Црна Гора није на продају

Пише: Батрић Бабовић

„Црна Гора није на продају. Има нас више него довољно да кажемо НЕ“.

Како гордо звучи ова реченица из 2006.године.

Гдје се налазимо у односу на њу скоро 20 година касније?

Јесмо ли ми они исти људи из тог доба?

Јесмо ли мутирали у зло или смо обманули себе?

Јесмо ли обманули себе тада или сада? Или смо увијек били исти?

Тужно је гледати како данас на купопродајни начин размишљају тадашњи свјежи пунољетници.

Ништа нису бољи ни њихови коалициони сродници чврсте кости.

Легитимно право стасалих вођа на темељу Домановићевог описа.

Неки из тог времена размишљају охоло, површно и безумно о најживотнијим питањима прелијепе и похаране земље.

Политичари за које смо вјеровали да могу бити државници и који су били наде свих нас.
Сада су наде свих њих.

Показне замјенице циљају голотињу једног народа, његово једноумље усирено у вишевјековном безумљу и бојну њиву ниских страсти и људских слабости.

Хоћемо ли данас повикати „Црна Гора јесте на продају“?

Има ли нас више него довољно да кажемо ДА?

Или нас има више него довољно да кажемо не продаји и стварању духовне пијаце?

Не памте млађани лидери славне народе.

Не памте средњоисточне крајеве мјесеца марта и псалме Давидове.

Не памте ништа.

Присутни су глобална амнезија и девалвација основне духовности. Присутни су глад и жеђ.

Они који су 2006.године осмислили паролу са почетка овог текста постали су њени антиподи.

Протагонисти супротности идеје на којој су сазидали своју политичку данашњицу.

„Ако те заборавим Јерусалиме нека ме заборави десница моја“ каже пети стих једног псалма.

Изговаран је хиљадама година.

Имамо ли трун стида за сопствена (не)чињења?

Имамо ли трун духа народа који је хиљадама годинама клицао Јерусалиму?

Старац Филотеј Зервахос каже: „Народ…убице, злочинци, горди, неправедни, лопови, тврдице, очајни, развратници, блудници, содомисти, распуштени, сви који творе било које зло“! Због свих њих је сам Господ рекао: “ Даћу вам вође по срцу вашем! Због наших многобројних гријеха гнев Божје долази на синове противљења! Бојим се да и ми не пострадамо онако, као што је пострадао град Јерусалим због многих грехова житеља својих“!

Радоје Домановић и Бранислав Нушић плачу од туге кроз лик и дјело давно описаних споредних јунака.

Главни јунаци су везник Божјег допуштења и народних заслуга.

Одлично саграђен пројекат за бесмисао једног народа и његове постојбине.

Наставак тродеценијског Изласка још траје.

Трагикомедији црногорских путешествија нема краја.

Кад би Живко Николић могао од почетне пароле да направи Ђекну све би било лакше.

Овако нам остаје сиви дом непрепознате колоније озидане доларима и обећањима.

Ваљда сване и после потопа.

Сунце наде сија и у мраку!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: