš Grol. Bog je ipak milostiv.
Ja vas molim, dragi Gospodine Kneževiću, da u interesu što manje konfuzije, budete na strani logične solucije, istorijske istine, narodnog instinkta i volje; jer ja duboko žalim da i šefovi srpske demokratije nameću svoj diktat kao što su do juče nametnuli
i svi naši diktatori, po čemu vidim da u pogledu režima ostaje sve po starom.
A po novcu koji ovamo primaju “misionari“ u stotinama hiljada dolara, da
ovamošnji svet uvere o “jedinom putu“ (o kakvom su oni jedino i do sad
govorili), pokazuje se da otpočinje jedna ružna politika nasilja, za račun
Hrvata (koji su nas u B. i Herc. poklali) i Slovenaca koji su nas Srbe
izdali. Ovaj novac u Njujorku to je onih “sedam kula groša i dukata“ koje
nisu raskovane ni ranije na nadžake i buzdovane (nego ostavljene ovako za
krajnje nedelo), a nisu ostavljene ni za vojsku Draže Mihailovića, toliko
nepogodnog nekim ovamošnjim od tih “misionara“.
Ja vas molim da ničeg ne očekujete od ovih ljudi, poznatih pustolova, drugo, nego samo najžalosnije rezultate nemoći i kukavištva, samoodricanja i davanja hipoteka, da pravim tvorcima buduće poštene srpske kuće samo onemoguće slobodni zamah i ugled među narodima.
Sve je ovo protivno od onoj što očajni vojnici Draže Mihailovića ispisuju danas svojom krvlju, a naročito što oni očekuju od nas na današnjim pozicijama.
Molim vas najlepše, dragi Gospodine Kneževiću, da znate da ovom prilikom pišem da biste ovo pismo pročitali našim prijateljima Slobodanu i Grolu, koji su bili jedina moja uzdanica (sasvim protivno od fatalnog Banjanina i njegovog društva), kao i nada
onih s Dražom, koji uveren sam, ne znaju još ništa o “jedinom putu“ našeg
Milana Grola. Ja ovim pismom, najpre kao Srbin iz Hercegovine i Bosne,
odgovaram svojoj savesti.
Molim vas najučtivije, da, ako vam je moguće, upoznate s njim i Njeno Veličanstvo Kraljicu Mariju, koja zna kakvo sam poverenje u mom diplomatskom životu uživao kod blaženopočivšeg Mučenika Kralja, i kakvo prijateljstvo u Kraljevoj kući. Ja se nadam u Boga i istorijsku pravdu da će sačuvati slavnu srpsku dinastiju i na ovim poslednjim putima našeg tragičnog lutanja.
Molim vas da izrazite našem mladom Kralju, NJ.V. Petru II, moju svagdašnju pozdravnu odanost.
Ovo pismo vam šaljem po dvorskom proti g. Živojinu Ristanoviću koji je ispravan pravoslavac i odličan Srbin. Biću radostan ako mi se opet javite.
Molim toplo pozdravite naše zajedničke prijatelje Slobodana Jovanovića i Milana Grola.
vaš uvek srdačni
Jovan Dučić, s.r.
NAPOMENE UZ DUČIĆEVO PISMO
1. „Stepenica plača, scala gemonia” (običnije u množini: scalae gemoniae) – Stepenice na padini Kapitolina, jednog od sedam bregova na kojima je bio podignut stari Rim. Na tim stepenicama stajala bi neko vreme izložena tela zločinaca pre nego što budu bačena u talase Tibra. – U prenosnom značenju: mučililište; mučenje, tortura.
2. Objaviti urbi et orbi – gradu (Rimu) i svetu, tj. Svima i svakome.
3. Par acquit de conscience, da se odužim svojoj savesti, radi umirenja svoje savesti.
4. „Tragična smrt vašeg brata“… – Jovan L. Knežević (1904-1941), sveštenik, streljan je od Nemaca 21 oktobra 1941 u Kragujevcu.
