Crni datum u istoriji sveta

Donosimo, u prevodu, ovo viđenje kobnog 24. marta 1999., izneseno od strane autora na skupu povodom prve godišnjice agresije Nato-a na Srbe, održanog 24. marta 2000. u svečanoj sali Opštine četvrtog pariskog okruga.

Piše: Komnen Bećirović

Postoji na nesreću mnogo crnih datuma u istoriji sveta, ali će 24. mart 1999. besumnje ostati kao najcrnji od svih njih.
To je dan kada je najveći savez država koji je ikada bio stvoren pod nebom, uključujući oko 800 miliona ljudi, Nato, napao na samo jednu državu, koja broji nekih desetak miliona duša, srpsku državu, a da ova nije bila ni najmanje naškodila ni jednoj od tih država napadača. Najednom su se, krivicom njihovih vođa, nacije Zapada upregle u službu albanskog antisrpskog zla starog koliko i turska okupacija Balkana, ima mnogo vekova.

To je dan kad su se poglavice Zapada, Klinton, Bler, Širak i Šreder, busajući se u prsa da oni brinu o civilizaciji, upustile u naopaki poduhvat da posvete ognjem i mačem preostalost turskog, fašističkog i komunističkog varvarstva, koje predstavlja prisustvo Albanaca na Kosovu. Pod izgovorom da štite tu navodno ugroženu manjinu u Srbiji, iako je upravo ona ugrožavala terorističkim napadima mir u Srbiji i na Balkanu, oni su porinuli u oganj i krv celu srpsku naciju. Trebalo je zbilja imati očajničku želju da se čini zlo, da bi zagazili u jedno takvo zlo.

To je dan počev od koga su, dok su se ptice selice razveseljavajući nebo, vraćale sa juga, nebrojene smrtonosne ptice, stale uzleteti sa zapada da bi, tokom dugih nedelja, zamračivale prolećna nebesa Srbije i obrušavale se na nju u strahovitoj vrevi pakla. «O, kad bi samo mogla da se sa neba spusti ognjena zavesa i postavi između nas i tih ptica apokalipse», pomišljali su Srbi, nadajući se čudu, ali je vreme čuda bilo prošlo i užas se nastavljao.

To je dan kad su, u punom buđenju života, tobožnji branioci čoveka, otpočeli njihovu orgiju smrti i razaranja na Balkanu, koja će trajati tokom 78 dana i noći, ubijajući i sakateći hiljade ljudskih bića, terorišući milione drugih, razarajući delo čitavih pokolenja, zadajući udarce prirodi radioaktivnim i hemijskim zlom. Svakog jutra svet se budio pred prizorima razorenih srpskih gradova u plamenu ili pokrivenih otrovnim oblačinama, pred prizorima iznakaženih, raznesenih ili ugljenisanih tela, pred komadima od njih ili prosutim mozgom koji teče u kršu od betona i gvožđurije, kao prilikom pokušaja ubistva Srpske Televizije, ili uništenjm voza s putnicima u Grdeličkoj klisuri, ili punog autobusa na Savinim vodama, ili mosta s narodom u Varvarinu, ili u bezbroj drugih slučajeva. Ko će, koji će genije napisati strašnu epopeju tog teško ranjenog srpskog proleća?

To je dan kada se džinovski čir mržnje prema Srbima, izrastao tokom deset godina u duši naših humanista, provalio zaudarivši i zagadivši svet za vekove i milenijume, budući da osiromašeni uranijum bombi Nato-a neće tako uskoro prestati da ozračuje, kao što se ozonski omotač poderan od strane 70 000 letova Nato avijacije, neće uskoro početi da obnavlja. Nema veće bede nego kada mediokriteti uobraze da su velikani, kao što je to upravo slučaj sa sadašnjim zapadnim vođama.

To je dan kad je Hitlerovu avet prošla umilna jeza videći osvećene svoje drage Albance iz  Waffen SS Skenderbeg divizije, mada ni on niti iko od od njegovih generala, nije nikad rekao: “Bombardovaćemo Srbiju sve dotle dokle je odbacimo u kameno doba”, što je upravo izbljuvao jezivi pajac Nato-a Džimi Ši. Zbilja za dva i po meseca bombardovanja Srbije od strane naših demokrata, ona je bila mnogo više razorena nego što je to bila za četiri godine hitlerovske okupacije. Kosovski događaji su, na žalost, pokazali da se može, ne samo takmičiti u zlu sa Hitlerom i u laži sa Gebelsom, nego da se oni mogu u izvesnom pogledu i prevazići.

To je dan kad je Medlin Korbel Olbrajt koja je, zaboravivši da su je Srbi nekad mladoj pomogli da se spase od Holokausta, postavši baba i američki Državni sekretar, izvršila nad njima najstrašniju ucenu: ili da napuste njihovu najsvetiju zemlju, Kosovo, da kapituliraju i dozvole da ih strane sile okupiraju, ili pak da budu uništeni. I ona je stala da ih uništava, pokazujući takvu nezahvalnost, takvu surovost, takvu bezočnost – uveravala ih je krvnica na njihovom jeziku da je to za njihovo dobro – da vekovi neće biti dovoljni da bude zasluženo žigosana.

To je dan kada su sile zla, da bi proslavile na svoj način Hristov dvomilenijum, ušle u rat protiv Hrista, rušeći njegove hramove i njegove likove po Srbiji, zadajući teške rane njegovom vernom narodu i čineći od njega pustim Kosovo. Samo pomislite da je 250 000 hrišćana pobeglo iz pokrajine, da je u njoj više od 80 crkava porušeno, da je dva miliona knjiga spaljeno pod upravom humanitranog lakrdijaša Bernara Kušnera. Nikakv paša, nikakv gaulajter u najcrnjim periodima istorije Balkana, nije uspio da, za tako malo vremena, toliko zla učini. No i pored toga i bez imalo stida, Kušner izjavljuje da je Evropa rođena na Kosovu, iako je ona očito na njemu umorena!

Ukratko, 24 mart 1999, je dan svih zločina i svih strahota počinjenih odtada nad Srbima, prvo od strane Nato-a, zatim od strane njegovih štićenika Albanaca. Međutim, iako opustošeno, vandalizovano, podvrgnuto mučeništvu, pretvoreno u novu golgotu Hrista i njegovog vernog naroda, Kosovo je umaklo njegovim dželatima u onoj meri u kojoj je našlo utočišta u duši ljudi i žena od savesti i istine širom sveta. Ne prođe nijedan dan a da se ti ljudi i žene ne oglase iznoseići nove dokaze o nepočinstvima Nato-a nad srpskim narodom, nepočinstvima koja su poprimila razmere zločina protiv čovečnosti, protiv civilizacije i protiv prirode.

Uzalud su nastojanja da se zaborave ti grozni podvizi Nato-a i njegovih privrženika na Balkanu, time što se na TV ekranima zatomljuju slike razorenog Kosova u zvojevačkom ratu protiv Srbije, dok smo preplavljeni slikama razorene Čečenije u odbrambenom ratu Rusije! Uzalud pomenute vođe raspolažu silom, čitavim jatima propagandista i svojim Haškim tribunalom! Jedna viša pravda nego što je ona Medline Olbrajt, Lujze Arbur i Karle del Ponte, uzdiže se pred počiniocima zla, kao što se uzdiže šuma pred ubicom Magbetom u Šekspirovoj tragediji!

Tako je sadašnja borba za Kosovo poprimila razmere sveopšte borbe između dobra i zla, između prava i bezakonja, između istine i laži, između Hrista i Antihrista. Ja uopšte ne sumnjam da će, zahvaljujući našim naporima sjedinjenim sa onima naših prijatelja i braće svuda po svetu, ta borba biti dobijena i da će Kosovo opet postati ono što je oduvek bilo, srpsko i hrišćansko.

Time bi samo bila zadovoljena osnovna pravda ljudska i božanska.