Црна Гора и устанак на Сретење

Пише: О. Гојко Перовић

Идеолошки напади на грађане Црне Горе који су поштоваоци и слављеници Првог српског устанка, не могу да разумијем другачије него као напад на црногорску историју, на модерни нововјековни идентитет Црне Горе и њене најважније, темељене тачке. Овакви напади могу бити мотивисани или незнањем или недостатком добре воље, али који год да је њихов мотив, плод оваквих напада је продубљивање подјела и омразе међу Црногорцима. Другим ријечима, ништа добро Црној Гори неће донијети омаловажавање Првог српског устанка, Карађорђа, а самим тим и свих оних Црногораца који су у Карађорђевом устанку видјели и данас виде разлоге за сопствено славље.

То је тако јер је први Црногорац, свечар и слављеник устаничког Сретења у Србији, био лично Свети Петар Цетињски. Поводом Карађорђевог подвига овај Светитељ ће написати ”Пјесму Карађорђу” за чију емоцију је мало рећи да показује одушевљење. Ја је лично видим као поистовјећење Светог Петра са славним витезом у Србији. Зато он своју пјесму почиње позивом да сваки крај земље слави свога јунака, да би иза тог позива услиједио нагласак да ће он (Свети Петар Цетињски) овом пјесмом похвалити – витеза свога краја. Јер иако је поменути устанак почео у Србији, Светитељ даље у пјесми пјева о томе како је коначни исход и циљ устанка – будуће сједињење са Црном Гором, док је вођа Устанка приказан као његов савременик и презимењак. Свети Петар констатује да Карађорђеви устаници носе немањићки барјак са ”двојеглавим” орлом. И ето (треба помно проучити контекст времена, а не нашим прецима – учитавати данашње магле и мржње) таква војска, са таквим барјаком, иде да се сједини са Црном Гором. И Светог Петра то радује, и о томе пише пјесму!

Ово има још већу важност ако знамо да поетски опус Светог Петра, по свом обиму, није велики као код Његоша или краља Николе. Посланице је више писао него песме, и то најчешће од своје пастирске муке и бриге (ријетко каквим радосним поводом). Док је у стиховима описао побједе и витештва, и то не само у бојевима на територији данашње Црне Горе (које је и лично предводио), него и у средњовјековном Косовском боју и новијем Карађорђевом устанку. Све то у истој равни, као велике догађаје народне заједнице коју је осјећао својом. А да то није само неко његово поетско одушевљење, свједочи нам и жива преписка између Светог Петра и Карађорђа, која показује како њих двојица улажу труд да заједнични планирају војне акције против отоманске окупације српског народа. У тој преписци Свети своје војнике именује као ”једновјерне и једноплемене” – како оним устаничким војницима у Херцеговини, тако и онима у Србији. А самог себе, пред Карађорђем, представља као ”Ваше Свјетлости најпокорнији слуга и свакога добра желатељ, митрополит црногорски…”. Тако прича јунак са Круса, са јунаком из Орашца. Тако причају прави јунаци.