5. Dučićevo poznavanje novije jugoslovenske političke istorije nije uvek pouzdano. Verovatno stoga što je skoro stalno boravio u inostranstvu, kao poslanik na strani, pa je o mnogo čemu stvarao svoj sud prema pisanju od režima dirigovane štampe. Ta štampa je često izvitoperavala stvari kad je reč o unutrašnjoj politici zemlje. Na izvesne od Dučićevih netačnosti treba ukazati u interesu istorijske istine.
(a) Dučić u dva maha tvrdi kako je „Izborni Sporazum srpske opozicije u Kupincu oktobra 1938… utro put (tzv. Sporazumu Cvetković-Maček, od 26 avgusta 1939) na račun nesrećne Bosne i Hercegovine“.
– Nikada takav Izborni sporazum, ni u Kupincu ni izvan njega, nije postojao. Bio je zaključen jedan Sporazum između Udružene opozicije i Seljačko-demokratske koalicije 8 oktobra 1937. Tim Sporazumom bio je predviđen isključivo postupak kako da se iz režima Dvorske diktature pređe na normalan demokratski poreda. Ni o kakvoj teritorijalnoj podeli zemlje, ni tu ni u nekom drugom dokumentu, nije bilo reči; čak nema ni pomena ni o tome da li će država biti uređena centralistički ili federalistički. Bilo je u tom Sporazumu rečeno da će „Ustavotvorna skupština doneti Ustav odlukom takve većine, u kojoj će biti većina Srba, većina Hrvata i većina Slovenaca, narodnih poslanika Ustavotvorne skupštine“. Ta odredba je isključivala nadglasavanje i propisivala kao princip pri udaranju novih temelja državnog uređenja dogovor ona tri naroda čijom je snagom i voljom država bila stvorena.
(b) Sporazum od 26 avgusta 1939 (koji Dučić s pravom osuđuje) bio je ustvari pogodba između kneza Pavla i Pretsednika Hrvatske seljačke stranke Vlatka Mačeka. Razgovori o
tome vođeni su u dve faze: prvo, tajno, u Beogradu, neposredno između kneza Pavla i Ivana Šubašića kao Mačekova pretstavnika; potom, javno, u Zagrebu, između D. Cvetkovića i V. Mačeka.
Dučićevo tvrđenje da je „najzad 26 avgusta 1939 Bosna i Hercegovina podeljena bez pitanja onomašnjeg srpskog narod“ tačno je; ali je nepotpuno. Pregovarači nisu pitali ni onomašnje Muslimane, niti uopšte ijednu od srpskih stranaka. Oni su sveukupni narod Bosne i Hercegovine tretirali tom prilikom kao marvu.
(v) Dučić je netačan kad tvrdi da je „Bosne i Hercegovina… postala odavna pazar između beogradskih političara, koji su išli u Kupinac, i onomašnjih neprijatelja“, tj. Hrvata. Nikad takav ili sličan razgovor o tome nije bio vođen između srpskih stranaka i Hrvatske seljačke stranke.
(g) Dučić je isto tako netačan i u svome dvaput podvučenom tvrđenju kako Sporazum
Cvetković-Maček „nije izazvao uzbunu, čak ni protest ni jedne srpske grupe iz ‘našeg Pijemonta’ “, odnosno kako „ni jedan srbijanski političar nije zbog ovog poslao ni jedan znak protesta ondašnjim jatacima Hrvatstva“. Uzgred, iznenađuje što Srbin Dučić označava potsmešljivim navodnicima Srbiju kao „naš Pijemont“. Srbija je to vaistinu i bila; u tom svojstvu je podnela teške žrtve i prolila mnogo krvi.
Nasuprot onome što tvrdi Dučić, opšte je poznato da je spomenuti Sporazum izazvao oštro negodovanje u Srbiji, ne manje nego među Srbima izvan Srbije: Razloga su bila uglavnom tri: (1) To nije bio sporazum između pretstavnika Srpskog naroda i pretstavnika Hrvatskog naroda, kako je predviđao Sporazum UO – SDK od 8 oktobra 1937; to je bio pazar između kneza Pavla i Hrvatske seljačke stranke. (2) U želji da zadrži svoj režim samovlašća nad Srpskim narodom, sada uz političku podršku HSS, knez Pavle je Banovini Hrvatskoj podario silom svoje vlasti granice koje su išle jako na štetu Srpskog naroda. (3) Hrvati su Sporazumom Cvetković-Maček dobili izuzetno povlašćen položaj u državi: dok se u poslove Banovine Hrvatske niko izvan nje nije mogao da meša,
dotle su pretstavnici Hrvata u centralnoj Vladili suodlučivali u poslovima koji su se ticali ostalog dela države.
