Crnja i Gora: Raspopi na djelu (4. dio)

Piše: Mišo Vujović

Ideja o nekakvoj samostalnoj crkvi zvanično je 1990. godine upakovana u „Odbor za vrtanje autokefalnosti crnogorske crkve“.

Prvi predsednik bio je Cetinjanin Dušan Gvozdenović koji je umro 1992. Još nekoliko njegovih „saboraca“ naprasno je ili nasilno, u kratkom periodu, okončalo svoje živote.

Nakon trogodišnjeg traganja za sveštenstvom, na Lučindan 1993, uz neviđenu feštu i prangijanje na cetinjskom Trgu Maršala Tita, aklamacijom, ili kako su oni rekli „na tradicionalnom narodnom zboru“, ustoličen je raščinjeni klirik Američke pravoslavne crkve Ilija (Antonije) Abramović – koji je za tu priliku dobio specijalni, do sada u pravoslavlju nepoznat čin – mitronosni arhimandrit.

Star i bolestan, Ilija Abramović je nekoliko godina statirao na „prestolu“. Govorilo se da se pokajao i da je pokušao da pobegne sa Cetinja i dođe kod patrijarha Pavla na pokajanje. Dobro upućeni Cetinjani tvrde da su ga specijalci Liberalnog saveza skinuli s voza u Podgorici i vratili na Cetinje. Umro je na Cetinju 1996. Među najožalošćenijima bio je katolički župnik don Branko Zbutega, čovek za vezu sa Vatikanom.

Iako je Abramović tvrdio da je dobio hirotoniju od jedne „legitimne“ pravoslavne crkve do danas je ostalo nepoznato koja bi to crkva mogla biti.

Poznato je da ni Ukrajinska, ni nepriznata raskolnička Makedonska crkva nisu želele da ga hirotonišu. Kako je svojevremeno saopštio MUP Crne Gore, u vreme jedinstvene DPS, monah Antonije Abramović iz manastira Savina imao je problematičnu mladost.

Zbog nastranih sklonosti i afere s nekim mornarima oteran je iz manastira Savina. Preko Grčke, stigao je do Amerike, gde je postao klirik Ruske zagranične crkve, koja je uz otpust materinske Ruske pravoslavne crkve postala Američka pravoslavna crkva.

Jedan od osnovnih razloga za davanje otpusta bila je velika koncentracija „slobodnijeg“ klira iz ostalih pomesnih crkava, nad kojima Moskovska patrijaršija nije mogla da uspostavi potpunu kontrolu. Zbog greha raskola, Vladika Teodosije od Edmontona raščinio je Antonija Abramovića.

Postavši komandant bez vojske Ilija Abramović, samopoloženi vladika samoproklamovane crkve, sa svojim mecenama kreće u potragu za sveštenstvom. Emisari autokefalista rastrčali su se širom Vaseljene.

Pljuštale su ponude, najpre sveštenicima za koje su smatrali da „baš celom dušom“ ne pripadaju mitropolitu Amfilohiju. Početna cifra u koferčetu kretala se oko 10.000 nemačkih maraka. Bilo je i izazovnijih ponuda, ali nikom se nije ulazilo „u đavolju rabotu“.

Jedan primorski paroh tražio je milionče „za početak, da razmisli“. Međutim, nakon poduže potrage, nimalo slučajno, crnogorski separatisti i neskriveni srbomrsci nabasali su na autentičnog crnogorskog sveštenika, u to vreme suspendovanog jeromonaha Milutina (Cvijića).

„Rodni Crnogorac“, rođen 1954.  u Tesliću, po nacionalnosti Srbin iz BiH, 1970. rukopoložen je u sveštenika SPC.

Monah Milutin božje poslušanje služio je u manastiru Ostrog. Bio je čuvar ćivota Svetog Vasilija, svetitelja od kog su i najostrašćeniji komunisti zazirali.

Da jedna nevolja vuče drugu pokazuje primer nesrećnog Milutina koji je, umesto pokajanja za učinjene plotne grehe, našavši se uz skute raščinjenog „američkog arhimandrita“, otišao u još veći – smrtni greh. Greh raskola.

U stalnoj borbi sa nečastivim, Milutin je podlegao: tešeći mučenicu koja je lek za dušu potražila u Svetom manastiru, Milutin se zaigrao i dobio sina Vasilija. Morao je iz manastira.

Mitropolit ga je suspendovao zbog pogaženog monaškog postriga. Kao gladni vuci, znajući za Milutinove egzistencijalne nevolje, autokefalci su se bacili na njega. Dadoše pare za još veće Milutinove muke. Ilija i Milutin postali su prvi raskolnički sveštenici, takozvani klir takozvane crkve.

Čim je potrošio pare, Milutin je pokušao da se pokaje. Napisao je pismo mitropolitu Amfilohiju, pravdajući se da je prvi put zgrešio zbog porodične tragedije.

Izgubio je mladog brata i pretilo je gašenje porodične loze u tri porodice Cvijić. Za drugi, neoprostivi greh, zbog kog je raščinjen 21. avgusta 1995, rekao je da je „po ugledu na apostola Pavla, koji je mnogobošcima i neznabošcima propovedao reč Božiju“, na skupu za Petrovdan „na kom je bilo i autokefalaca“, pročitao samo akatist Presvetoj Bogorodici, „a to može da čini svaki vjernik“.

