Crna Gora – kuda dalje?

Piše: Aleksandar Đokić

Smenom Alekse Bečića sa mesta predsednika Skupštine Crne Gore sinoć je stavljena tačka na sve političke plodove litijskog pokreta. Naravno, ako se taj pokret posmatra usko, on je dostigao svoj cilj – izmenu zakona koji je pretio konfiskacijom crkvene imovine u Crnoj Gori. Litijski pokret, međutim, bio je želja one natpolovične većine građana Crne Gore koji su se iz različitih razloga stavili na suprotnu stranu od korumpiranog hibridnog režima koji je godinama izgrađivao Milo Đukanović. Litije su pored političkog uspeha, pružile snagu i nadu vernom narodu.

U tom smislu su pozitivne i za samu Crkvu, čije je delovanje poprimilo nesporno korisnu socijalnu dimenziju. Vodeća uloga eparhija Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori dala je tom protestnom pokretu legitimitet koji mu je bio potreban da na izborima 30. avgusta 2020. godine odnese prevagu nad starim režimom. Bez podrške mitropolita Amfilohija takav rezultat bi bio nemoguć. Ipak, od početka je bilo jasno da su antirežimske sile ideološki raznorodne, a i da se razmimoilaze kada su u pitanju njihovi lični interesi. Osim toga, čitav proces su budno pratili spoljni faktori, među kojima su najvažnije Sjedinjene Američke Države.

Koincidentno, iste godine su u Vašingtonu održani predsednički izbori, o čijem legitimitetu se i dalje u samim Sjedinjenim Državama vode rasprave na nivou društva, te su crnogorski izbori prošli manje primetno. Smena predsedničkih administracija, koja je ujedno označavala i promenu vektora spoljne politike SAD, odvijala se paralelno sa političkim procesima u Crnoj Gori. U datom vakuumu, SAD nisu pokrenule svoje resurse da zaštite Mila Đukanovića lično, koji je ionako ispunio glavni uslov – stupanje Crne Gore u NATO.

Mnogi građani Crne Gore danas strahuju od povratka pune vlasti Mila Đukanovića, za to imaju opravdanog razloga, jer je već mesecima unazad u kuloarima prisutna priča o pravljenju manjinske vlade pod rukovodstvom Dritana Abazovića iz URA, a uz parlamentarnu podršku poraženog DPS-a. Postoje jasni indikatori da se Milo Đukanović ne vraća na stare pozicije i da Sjedinjene Države to ne podržavaju. Naprotiv, sve je više dokaza za to da će Milo Đukanović biti primoran da napusti funkciju predsednika DPS-a, a zatim i države. Lokalni izbori u Podgorici treba da budu formalni okidač za te predstojeće događaje.

Ne vraćaju se Milo Đukanović i njegov DPS, dešava se nešto sasvim drugo. Naime, pod dirigentskom palicom specijalnog predstavnika SAD za Balkan, Gabrijela Eskobara, od političkog aktera sa najmanjom popularnošću, to jest najnižim rejtingom iz parlamentarne većine od 30. avgusta 2020, Dritana Abazovića pravi se novi Milo Đukanović. Ne njegova istovetna kopija sa agresivnim i providnim ultranacionalističkim diskursom, već liberalnija, svojevrsna lajt, verzija prethodnog centra vlasti u Crnoj Gori. DPS će se po tom planu, koji se uveliko odvija obaranjem vlade i smenom predsednika Skupštine, uliti u URA, zajedno sa onim delom biračkog tela koji pretekne.

U tom pogledu, Dritan Abazović ne vraća Mila Đukanovića, već ga zamenjuje, a Đukanović je bespomoćan da to spreči, jer pred sobom nema URA, već Sjedinjene Američke Države, koje mu jedine mogu garantovati da neće biti krivično gonjen nakon odstupanja sa dužnosti. Čak i bez bilo kakve podrške SAD, URA je sve vreme odlučivala o uspešnosti ili bezuspešnosti rezultata litijskog pokreta. Bez njene podrške vlada nije bila moguća. Različiti politički akteri imali su mogućnost da naprave svoj izbor – da prepuste vladu liberalima ili da podrže vladu koja je ravnoteža liberala i konzervativaca.

Problem je bio u tome što je URA odmah ispostavila uslov da vlada bude ekspertska. U praksi je to značilo da u nju ne uđe nijedan stranački kadar osim samo Dritana Abazovića. To je izazvalo raskol u velikoj koaliciji Za budućnost Crne Gore. Zdravko Krivokapić se sa tom vladom složio, Demokratski front nije. Drugog izbora osim formiranja takve vlade nije bilo, osim da se prva vlada posle poraza DPS-a ne formira i da se izbori ponavljaju sa realnom mogućnošću povratka DPS-a. Dakle, sve partije velike koalicije, osim UCG i Prave, otišle su u neformalnu, retoričku, opoziciju vladi kojoj su ipak dali podršku za formiranje, a kasnije i za izglasavanje budžeta.

