Crna Goro, i crnja i gora

Piše: Milan Ružić

Za sve nove Crnogorce, Montenegrine, Milogorce ili kako se već naziva ovo što misli da je nešto, mi Srbi i pravi Crnogorci, oduvek smo bili neko koga valja opljunuti.

Ovo što mu se ni imena ne zna, pokušava da zatre ono što postoji odvajkada, ali kako se tako nešto nikada nije dogodilo, neće ni sad. Kad je još bilo da nesoj pobedi soj, da se nebesa na zemlju sruče i da glupost nadmudri pamet? Ovi koji sada teraju po svome nisu pametniji, samo su podliji i bezobzirniji. A kako i ne bi bili kad nad sobom nemaju nikoga do onoga ko im uplaćuje svote za koje su se odrekli svega što su bili i onoga što su možda nekada i imali.

Od nas Srba kao pobednika u ratovima, uvek su zazirali, a ovi što se sad busaju u grudi i hvale NATO kapom, oni su nas uvek više cenili kao poražene. Za njih Kosovo i Metohija nisu stvar srca, Boga i kolevke, već čuvene „Šta ja imam od toga?“ filozofije. Dok smo bili braća, voleli su nas taman koliko i Albance. Danas kad nismo, kako oni kažu, ništa, braća su sa Albancima. A šta će ikome brat koji mu ne čuva leđa, već ih od njega mora čuvati?

Montenegrini se ponose time što su niko i ništa. Još govore kako su ipak neko i nešto i kako je istorija zapamtila šta su oni. Pa istorija jeste, ali vi niste. Koja vaša istorija i koje naopako vaše? Vaše je samo da lajete kao što i činite, a lajete na svoj rep, na svoj identitet, koji se vuče oko vas, a vi pokušavate da ga pregrizete. Nadam se da znate da je tako nešto nemoguće.

Vazda smo vam bili bolji kad nam je išlo loše, a mi smo oduvek pomagali kako bi vama bilo bolje. I znam da negde u dubini vaših glava postoji nekakva ostava iz koje možete izvući nešto sitnine svesti i razuma, pa se vratite toj sitnini da je zajedno ukrupnimo, a onda je stavimo na naš veliki, sveti, svevremeni pravoslavni oltar i tako prizovemo blagoslov dajući ono što imamo i ono što nismo imali za našu jedinu Srpsku pravoslavnu crkvu. Kada budemo blagosloveni, neće vam više padati takve gluposti na pamet.

Neka Miraša, neka sam pravi crkvu. Pravi onu koju će biti sposoban da poštuje i čije će kanone moći da prilagodi sebi, kad već ne može da ispoštuje ništa od onoga što je put pravoslavlja. Crnogorska pravoslavna crkva kao i novocrnogorska reč – široko, nadmeno, herojski, religiozno, a prazno i porazno, bezbožno i odzvanja glupošću. Njen eho odjekuje praznim crnogorskim planinama, a njena se glupost širi primorskim mestima.

Kom ćete se vi bogu moliti kad se jedinog Gospoda odričete i osporavate ono što je za vas činio? Ko je onaj koji bi za vas stradao na Časnome krstu?

Stalno mešate ono što napišem sa mržnjom, jer ste na nju navikli. Sa mržnjom ste se orodili, a rodbine se odrekli. Sad su vam bliži oni koji su vas klali, nego oni koji su sa vama delili hleb. Uši ste pogubili, pa ništa ne čujete. Obraz ste zaturili negde u novčaniku. Oči ste poklonili onima koji su vas bombardovali kako bi oni gledali šta je za vas bolje.

Hramove biste da rušite, korene da sečete, mrtve ponovo da ubijate, žive da proterujete i Srbiju, Bog je sačuvao, da isterate iz Crne Gore, kao da jedna bez druge mogu postojati.

Vratite se sebi i poreknite priznanje Kosova i Metohije kao nezavisne države. Da li mislite da ste vi nezavisni? Razbijte ta iskrivljena ogledala i iscrtane prozore na kojima vam drugi crtaju sve same divote. Porazbijajte ta stakla i videćete da je sve napolju razbijeno. Vratite se Kosovu pre nego što ono dođe do vas, a znate da se Srbi sa Kosova i Metohije ne vraćaju.

Nikada ne bih poželeo da vas iko skrati za glavu, jer ste braća kakva-takva, ali bih voleo da vas neko skrati za nos – taj koji vam od laži toliko raste.

Povlačite priznanje Kosova i povlačite konopce na zvonicima crkava, pa da vidite kako je veliki Bog koji beskrajno nagrađuje svoju decu, a kako je mala ta greška u srpskom genetskom kodu koja čini da se osećate kao sila, a znate i sami da stojite ni na čemu.

Možda biste vi, zadojeni ovom mržnjom, u velikoj ljubavi iščezli, jer takav život ne poznajete. Nemate vi više grudi za ogromno srpsko srce.