Crnja i Gora: Raspopi na djelu (8. dio)

Piše: Mišo Vujović

Loženje badnjaka pred dvorcem kralja Nikole na Cetinju i ovog dve hiljade drugog leta gospodnjeg proteklo je u šenlučenju i prangijanju.

Pripadnici tzv. Crnogorske crkve burnim ovacijama pozdravili su pompezno najavljivane goste, bugarskog raskolničkog vladiku Kirila i kako su ga najavili, „poglavara Italijanske pravoslavne crkve, mitropolita Ravene i cijele Italije, gospodina Antonija“.

Naravno, apsurdno je sumnjati u reputaciju dva „ugledna“ titulisana gosta, koji su Cetinjanima umesto božićnjeg poziva na mir i praštanja, u vatrenim „besedama“ živo gestakulirajući (podizanje dva prsta), obećali skoru pobedu i slobodu.

Od čega će to raskolnički Bugarski vladika, koji jedva da ima „saslužitelja“ koliko i Miraš Dedejić, zajedno sa usamljenim samonarečenim mitropolitom samoproklamovane IPC, osloboditi Cetinjane i Crnogorce?!

Možda je na ovo pitanje dao odgovor Vladika budimljansko-nikšićki Joanikije, prilikom upada grupe kratko ošišanih i nabildovanih „vernika“ Miraša Dedejića u hram u Ćeklićima, pre nekoliko godina. „Neće nas više jahati Srbi“, urlali su Miraševi „bogomoljci“ naoružani pajserima, bejzbol palicama, toljagama, a našao se naravno i po đe koji levor, da se tradicija ne izneveri.

„Ne jašu vas Srbi, nego vas je đavo poodavno uzjahao“, odgovorio je tada jeromonah Joanikije. Da je vrag đavolu došao u svatove i da su nečastive sile odavno na đavoljem guvnu zaigrale, kako se slikovito izrazi jedan crnogorski umetnik, najrečitije svedoči odnos Cetinjana prema svojoj najvećoj svetinji, simbolu slobode i nepokorenosti Crne Gore, Cetinjskom manastiru. Ovaj sveti hram je minulih desetak godina bio izložen čestim izlivima domoljubnih emocija mladocrnogoraca i mladodukljana. Bilo je kamenica, grafita, izmeta, piromanije…

Sve spakovano u demokratsko proevropsko ruho, zaogrnuto plaštanicom slobode. I Miraš Dedejić u Monitoru najavljuje skoru slobodu, tražeći od vlasti u Crnoj Gori da javno stave na budžet njegovu pseudo-versku nevladinu organizaciju kako bi se napokon skinula sa leđa malobrojnih pravoslavaca, dušebrižnih katolika, nostalgičnih muslimana za verom prađedovskom, koji Dedejićevo udruženje građana svojim prilozima održavaju u životu.

To potvrđuje spisak dobrotvora „CPC“ iz Kanade, na sajtu Monteneta od 12. septembra 2000. godine: Ismet Redžepović 100 $, Vasko Kočović 100 $, Adžija Metanović 100 $, Alil Peković 20 $, Bećir Ćubić 60 $, Bećir Vulić 60 $, Ruždija Karastanović 100 $, Fadilj Redžović 150 $…

Jedan od velikih verbalnih priložnika je i nekadašnji novinar Komunista Veseljko Koprivica: „… Crnogorska vlast ne pomaže CPC iako ju je registrovala, dok Srpska crkva uopšte nije registrovana u Crnoj Gori, a crnogorska vlast je u nju uložila veliki novac. Mislim da bi bilo normalno da budemo jedan od korisnika sredstava iz njenog budžeta“, vapi Miraš, apelujući na medije u Crnoj Gori „da malo više budu naklonjeni Crnogorskoj crkvi, jer je ona plućno krilo države Crne Gore“.

Što se tiče državnih medija, oni su, nakon zabrane Mitropolije Crnogorsko–primorske da izveštavaju sa božićnih svečanosti i službi Srpske pravoslavne crkve, navodno poštujući osnovno profesionalno načelo o zastupljenosti obeju strana, nakon obraćanja Miraša Dedejića, emitovali božićnu poslanicu Patrijarha Srpskog gospodina Pavla.

Miraš Dedejić i njegova pseudo-crkvena grupa, za većinu „demokratskih“ medija u Crnoj Gori, legitimni su pripadnici ove takozvane crkve, tako da skoro celokupan sistem informisanja, predvođen državnom Radio-televizijom Crne Gore, učestvuje u obmanjivanju naroda.

Pokušavajući da privoli vlast da odreši kesu, Miraš Dedejić podseća da „ukoliko Crna Gora hoće da bude kompletna demokratska zemlja, koja namerava da uđe u Evropsku zajednicu, onda ona mora da ima i Crnogorsku pravoslavnu crkvu“.

Međutim, sudeći po božićnoj čestitki crnogorskog premijera Filipa Vujanovića, upućenoj samo vernicima Srpske pravoslavne crkve, organizacija Miraša Dedejića teško da će se dokopati budžeta, iako Dedejić upozorava da bez samostalne crkve nema ni stolice u Ujedinjenim nacijama. Padom Slobodana Miloševića došlo je do velike oseke u crnogorskom budžetu, tako da su Dedejićeve šanse da se dokopa finansija izgledne koliko i šanse režima Mila Đukanovića da ščepa stolicu u Ujedinjenim nacijama.

Iako je javna tajna da Miraš nije obavio zadatak i opravdao uložena, ne mala, finansijska sredstva, gotovo je sigurno da će njegova uloga rezervnog igrača, potrajati još neko vreme. Da stvari unutar tzv. crkve već odavno škripe svedoči „odstupnica“ bivšeg učenika Bogoslovije na Cetinju, kasnije jednog od Miraševih sveštenika, Jeliseja Lalatovića, koji očito nije mogao da obuzda svoje kleptomanske nagone, ali i osećaj da se priča polako privodi kraju te je olakšao kasu za nekoliko desetina hiljada maraka.

Upućeni tvrde da je Lalatović potpuno istapijao tzv. Crnogorsku crkvu. Da promaja u autokefalnoj blagajni utiče na raspoloženje svedoči i samoproklamovani podgorički paroh Živorad Pavlović, poznatiji kao Žika Smederevac, koji u poslednje vreme sve glasnije manifestuje nezadovoljstvo.

Žika Smederevac javnosti je poznat kao osoba koja teško obuzdava svoje prohteve; svojevremeno je iz eparhijske blagajne u Smederevu, gde je bio sveštenik, za nešto više od godinu dana (1997) uspeo tajno, ispod mantije, da „inkasira“ 150.000 nemačkih maraka i ondašnjih 80.000 dinara.

Očito da je Lalatović bio brži, a sve klauzule iz transfera, zbog nedostatka novca, još nisu ispoštovane pa je Žikino nezadovoljstvo donekle i razumljivo.

Nije lako služiti drugoj crkvi u tuđini, lomiti jezik za male pare. Sudeći po Dedejićevim vapajima za budžetom, podvižničke ambicije za stvaranjem samostale Crnogorske crkve kod mnogih polako splašnjavaju.

No, vratimo se ovogodišnjem desetom, jubilarnom, nalaganju badnjaka na trgu koji je najduže u bivšoj Jugoslaviji ostao u posedu Titovog imena. Sve je bilo kao i ranije: muzika je treštala, klicalo se Crnoj Gori, praštali su levori i, naravno, bila je tu molitva u pokušaju.

Doduše, ovogodišnja „svečanost“ po nečemu se razlikovala od prethodnih. Uveličali su je vatromet i gosti iz Bugarske i Italije koji, uz poruke o skoroj slobodi, nisu propustili da pomenu i hramove koje je „okupirala“ Mitropolija Crnogorsko-primorska.

O mlađanom bugarskom vladici Kirilu veoma se malo zna. Pripada Pimenovim raskolnicima koji su za sobom odvukli nešto ispod sedam odsto sveštenstva Bugarske pravoslavne crkve. Raskol u Bugarskoj crkvi počeo je zbog navodnog rivalstva između Pimena i patrijarha Maksima.

Pimen je 1996. formirao svoj Sinod koji ne priznaje Vaseljenska patrijaršija niti bilo koja pomesna pravoslavna crkva, kao ni Bugarska pravoslavna crkva na čijem čelu je patrijarh Maksim.

Pimen je imao podršku tadašnjeg predsednika Petra Stojanova i njegove vlade koja je po svaku cenu nastojala da pod svoju jurisdikciju stavi BPC, zbog njenog velikog uticaja u narodu. Nakon najnovijih izbora u Bugarskoj, pristalice pokojnog Pimena i od strane zvanične politike vraćene su na mesto koje im objektivno pripada.

Do danas su ostali nejasni Pimenovi motivi da rukopoloži Miraša Dedejića, čoveka koji je isključen iz crkve i predat prokletstvu.

Pimen je ovim činom utonuo u najteži greh – greh jeresi koji ga je na neki način isključio iz mogućnosti pomirenja, do kojeg je svima stalo u Bugarskoj crkvi. Ostaje da se nagađaju motivi, ali je sigurno da je veliki uticaj u ovom aranžmanu imao već pomenuti italijanski Raspućin – Antonio de Roso, čovek koji se za razliku od bugarskog vladike Kirila, može pohvaliti veoma bogatim životnim iskustvom. Antonio de Roso već se odomaćio na Cetinju, gde plete svoju mrežu oko Cetinjskog manastira u kom se nalazi velika riznica i ovozemnih dobara.

Njegova životna priča neodoljivo podseća na avanturističke filmove holivudske B-produkcije, sa svim odlikama špijunsko-kriminalističkog žanra. Budući čovek nemirnog duha Antonio de Roso do sada je promenio ravno sedam crkava, ne uspevši ni u jednoj duže da se zadrži, bivajući iz svake, po pravilu, isključen.

Veoma je poznat čuvarima zakona i poretka u Italiji, jer se u nekoliko navrata našao u sukobu sa njima. Važi za prevaranta, avanturistu, čoveka koji ne bira sredstva da bi došao do novca.

Često se lažno predstavlja, što i sada čini u Crnoj Gori, poput njegovih domaćina, jer takozvana „Italijanska pravoslavna crkva“ ne samo da nije priznata već i ne postoji, osim u glavi Antonija de Rosa i njegove Bugarsko-crnogorske jeretičke sabraće, ili partnera u nečasnoj raboti, što je svakako primerenije svojstvo ove, samo naoko, neobične družine.

Antonio de Roso samuje u svom manastiru Di Aprilja, nemoćan da bilo koga još prevari u Italiji, tako da je Miraševa crkva, u odnosu na de Rosovu, prava imperija. Međutim, uticaj Antonija de Rosa u nekim drugim sferama ne treba potcenjivati.

Italijanski list Il manifesto, donoseći reportažu sa ustoličenja Miraša Dedejića na Cetinju, pod naslovom „Kvazi-biskup ustoličio raspopa“, objavio je dosta detalja koji oslikavaju ličnost i delo ovog vrednog pomagača restauratora crnogorske crkve.

Autor teksta nije krio zaprepašćenje kada je na Cetinju ugledao de Rosa, dovodeći s njim u vezu boravak međunarodne mafije na Cetinju, za koju je ovaj maleni grad već odavno postao predmet interesovanja.

„Pre tri godine na Cetinju je delovala grupa lažnih Vitezova Malte koji su, obećavajući veliku ekonomsku pomoć, lakovernim ljudima prodali veliki broj diplomatskih pasoša. Njihova namera je bila krađa ruke Svetog Jovana Krstitelja.

Nakon što je Red Vitezova Svetog Jovana Jerusalimskog demantovao njihovo postojanje, pobegli su sa Cetinja“, navodi Il Manifesto. Antonijo de Roso je karijeru otpočeo kao katolički sveštenik, bezuspešno se baveći neko vreme i katoličkim novinarstvom u Livornu, nakon čega napušta katoličku crkvu i priključuje se sekti „Lutajućih vitezova“. Iz nje je ubrzo udaljen, iz za sada nepoznatih razloga, uz upozorenje da ga treba držati što dalje od novca.

Ubrzo potom, nemirni Roso pronalazi drugu sektu „lutajućih“, koje predvodi Đovani Tana, kod koga De Roso ostvaruje svoj životni san: postaje biskup. Međutim, biskupska idila nije dugo trajala; kao i svi brzopotezni egzaltirani doživljaji imala je za de Rosa dosta tužan završetak.

Novopečeni biskup strmoglavio se iza rešetaka, pod optužbom da vara nemoćne. Nakon jednogodišnjeg usavršavanja u zatvoru, po izlasku, osniva „Ekumensku zajednicu Hrista Spasitelja“ koja je, kao i sadašnja tzv. Italijanska pravoslavna crkva, faktički postojala samo na papiru.

Što bi rekao Jevrić, pečat i blagajnu u vreću, i put pod noge. Pošto kombinacije zbližavanja nisu urodile plodom, a misija mirenja propala, veliki prijatelj Miraša Dedejića odlučuje se na novi transfer, zakucavši na vrata Veterokatoličke crkve u Belgiji.

I tu se nije uspeo dugo skrasiti, najuren je za rekordno kratko vreme. Razočaran, osniva sopstveni manastir, bez monaha naravno, u mestu Kampo di Carne di Aprilja, gde zahvaljujući donacijama opštine prima izbeglice i beskućnike.

I ova „misija“ nestašnog suspendovanog biskupa nije dugo trajala. U čežnji za prosvetljenjem, De Roso prelazi u Portugalsku ortodoksnu crkvu koja se nalazila pod jurisdikcijom grčkih starokalendaraca, na čijem čelu je bio Auksentio iz Grčke.

I ne sluteći da grčki starokalendarci neće biti impresionirani njegovim biskupskim stažom, što se odmah pokazalo njegovim postavljenjem za običnog sveštenika, tužan i razočaran, neostvarenog episkopskog sna, De Roso se vraća u Rim gde nalazi šizmatičku grupu priznatu od starokalendaraca iz Grčke.

Biva proglašen za biskupa, nasuprot protivljenju mitropolita starokalendaraca Italije Đovani Bašija iz Sardinije. Kao i ranije, u biskupskim odorama biva najuren, budući da je ispoljio još neke sklonosti osim ljubavi prema novcu.

Vrativši se u manastir Di Aprilja, koji je danas njegovo zvanično sedište, okružen grupom narkomana, bivših diplomata optuživanih za špijunažu, počinje „misionarsku“ delatnost.

Njegova desna ruka bio je Lino Vivijan, poznatiji kao Padre Funjaro (veoma prevodivo na crnogorski žargon), koji je honorarno uz posao paroha, u slobodnom vremenu dilovao drogu i u „manastiru“ snimao homoseksualne pornografske filmove.

Zbog toga je uhapšen i optužen, što je bio veliki intimni udarac De Rosu, koji, žilavo se boreći za ovozemaljsko poslušanje, osniva „Italijansku ortodoksnu crkvu“, naravno bez klira i naroda.

Podršku nalazi u bugarskim raskolnicima sa kojima i danas, kao samostalni poglavar svoje privatne crkve, održava izvanredne odnose.

Njegova uloga u takozvanoj hirotoniji Miraša Dedejića bila je presudna, te je stoga Antonio de Roso danas drag i rado viđen gost među pristalicama tzv. CPC, pogotovo kada ga pompezno najave kao: „Mitropolit Ravene i cijele Italije“.

Za Lučindan 2002. „uvaženi“ gost iz Italije ugledavši desetostruko manje pristalica na Trgu Maršala Tita, što zbog bojkota Liberala, što zbog pada popularnosti domaćina, nije mogao da sakrije razočaranje. „Šta se desilo, ranije vas je bilo mnogo više?“ javno se zapitao Antonio de Roso. Crnogorski program Mila Đukanovića desetak dana ranije ubedljivo je trijumfovao na izborima.

Istovremeno samostalna crnogorska crkva kao dekor te priče počela je polako da posrće. Nezvanično se šuškalo da će kao pojačanje u tzv. Sinod tzv. CPC ući i sam Antonio de Roso. Sudeći po biografiji i ovaj kamičak sjajno će se uklopiti u razbludni reljef Udbinih bogomoljaca.

Kraj!

Odlomak iz knjige „Crnja i Gora“ koja je objavljena 2002. godine