Prostije rečeno, konzervativni deo vlade imao je iskrenu podršku od svega 11 poslanika Demokrata, UCG i Prave tokom svog mandata. DF i SNP vodile su neprestanu kampanju protiv vlade Zdravka Krivokapića, podržane od strane beogradskih tabloida. Shodno tome, tokom mandata vlade Krivokapića, neprestano je rastao uticaj Dritana Abazovića, a vlada se našla u skupštinskoj blokadi nekoliko puta. Predstavnici SAD su jasno videli da URA ima potencijal da povede novu liberalnu vladu koja će imati stabilnu skupštinsku većinu, a koja će ujedno biti lišena konzervativnog uticaja.

Pored političkih grešaka samog Krivokapića, koji nije znao kako i gde da poentira, ova dva obostrana pritiska – s jedne strane od DF-a i SNP-a, s druge od URA i delova bivšeg režima, spremnih da tranzitiraju Mila Đukanovića, srušili su liberalno-konzervativnu vladu i utrli put čisto liberalnoj vladi, u kojoj će SNP biti samo ukras. Na ovaj način se zvanično postiže čarobni broj od 49 poslanika, potreban za bitne reforme u pravosuđu, a samim tim i kontrola nad istim, dok svi osim Demokrata, UCG i Prave zadržavaju svoja mesta po dubini, naročito uključujući DF. Većinu od 49 će činiti URA, DPS, SD, SDP, manjine i SNP.

Ovaj dogovor je bio postignut još od Memoranduma, koji su potpisali URA, manjine i SNP, a naknadno ga otvoreno podržao i Milan Knežević iz umerenog krila DF-a koji je već krajem decembra 2021. izjavio da je to dobra osnova za formiranje nove vlade. Po javnom diskursu u kome URA preuzima ulogu lokomotive progresa, Demokrate i Krivokapić bivaju optuženi za nacionalizam (iako su se jedini borili protiv oba nacionalizma u Crnoj Gori i išli srednjim putem), a DF igra ulogu pomiritelja, koji kritikuje isključivo Krivokapića, a svima ostalima prašta (uključujući i Abazovića), jasno se nazire preraspodela karata, čak i pre konačnog kraja partije.

Možemo tu dodati i naizgled nekontrolisani deo DF-a, pod vođstvom Medojevića, koji uveliko vodi medijski rat protiv Mitropolije, koja je neskriveno istupila protiv manjinske vlade.

Protesti koji su prethodili smeni vlade, pa zaustavljeni, kao i ponovo najavljeni protesti Demokrata zbog smene Bečića, takođe će biti isključivo pokazni. Ne postoji nijedan politički akter u Crnoj Gori koji je ostao van dogovora o manjinskoj vladi (Krivokapić, Spajić, Demokrate, UCG i Prava) koji je spreman na bilo kakvo rušenje vlasti na ulici (niti je to moguće, niti poželjno).

Kako je krenulo, može se očekivati i jedan teatralan protest DF-a kada sve bude gotovo, to jest kada URA i zvanično preuzme vlast u Crnoj Gori. Ovaj put se Mitropolija ne može pridružiti protestima jer će oni biti čisto partijski. Nije u pitanju opšti protestni pokret već pozicioniranje za sledeće izbore u Podgorici, pa nadalje.

U skladu sa tim, treba se okrenuti budućnosti.

Iako se po najnovijim agencijskim istraživanjima javnog mnjenja popularnost DPS-a smanjuje, kada bi sada bili održani izbori i dalje ne bi postojala parlamentarna većina partija koje su bile u opoziciji režimu Đukanovića bez URA. To je činjenica koja se mora uzeti u obzir. Namernim delovanjem više udruženih aktera konzervativni deo Crne Gore izgubio je svoju vladu i predstavnike u njoj. Postoje realne šanse da se i nakon sledećih izbora ponovi takav rezultat da će konzervativne partije biti zaobiđene, s tom razlikom što će URA preuzeti DPS i njegovo biračko telo. U datom trenutku ne postoji 51% glasova među Demokratama, DF-om i bilo kojom strankom ili strankama koje bi osnovali Krivokapić i Spajić (kreću se na oko 48%).

Svrsishodno bi bilo da se sve snage na desnom centru grupišu u jednu koaliciju pred parlamentarne izbore u budućnosti, iako su male šanse da se to desi pred lokalne izbore u Podgorici. Prevashodno bi trebalo objediniti Demokrate, UCG, Pravu i bilo kog novog aktera iz vlade Krivokapića. Ova kolona bi mogla da računa na 30-35% glasova na parlamentarnim izborima i definitivno bi predstavljala najveću političku opciju u Crnoj Gori. Ona bi posedovala najveći pregovarači potencijal između rastuće URA i opadajućeg DF-a i kao takva bi činila okosnicu buduće vlade. Mnogo će zavisiti i od uspeha URA da apsorbuje DPS, dok ujedno teži da potpiše Temeljni ugovor, kako bi uverila desni deo biračkog tela da Dritan Abazović nije kopija Mila Đukanovića.

Pročitajte još:

Abazoviću mandat za sastav manjinske vlade već u četvrtak!?