Protiv te pogodbe kneza Pavla i Hrvatske seljačke stranke, koja je dovela Srpski narod u jedan podređen i ponižavajući položaj, ustali su i poveli živu akciju: Demokratska stranka s Ljubomirom Davidovićem, Radikalna stranka s Acom Stanojevićem, Srpski kulurni klub sa Slobodanom Jovanovićem, grupa srpskih intelektualaca i političara oko časopisa „Srpski književni glasnik“, – jednom reči, cela ona slobodoljubiva jezgra Srbije koja je odbijala da se presipa iz jedne dvorske partije u drugu dvorsku partiju, koja je bila začetnik i glavni nosilac ideje sporazuma između Srba i Hrvata, i koja je bitku za političke i građanske slobode svih Jugoslovena vodila bez poklecanja i bez sustajanja kroz ceo međuratni period.
6. Dučić kaže u svom pismu kako ga je profesor Božidar Marković, Ministar pravde u
Simovićevoj Vladi, „uvredio da treba da pogine još 300,000 Srba (u NDH)
da pobedi vladina ideja o daljoj zajednici“. Te reči moraju biti posledica nekog
neobjašnjivog nesporazuma. Boža Marković je bio jedan kulturan i blagorodan čovek: on, bukvalno, ni mrava ne bi hteo da zgazi. Potpisani ga je upitao o toj stvari prilikom posete kralja Petra Ruzveltu uleto 1942. Marković se ljutnuo: „Ne. Takvu čudovišnu besmislicu nikad ne bih mogao reći“.
7. Potrebno je ukazati da u Dučićevom pismu ima i drugih preterivanja, uopštavanja i netačnosti., – napr., da su „sva crnogorska plemena pojurila da se turče“, ili da su Ustaše – Hrvatski narod, ili sud o „fatalnom“ Banjaninu (čija je porodica takođe stradala od ustaških zveri) itd.
Dodajmo na kraju: da smo prilikom štampanja Dučićeva pisma poštovali njegov pravopis. Ostavili smo na nekoliko mesta reč „instinkt“ onako kako je Dučić dosledno piše ‘“instikt“.
R. L. K.
(Vidi: Prof. Radoje L. Knežević, Jedno pismo Jovana Dučića, „Glas Kanadskih Srba“, Godina XL, Broj 2089, 13 septembar 1973, Windsor, Ontario, Canada).
Super. Samo napred!
Odličan tekst. Puno uspeha autora u budućem plodonosnom radu
“One su polagale veliku nadu u snagu Rusije,…”
Ima u našem slučaju nešto što mnogom Srbima nije jasno o izvesnoj ruskoj eliti. Zato bismo ukazali na delatnost Mihaila Aleksandroviča Bakunjina (1814-1876 g.), teoretičara anarhizma i jedanog između ostalih ruskih ideologa narodnjaka i socijalista. Bakunjin je svuda podbadao na društvene nerede da bi se ostvario program evropskih i američkih trijalista tzv. „Velikih izabranika“, koji vode svet. Mreža njegovih agenata ili saučesnika bila je razgranata ne samo u unutrašnjosti podzemne, podrivene i trule oligarhiske Rusije, već i na njenim granicama, naročito u Poljskoj. Nije dakle iznenađujuće, što je 1862 godine Bakunjin preuzeo program Katehizisa Ujedinjenih Slovena, već ga i proširio. U jednoj brošuri koju je izdao pod naslovom “Mojim ruskim i poljskim prijateljima”, on izjavljuje:
“… Mi Sloveni, mi moramo da ostvarimo put Velikim Izabranicima…” Jasno je da se pod “Velikim Izabranicima” podrazumevaju strukture idolatriskih, okultnih, ezoteriskih organizacija rimskih katoličkih templara i Čarobnjaka međunarodne Masonerije. Ne zaboravimo da je ruski nihilizam samo ogranak Republikanskog Univerzalnog Saveza ( Alliance-republicaine-universelle in America), koji je osnovan 1865 godine, čije sedište je u Njujorku, a osnivač upravo Mazini, italijanski revolucionar, saradnik masona Alberta Pajka.
Bakunjin je znao na šta može da računa, jer Rusi – ne nacija vodič, već narod za međunarodne eksperimente, imali su misiju da potresu svet, da se pripremi i da se podvrgne pod jaram Cvetske Blade (Imperium universel – Novus ordo saeculorum) tzv. “Velikih Izabranika”, tzv. „velikih kadrova“ evropskog i američkog trijalističkog, idolatriskog, okultnog, ezoteriskog, reakcionarnog, multi-korporativnog i revolucionarnog imperijalističkog lideršipa u ostvarenju ovog programa „visoke
paladističke masonerije i velikih međunarodnih finansijera” – “La revolution, la haute maconnere du Palladisme, la haute finance internationale, tout est la, comme a un rendezvous fixe d’avance a cette meme époque, en ce meme lieu”. (Vidi: Pierre Virion, Bientot un Gouvernemet mondial? – une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, p. str. 131).
Da bi se ovo postiglo, ruski narod je morao u HH stoleću da bude potčinjen Svetskoj Vladi tzv. „Velikih Izabranika“ i nacionalnim i internacionalnim finansijerima, koji vode svet, da prihvati fabijanski, bundističko-boljševički samoubilački program izvesnih struktura iz Londona, Berlina, Rima, Vašingtona i Njujorka. Taj program je imao u vidu između ostalih i svemoćni američki senator Džems P. Varburg (J. P. Warbourg ), kad je u toku 1950. godine doslovno rekao:
“Bez obzira na to, da li to neko hoće ili neće, mi ćemo imati svetsku vladu!
Jedino pitanje koje se postavlja jeste: da li će ta vlada biti uspostavljena na
osnovu njenog prihvatanja ili pak pobedom…” – ‘WE SHALL HAVE WORLD GOVERNMENT WHETHER WE LIKE IT OR NOT. THE QUESTION IS ONLY WHETHER WORLD GOVERNMENT WILL BE ACHIEVED BY CONSENT OR BY CONQUEST’…“ (Vidi: William P. Hoar, Architects of conspiracy – An intriguing history, Boston – Los Angeles, 1984, str. 317).
Na žalost mi smo živi svedoci da se u svetu malo šta izmenilo u međunarodnim odnosima u odnosu na nesrećni, obespravljeni i poniženi srbski i ruski narod. Jer svemoćni međunarodni poredak, kojeg je između ostalih najavio i Džems P, Varburg liči na džunglu, koriste se teze, sinteze i antiteze za svaku agresiju, podvalu i svaki nezakoniti poduhvat da se to ostvari.
Dostojevski je to proročki sagledao i predskazao 1877. godine:
„…Približava se njihovo carstvo, njihova apsolutna vlast. Počinje neograničena vlast njihovih ideja pred kojima venu osećanja čovečnosti, žudnja za istinom, hrišćanska i nacionalna osećanja, kao i osećanja nacionalnog ponosa evropskih nacija…“ (Vidi: Fjodor Mihailovič Dostojevski, Piščev dnevnik, 1876 – 1877, 1880 -1881).
Što se pak tiče izvesnih rusko-srbskih odnosa, poslužiću se citatom iz knjige pukovnika Milana Grujičića, obaveštajnog oficira Glavnog Đeneralštaba Kraljevine Jugoslavije i školskog druga francuskog državnika de Gola, sa kojim je održavao izvesnu korespodenciju, knjigu je objavio pod naslovom „Tajne organizacije u Srbiji“, gde između ostalog stoji:
„Još iz doba Milenka Stojkovića i Petra Dobrnjca, ova dvojica su javno primala pare iz Rusije, da rade za Rusiju. (Svetolik Grebenac – ‘Kroz istoriju Srba’ – 1938 g.). A kako se u Petrogradu u to doba mislilo o Srbiji, evo neka nam kaže Vuk Karadžić, kada je on 1828 g. Bio u Petrogradu kod Rodofinikina. Grk poreklom, u Ministarstvu Spoljnih Poslova sve sve srpske stvari su išle preko njega. A kada bi grof Neselrode kuda išao, u Ministarstvu bi ga zastupao Rodofinikin. I kada je Rodofinikin čuo da je Vuk izdao srpski rečnik, rekao je: ‘A što će srpski riječnik? Ali je i to dobro, jer kada ne bude bilo Srba da se zna, kojim su jezikom govorili?’ Ovo doslovno piše Vuk. Ali eto već prođe od toga doba 135 godina, a nigde i niko od Srba se ne seti, da ovo komentariše?…
Danas se bar jasno može da vidi, zašto je Rusija stvarala Sanstefansku Bugarsku, tj. Da bi njina buduća gubernija, kao zaleđe Dardanela i kao mostobran za dalja osvajanja bila što veća na račun srpskih zemalja. Samo tako su Rusi i zamišljali njihovo ‘čvrsto stajanje na Dardanelima’.
Ali daleko pre San Stefana, Rusi su izvršili u Srbiji i kulturnu agresiju,
da nuništenjem srpskog jezika tako unište i Srbe. Otuda je i postao tako zvani
‘slavjano serbski jezik’, koji je toliko bio uzeo maha među srpskim piscima, da
oni drugim jezikom nisu hteli ni da pišu. Praviteljstvujušći Sovjet Serbski,
Garašaninovo ‘Načertanije’… Karađorđe je toliko bio naivan da je i pisao ruskom
caru pismo, u kome ga je molio da dozvoli da se Srbi isele u Rusiju, samo da
ruski car izdejstvuje od Austrije da Srbe propuste. I da je tako bilo, danas
Srba davno ne bi bilo. Kao što je nestalo Zorića, Miloradovića i drugih Srba,
koji su se davno utopili u bratskom ruskom moru. Protivu nakaznog i
skandaloznog književnog jezika ustao je srpski džin VUK KARADŽIĆ, i uz veliku
borbu je uspeo da uvede u književnost narodni, seljački jezik i jezik srpskog
narodnog epa. A nakarade, na primer Milovana Vidakovića ‘Ljubomir u Jelisijumu’
sa nemogućim izrazima: toržestveni, naricajemi, ljubimi i druga čuda nad čudima,
da definitivno izbaci tu gubu iz srpske torine…
Na str. 99 Svetolik Grebenac piše: ‘Danas nije tajna na koji je način finansirana radikalna stranka dokle je se nalazila van vlasti, a znaju se i izvesna lica u Beogradu, koja su od ruskih kurira primala pare za račun radikalne akcije. Tako su morali, zbog svojih smerova na Balkanu da podržavaju i izdržavaju celu jednu političku stranku. A uz to organizovati atentate, bune i hajdučiju itd’. I što je interesantno, kada se ta
knjiga sa dragocenim i strahovitim otkrićima pojavila, niko živi od Srba do
danas nije ni slova komentara o ovoj knjizi napisao. U radikalnoj eri, nije
drukčije ni moglo biti. ‘Ruskim novcem su otvarane sve nove i nove bugarske
škole na srpskom Jugu i izdržavale bugarske komitadžijske čete, koje su imale da
upotrebom sile pomažu ciljeve Egzarhije, onde gde je bio durašnji otpor Srba’
(str. 98 – Grebenac). Na str. 36 – Grebenac – vidimo: ‘Sklopljen je Trojecarski
Savez na bazi Istočnog Pitanja, gde se Austrougarskoj od strane Rusije odobrava
da u povoljnom trenutku izvrši okupaciju Bosne i Hercegovine i jednog dela
Novopazarskog Sandžaka (koji odvaja Srbiju od Crne Gore)…“ (Vidi: Milan
Grujičić, Tajne organizacije u Srbiji, Chicago, Ill., USA, 1960, str. 10-13)