Milutin navodi da je „bio pozvan zbog usijanih glava“ da sačuva mir, tvrdeći da su pored policajaca na krovovima i drveću bili snajperisti s prigušivačima. Svoju spasiteljsku ulogu opisuje ovako:

„Neko je htio da napravi krvoproliće na Cetinju. Mojim dolaskom i lijepim i nadahnutim, svetootačkim riječima svi su planovi propali.

Budite uvjereni nijesam bio da prkosim nego da pomognem… Zato me treba nagraditi a ne kazniti. Ljudski životi su najvažniji. Ja gospodina mitropolita Amfilohija puno volim, cijenim i poštujem i na njega se ništa ne ljutim.

Istina je da su novinari svašta pisali i on je nasjeo provokacijama raznih novinara, ja ga molim da bude milostiv i ako hoće da mi oprosti“, vapi građanin Miroslav koji je, nakon raščinjenja, ostao bez monaškog imena.

Samo nekoliko meseci kasnije, u prvom broju autokefalnog Glasnika pravoslavlja, Miroslav se zalaže za obnavljanje verskog života pravoslavnih Crnogoraca.

U međuvremenu, postaje i sam Crnogorac, iščupavši dedu gastarbajtera Crnogorca koji se, na „privremenom radu“ u Bosni, zaljubio u njegovu babu i tamo ostao.

Miroslav Cvijić u svojim „propovedima“ veliča „vladiku Antonija“, koga „puno voli, cijeni i poštuje“, ne propuštajući da u svakoj prilici optuži Mitropoliju crnogorsko-primorsku i Srpsku pravoslavnu crkvu za nekorektan i nesestrinski odnos prema svojoj samozvanoj crkvi.

Sitnom cinkarošu, kako ga je jednom prilikom nazvao jedan penzionisani nikšićki debejac, zadužen za praćenje zbivanja u Ostrogu, veoma brzo su porasle ambicije. Sebe je video kao budućeg episkopa, bacivši se u potragu za novim „sveštenicima“.

Pokušao je da vrbuje jednog uglednog novinara u Crnoj Gori, obećavši mu da će ga, čim malo nauči „službu, abra kadabra, tandara, mandara broć“, postaviti za podgoričkog paroha.

Budući episkop primorski, bračnu prepreku da postane episkop u to vreme je objasnio bolešću supruge, kojoj su lekari-neuropsihijatri zabranili dalje rađanje. „Poslije porođaja, supruga se razboljela od teške duševne bolesti.

Ja od tada živim monaškim životom“, izjavljivao je Miroslav, nakon episkopskog narečenja od strane poglavnika Ilije, koji problem sa ženama očito nije imao. Ostao je upamćen po homoseksualnoj aferi u koju je, krajem šezdesetih, upao s nekim mornarima u Bijeloj. Miroslavu se, u međuvremenu, omakao još jedan sin.

Na sličan način monaški postrig doživljava i sadašnji poglavnik Miraš Dedejić koji je za sebe rekao: „Poslije razvoda ja sam automatski neka vrsta monaha.“ Motivi Miraša Dedejića da krene putem raskola nisu bili samo materijalno-plotne (telesne) prirode, sudeći po već iznetim dokumentima UDB-e.

Njegov angažman na „vrućem-đavoljem nekanonskom prestolu“ očigledno je ubrzan zabranom sveštenodejstva od strane mitropolita carigradskog za celu Italiju gospodina Spiridona.

Srbe koji žive u Rimu ovaj postupak vaseljenskog episkopa nije iznenadio, jer o svakovrsnim plotnim i ostalim sklonostima narečenog Dedejića poodavno se šuškalo među našim svetom u Italiji.

Miraš Dedejić je u Rim stigao sa reputacijom avanturiste gde je, nakon ženidbe, rukopoložen i postavljen za paroha pri Grčkoj pravoslavnoj crkvi u Rimu. Pravoslavni Srbi nastanjeni u Rimu, pojavom u to vreme velikog Srbina, listom su iz Ruske crkve na službe dolazili u Grčku crkvu, gde je služio Miraš Dedejić.

Međutim, nakon kratkog vremena mnogi su se razočarani vratili u Rusku crkvu. Dedejić, inače, važi za izuzetno druželjubivog, šarmantnog kafanskog sagovornika, s kockarskom galantnošću i donžuanskim manirima, tvrde ljudi koji ga dugo poznaju.

Osim toga, to je čovek prilično tajanstvene i veoma bogate životne biografije. Živeo je u Zenici, Peći, Beogradu, Rimu, Moskvi, Zagorsku. Poput Josipa Broza, i on ima nekoliko (ne)zvaničnih datuma rođenja.

U knjizi diplomiranih studenata Bogoslovskog fakulteta u Beogradu piše: Dedejić Mlađena Miraš, rođen 8. 11. 1939. u Pavinom Polju. Ovaj datum stoji u pismu mitropolitu zagrebačko–ljubljanskom Jovanu, gde nakon suspenzije u Italiji traži posao u Srpskoj crkvi.

U pasošu piše da je rođen 10. maja 1938. u selu Ramovo Ždrijelo, opština Žabljak, dok je u pismu upućenom patrijarhu Germanu 1959. napisanom u Zenici, s molbom za upis na Bogosloviju u Prizrenu, napisao da je rođen 8. juna 1937.

Nastaviće se..

Odlomak iz knjige „Crnja i Gora“ koja je objavljena 2002. godine

Pročitajte još:

Crnja i Gora: Raspopi na djelu (3. dio)