Црна Гора према Боки Которској гаји колонијалну свијест

Никола Маловић, српски писац из Боке Которске, добитник је 10 књижевних награда и један је од оснивача књижевне Групе П-70 (са Владимиром Кецмановићем, Слободаном Владушићем, Дејаном Стојиљковићем и Марком Крстићем, 2009).

Познат по романима „Лутајући Бокељ“ (Лагуна, 2007. г, 9 издања) и „Једро наде“ (Лагуна, 2014. г, 4 издања), Маловић је недавно за београдску Књигу комерц објавио „Боку Которску и Србију“ – књигу која нам из до сада непознатог угла дочарава боје, укусе, мирисе, али и геополитичке слике Медитерана.

Ког је жанра ваша нова књига и шта је то ново што доноси?

Ради се о документарној прози писаној књижевним стилом. Доноси занимљиве документарне приче увијене у концепт по коме је недопустиво да Србија нема излаз на море. „Бока Которска и Србија“ по први пут доноси синтагму Бока Которска и Србија, јер смо до сада увијек имали Србију и Црну Гору, Црну Гору и Боку Которску, али никада нисмо имали оно што такође јесте органски спој: Боку Которску и Србију.

Рецензију потписује Вељко Лалић, главни и одговорни уредник Недељника. У каквој су вези са књигом ваши текстови писани за колумну Светионик коју у Недељнику објављујете од 2012?

Узме ли се у обзир веома строга селекција, може се рећи да су 54 од преко 250 текстова утицали на финални изглед „Бока Которске и Србије“. Уводна сторија носи наслов „Врећа бибера“ и почиње овако: „Супруга је почела да готови лигње запечене у рерни са кромпиром и вердуром“. У једном тренутку у сторији понестаје бибера у млинцу, отвара се нова кесица, сипа се у млинац, једно једино зрно пада под сто, и отуд, испод стола, из потраге за тим једним јединим зрном почиње прича о чудесном путу зачина, Васку да Гами из године 1498, португалској доминацији у Индијском океану, чињеници да је некад зрнце бибера било средство плаћања, те да се за богатог човјека казивало: Он ти је врећа бибера! Да некоме из 15. вијека кажем да у 21. вијеку посједујем кесицу од 30 грама са 593 зрна папра, Piper nigruma, видио би у мени, дебото, врећу бибера!

Зашто сте рекли дебото? Једна од карактеристика вашег израза јесте употреба романизама?

Дебото значи баш, тако, заиста. Заиста би неко из 15. вијека видио у мени богаташа ако би ме нашао са кесицом црног бибера која кошта свега пар десетина динара. Море романизама употријебио сам у роману „Лутајући Бокељ“ и на вријеме тим ријечима којима Приморци говоре осолио српски језик. Да то нисам урадио баш у вријеме проблематичног црногорског Референдума (2006), када се нови језик почео да генерише, монтенегрински идентитет и све што уз такву врсту идеологије иде – романизме би прво приграбио хрватски језик, у односу на црногорску лингвистичку младу, као први до дјевојке.

Овако је прекасно. „Лутајући Бокељ“ уградио је богату романистичку лексику у српски језик.

Откуд то да се нови наслов објављује с логом београдске Књиге комерц, а не Лагуне чији сте аутор од 2007?

Дејан Папић није имао ништа против, а ја сам рачунао да је упутно – у зрелом списатељском периоду – објављивати за неколико издавачких кућа паралелно.

Издавачке куће су својеврсни колекционари аутора, немојмо се заваравати.

Пријатељи из Књиге комерц, власници издавачке куће који дуго година прате мој рад, годинама су ми нудили бланко повјерење због имена. Као галеристи слику, хтјели су ваљан наслов с потписом Николе Маловића. Овакву понуду сваки писац доживљава као нарочиту част и остаје доживотни пријатељ с издавачем.

Из Књиге комерц рекла су да ће само наслов продати прво издање.

На мањој катарци једрењака на насловној страни налази се црвено-плаво-бела тробојка. Да ли је то случајно?

У времену када се ратује и симболима, ништа није случајно. Тробојка на једрењаку „Pierino“, типа брик с краја 19. вијека, није српска, иако брод под заповједништвом Србина из Боке, кап. Влада Ивелића плови под аустријском заставом. Та тробојка је симпатичан детаљ који се случајно уклопио у све оно што је писац хтио да каже.

Читамо да је Бока нелегално припојена Црној Гори пре 75 година, и да се Бока директно ујединила са Србијом 1918?

Звучи невјероватно али је тачно. Ради се о свима доступним подацима који нису били знани свима. Рачунао сам да негдје ваља о оставити писанога трага, јер су књиге као корњаче: дуговјечније су од људи.

Читамо и да Црна Гора према Боки гаји колонијалну свијест? Да ли ви можда потражујете политичку или културну аутономију Боке Которске?

Не потражујем никакву политичку ни културну аутономију Боке Которске, дефинитивно најмање географије с највише историје на свијету, али што не казати: Бокељско питање као синтагма постоји па постоји.

У овим вазалним глобалним временима политичка би се аутономија нужно претворила у феуд, а културну аутономију Бока има и кад је не тражи.

Ко се спусти с ма које брдске тачке до Котора, Пераста или Херцег Новог – од разлике у култури, а потом и у температури помислиће да није то она иста земља из које је сишао. И није. Јер је Црна Гора предуго већ хаотична, предивља за искуствени бококоторски осјећај. У критици преовлађује цивилизацијски над политичким вапајем.

Та насљедница четири наглашено руралне па уједињене нахије – промислио сам па казао – гаји колонијалну свијест, што је апсурдно по себи када знамо о коме говоримо, а говоримо о Црној Гори, ентитету без хвале вриједног спомена историје економије. Ваљало би пасус прочитати још једном, па наставити.

У Боки се, а не у Црној Гори, догодио и први брод и први пароброд, и прва школа, и прва поморска школа, и прва апотека, и болница, и прва Зетска епископија Св. Саве, и први колски пут, и прва редовна саобраћајна линија, и прва поштанска марка, и прво позориште, и први ваздухоплов, и први документарни филм, и први воз… заправо, све што се догодило у Црној Гори збило се у Боки, укључујући и први филм Бреда Пита, ако желимо да се озбиљно зезамо до краја. Да ли то Црна Гора помиње? Не. У телевизијским, радијским и новинским календарима редовно чујете да се све прво догодило унутар некадашње четири нахије као да Бока не постоји, из чега закључујем да Црна Гора према Боки гаји колонијалну свијест, што је апсурдно.

Шта јој сазнајемо од вас? Рекло би се да отварате управо море нових тема?

Сазнајемо која су то баш сва мора и које су све земље без мора.

Даље – да је први Србин који је опловио свијет био Бокељ, да је највећи познавалац Магелановог мореуза био Бокељ, да је први православац – витез Малтешког реда био Бокељ, да се први српски ратни брод звао „Србија“ и да је имао Бокеља за првог капетана…

Сазнајемо како је то живјети на мору, како је љети, како је зими, како је Иву Андрићу било у Херцег Новом. Читамо о острвима и ртовима, јеловнику Бокешке кужине, о томе како старосједиоци доживљавају туристе…

Како се заправо пише: Бока Которска или Бока которска?

Стечено право налаже да се упркос Клајну и Правопису пише велико к: Бока Которска. Ако може Нови Винодолски, с Винодолским као такође присвојним придјевом, може и Которска. Но финални аргумент долази из Кане Галилејске: ако може Галилејска, може и Которска. Дакле, велико К.

Увијек када сте у Београду имате поглед на „Москву“ и „Балкан“?

Прије свега на Београд. Написао сам текст и објавио га у Недељнику, у коме сам себе с правом назвао Теразијским Бокељом. Наиме, директор хотела „Касина“ у коме одсиједам, Драган Милосављевић, дао је да се изради спомен-плочица испред собе 308, гдје пише ћирилицом: У овој соби борави Никола Маловић, награђивани српски писац из Боке Которске.

Просјечан Београђанин цијени ако има поглед из свог стана, али нико, рекло би се, као Приморац не зна да рашчлани погледе по врстама?

Погледе на море, по врстама, важно је подвући… Јер, с погледом на море човјек почесто остварује сан, ставља тачку на и, готов да одбаци и телевизор и таблет, те са чашом вина љети буде загледан у наутичку фешту током које бијеле јахте шпартају бокешкоплавом водом, а зими са страхопоштовањем прати страшне рагане у Которском заливу, како сијева у караоблацима док муње палацају по ускомешаној пучини пред Херцег Новим, или се ковитла црна пијавица звана тромба марина по Тиватском заливу…

Као што Ескими имају на десетине ријечи на снијег и лед, тако и Приморци познају разне категорије погледа: без погледа на море, запријечен поглед, дјелимични поглед, поглед на море, панорамски поглед и трајни поглед на море.

На крају: зашто је питање погледа на море питање националног поноса?

Зато што имати поглед на море у државном смислу није само ствар симболичког карактера. Имати поглед на море питање је националног поноса.

Догодине на мору?

Догодине на мору.

Извор: Дан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: