Crnja i Gora: Raspopi na djelu (6. dio)

Piše: Mišo Vujović

„Narod čiji je vladar bio kaluđer, država crkveno imanje, a glavni grad manastir – dočekao je da mu crkve budu porugane, razorene i zatvorene, odežda najomraženija odeća, a sveštenički čin najprezrenije zanimanje“, napisao je Matija Bećković, prisećajući se da su „u jednom selu sahranjivali Boga, u drugom zakopavali crkvu, u trećem magarcu oblačili odežde, u četvrtom sedlali popa, najčešće u crkvu spraćali goveda ili je pretvarali u magacin i ostavu za alat.“

Danas već ostareli nosioci dugačkih kožnih kabanica u Crnoj Gori, nakon Đukanovićevog političkog „salto mortale“ ponovo jašu – ubica se vraća na mesto zločina, rekao bi neko. Jovo Kapidžić, Veljko Milatović, Vlado Keković i ostali čuvari suverenosti, samobitnosti i nacionalne osobenosti nastoje da u demokratski dekor uklope još jednu nevladinu organizaciju – crkvu registrovanu u stanici milicije.

Naizgled apsurdno, ali istinito. Ideolozi i egzekutori uništavanja Crkve u Crnoj Gori sada nastoje da stvore, naravno, svoju crkvenu organizaciju. U ime svete petokrake, Anta, Josipa i Stolice.

U pomoć im pristižu „humanitarne“ organizacije, pseudo-crkve, fantomske religije, otpadnici drugih crkava, borci za ljudska prava, čitavi ešaloni prevaranata raznih profila: mesije, iscelitelji, spasitelji, magovi, proroci i naravno vatikanski emisari. Očigledno velika koncentracija likova i detalja s one strane pameti.

Jedan od njih je „junak“ italijanske revije Hronika Misterije – Antonio de Roso – čovek koji tvrdi da leči neizlečivo, da uspešno isteruje moćne demone iz ljudi, da vraća izgubljene ovčice, komunicira s prošlošću…

Na Cetinju je ovaj „spasitelj“ pompezno predstavljen kao „mitropolit Ravene i cijele Italije“, „poglavar Crkve koja ima dvadeset parohija“; eparhije su očigledno isparile na sunčanom mediteranskom tlu. Antonio de Roso je, međutim, u Italiji poznatiji po prevarama, obmanjivanju nemoćnih i lakovernih, čestom menjanju crkava i sekti…

U Monitoru za sebe kaže: „Ja sam episkop i moram, iako se to nekima ne sviđa, govoriti istinu. Episkop uvijek mora govoriti istinu i nikada ne smije prevariti ljude ili praviti kompromise, da bi se nekome dopalo to što govori.“
Pozivajući se na Jevanđelje i praštanje, Antonio de Roso, u nastupu samarićanskih emocija, kako ih on doživljava, mitropolita Amfilohija Radovića upoređuje sa Bin Ladenom, nazivajući ga komunistom, diktatorom, čovekom bez vere.

Na loženju autokefalih badnjaka pred dvorcem kralja Nikole na Cetinju, viđeno je nekoliko sadašnjih i bivših visokoh funkcionera Državne bezbednosti Crne Gore.

Na Cetinju je tom prilikom, u drugom redu, tik iza Miraša Dedejića i njegovih visokih zvanica, u društvu nekoliko mlađih operativaca DB, stajao i penzionisani šef crnogorske DB Vlado Keković, sada jedan od savetnika predsednika Đukanovića, koji je ovom prilikom potvrdio staro pravilo da policajac nikada nije u penziji.

Keković važi za odani kadar i jednog od najboljih pulena ozloglašenog Jova Kapičića, kome se na dušu stavljaju masovna zlodela s kraja Drugog svetskog rata. Međutim, Vlado Keković svog velikog šefa i učitelja, u intervjuu Monitoru naziva „moralnom i intelektualnom gromadom“.

Ta „intelektualna gromada“, po mišljenju mnogih, vrhovni je ideolog antisrpske histerije u Crnoj Gori. Za vreme NATO agresije Kapičić je, osim zvanične savetodavne uloge predsedniku Đukanoviću, nezvanično bio i glavni instruktor jedinicama koje su se spremale za „odlučnu“ bitku sa jedinicama Vojske Jugoslavije.

Da je tzv. crkva, kao i njen poglavar, pod direktnom kontrolom i upravom Državne bezbednosti postoje mnogobrojni dokazi, počevši od zvaničnog zahteva dr Božidara Tadića, ondašnjeg potpredsednika Izvršnog veća Crne Gore (u čijoj nadležnosti je bila i UDB-a) mitropolitu Danilu (Dajkoviću), datiranom 19. septembra 1984, da građanina Miraša Dedejića zamonaši, kako bi jednog dana postao Mitropolit crnogorsko-primorski.

Naravno, mudri Mitropolit ostao je dosledan svom ranijem stavu da Miraša Dedejića drži što dalje od svoje Eparhije.

U to vreme, Dedejić se nalazio u Italiji odakle, putem pisma, nudi svoje usluge Božidaru Tadiću:

Gospodine Predsedniče,
Želio sam da se sretnem ponovo sa Vama, nije mi se pružila prilika zbog Vaše prezauzetosti. Želim da Vas obavestim da sam ponovo u inostranstvu nastavio rad na prikupljanju istorijske građe o Crnoj Gori.
Ukoliko Crnogorsku Akademiju interesuje građa iz istorije Crne Gore, Srbije, Dalmacije i Albanije mogao bih im pomoći ukoliko žele moju saradnju, naravno uz novčanu nadoknadu, jer su mikrofilmovi i kserokopije veoma skupi. Za Vaš naučni rad (zadužen za resor policije – primedba autora) ja sam vam na raspolaganju.
P. S.
Sa Cetinjem nemam niti želim imati bilo kakve veze, a o cetinjskom vladici pripremam rad iz kog će se obelodaniti njegova ličnost.
Rim, 11. 2. 1985 god.
Vaš poštovalac, Miraš Dedejić

Da je i njegov prethodnik Antonije (Ilija) Abramović imao identične probleme svedoči pismo Državnog sekretarijata za spoljne poslove od 22. maja. 1957, naslovljeno Verskoj komisiji, u kome se, prema informacijama konzulata iz Njujorka, utvrđuje da se Abramović nalazi u veoma teškoj materijalnoj i moralnoj situaciji, „te da ima korisno i pozitivno držanje prema našoj zemlji i kao takav bi mogao korisno poslužiti za održavanje kontakata sa protestantima, kao i sa drugim crkvenim grupama u Americi.

Imajući to u vidu, Konzulat predlaže da se za Abramovića obezbedi minimalna mesečna pomoć…“ stoji u dopisu. Očito da je život u tuđini prepun izazova i iskušenja, a izazovima Službe, za koju se govorilo da ima doušnika malo manje od građana, sudeći na osnovu mnogih tek objavljenih dokumenata tog vremena, ni mnogo jači karakteri nisu odoleli.

Kada je reč o Dedejiću lično, izvesno je da pripada takozvanim školovanim i instruisanim kadrovima, što nameće zaključak da je veoma rano vrbovan, po svemu sudeći za vreme odsluženja vojnog roka.
Neosporno da je Miraš Dedejić čovek veoma bogatog životnog iskustva i, za razliku od svog prethodnika, kao i nekih veoma bliskih i jakih savetnika iz „sestrinske crkve“, nije „alternativno“ opredeljen.

Upućeni Cetinjani tvrde da živi normalnim porodičnim životom, osim, naravno, kada s vremena na vreme mora da odigra ulogu mitropolita „Crnogorske crkve“. Dedejić je do sada živeo u Zenici, Pavinom Polju, Peći, Beogradu, Rimu, Moskvi, Zagorsku…

Kao i Stane Dolanc, kome su nakon „školovanja“ u Moskvi izmešali datume rođenja, i Dedejić je čovek koji je „u nekoliko navrata“ rođen na raznim mestima. Izgleda da mu se jadna majka, zbog potreba Službe, grdno namučila dok ga nije donela na ovaj svet.
U knjizi diplomiranih studenata Bogoslovskog fakulteta u Beogradu piše: Dedejić Mlađena Miraš, rođen 8. novembra 1938. u Pavinom Polju. Isti datum navodi se u pismu mitropolitu zagrebačko–ljubljanskom Jovanu, od 16. maja. 1995, gde ovaj „perspektivni sveštenik“ o sebi govori u veoma pregalačkom i stradalačkom tonu:

Pored obavljanja dužnosti u Grčkoj crkvi, uspio sam da organizujem Srpsku crkvenu opštinu u Rimu, sa namerom da se podigne hram ili kapela, da Srbi u Rimu ne budu vezani za tuđe hramove pa se tako otuđe od Srpske pravoslavne crkve. Za ovaj rad izmolio mi je od Sinoda episkop šumadijski gospodin Sava.
Zato što sam organizovao Srpsku crkvenu opštinu u Rimu Grci su mi zamerili, došlo je do nesporazuma, pa me mitropolit Spiridon stavio pod zabranu sveštenodejstva (usmeno) na tri meseca. Nažalost, ovakav postupak naišao je na odobrenje i predlog da me raščini od pojedinih velikodostojnika Srpske pravoslavne crkve.
Mitropolit Spiridon mi je obećao (usmeno) da će mi dati kanonski otpust ako me neki srpski Arhijerej primi u svezu svoga klira.
U Rimu živim dosta dugo, znam skoro svaku srpsku kuću i veoma su mi privrženi, i zato mislim da bi tu mogao najviše da uradim na korist Srpske pravoslavne crkve.
U nadi da će moja molba biti povoljno rešena ostajem unapred zahvalan.
Celivam svetu desnicu i molim sveti arhijerijski blagoslov, Vašem Visokopreosveštenstvu odani,
jerej Miraš Dedejić.

Svoja srpska osećanja nije skrivao ni na protestima povodom bombardovanja Republike Srpske, veličajući lik i delo Slobodana Miloševića, o čemu su svojevremeno pisale Večernje novosti.

Posebno će, međutim, ostati upamćen Dedejićev intervju Il popolu, iz novembra 1991, koji je dao kao sveštenik Grčke crkve u Italiji. Taj intervju je bio najveći kamen spoticanja za njegovu „intronizaciju“ na svetom trgu Maršala Tita u Cetinju.

Najburnije je reagovao tadašnji predsednik ’Odbora za vrtanje autokefalnosti’, Danilo Radojević, koji je Dedejića optužio, ni manje ni više, nego za velikosrpstvo i četništvo. Radojević je smatrao da jedna takva konfliktna i sumnjiva osoba može naneti više štete nego koristi.

Danas su, i među najstrastvenijim pobornicima ideje o autokefalnoj crkvi, sve glasniji oni koji tvrde da je Dedejić sa svojom putujućom trupom upropastio celu stvar. Jer, nažalost, i u samom kliru Mitropolije je bilo nekih pristalica ideje o Crnogorskoj crkvi, ali su se, ugledavši veselu i raspojasanu bratiju predvođenu Mirašom, veoma brzo ohladili u svojim čuvstvima.

Nastaviće se..

Odlomak iz knjige „Crnja i Gora“ koja je objavljena 2002. godine

Pročitajte još:

Crnja i Gora: Raspopi na djelu (5. dio)