Војна дејства током Првог српског устанка, Свети Петар Цетињски доживљава као мотивационо и органски везана са борбом Црногораца против Турака, која у то вријеме још увјек крваво и несвјесно траје. Зато он током и уочи устанка врши преписку не само са Карађорђем, него пише и Доситеју Обрадовићу, и игуману манастира Дечани у Метохији… а све у тону општенародног збивања, како на пољу ратовања, тако и на пољу културе. Начин на који Свети Петар именује припаднике заједничког народа, данашњем читаоцу, само на први поглед, може бити нејасан и контраверзан. И то само ако та његова именовања мјери данашњим именовањима. Јер Светитељ помиње Црногорце и Србе, некад као припаднике различите, а некад као припаднике исте заједнице. У писму Арсенију Гаговићу каже ”ми смо Срби такви”…, док у поменутом писму дечанском игуману најављује: ”да се ми и Срби састанемо”… Колико ја схватам, у то вријеме није развијен термин ”Србијанац”, па се због тога име ”Србин” користи разнолико. Али ако бисмо га схватали као етнички, културно или језички различитим од становника Црне Горе, не бисмо никако могли објаснити Светитељево одушевљење намјером Карађорђеве војске да се (под барјаком Немањића) уједини са Црном Гором. Дакле, то што понегдје има терминолошке дистинкције између Срба и Црногораца у рјечнику Светог Петра, може се објаснити истом том терминолошком разликом између Црногораца и Брђана, између црногорског и брђанског народа. Разликом која је присутна не само у писмима Светог Петра, него и у акту какав је Законик општи Црногорски и Брдски (познатији као Законик Светог Петра Цетињског). По истом том, територијалном, покрајинском принципу, код Светог Петра Цетињског можемо видјети разлику између Црногораца и примораца, или Црногораца и Херцеговаца (које на другом мјесту сматра ”једноплеменим” народом са својим).

Е сад, неко може рећи да је ово одушевљење Светог Петра Цетињског Карађорђевим устанком на Сретење, производ неке његове личне импресије, која не треба да се тиче каснијих покољења. Међутим, у писму књазу Александру Карађорђевићу, од 03. јануара 1841.године, Његош захваљује на поклону, (у питању је Карађорђев портрет), па каже:

”Ваше сам љубезно писмо од 8.октобра примио исправно по г-дину Раду, такођер портрет Вашега бесмртнога оца. Никакав дар на овоме свијету не би мени пријатнији био од портрета витеза и оца јединоплемене мени Србије, којега су славни подвиги јошт када сам ја млеко матерње посао, јако на таблици душе моје написати и који ће вјечно остати огледало витештва не само међу малијем народом српским него и међу великијема народима и у всемирној историји…..(…)”

Дакле, Његош је чуо за Карађорђеве подвиге још од најранијег памћења, од времена кад је сисао материно млијеко. Зато ми данашњи добијамо двоструку обавезу да се према Првом српском устанку, односимо са пијететом. Прво, опјевао га је овдашњи Светитељ, Карађорђев савременик и сарадник; а друго, Његош га памти као породично предање о великом витештву, и поред свих овдашњих несумњивих јунаштава! Све то значи да су оба митрополита, стриц и синовац, Карађорђа видјели као свога.

И нема великог простора за претпостављања и нагађања, јер ће коју годину касније, у ”Горском вијенцу” исти Његош приказати Обилића као централну црногорску јуначку инспирацију, а Карађорђа – у посвети овог дјела – као неког новог Обилића.

Књазу Александру, Његош пише 1848, са Цетиња, овако:

”Казати ће Вам г-н Бан моје намјереније. Не дао Бог у данашњим опстојатељствима да Ви себе не покажете пред српским народом за онога који и куда Вас призваније назначује…..Све ће добро бити. Велики Ваш отац ако Вам буде огледалом, Ви сте бесмртни. Ако ли се склоните под влијанијем себичности страха, згрмљеће на то вјечно проклетство рода.”

( Овдје терба додати да је скривено ”намјереније” из овог писма које Матија Бан треба да пренесе кнезу, објавио је сам Бан касније, и датирао га управо на ову 1848.годину, а оно се тиче Његошевог плана да се ”српство ослободи и уједини”, па да потом Његош и Карађорђевић владају обојица, али тако ”да кнез иде у Призрен, а Његош у Пећ” )

Не бих даље о односу књаза Николе према Карађорђевићима и Обреновићима, о Зоркиној удаји и свему осталом. Некима су дворске интриге и династичке борбе између унука и дједа важније штиво од порука двојице витезова духа, највећег Светитеља и највећег Пјесника под Ловћеном. Ево, да признам да је легитимно и тако гледати на ствари. Али нека нико не дира и не омаловажава моје ”кругове” памћења и сјећања. Јер, то нит је грађански, нит демократски, нити цивилизовано.

Извор: Журнал.ме

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: