Crno ispod nokta ne dam!

Piše: Mihailo Medenica

Umij se, trgni se i progledaj, moj Srbine dobri, sat otkucava zadnje čase!

Bednici gospodare tobom ubeđujućite da istoj bedi ravan.

Da vrediš koliko oni ničemu ne vrede!

Da su najgori od tebe najbolje za tebe!

Nemaš ti gospodara do Gospoda, moj Srbine!

Zar ti koji si podigao Studenicu sada da podižeš lance i okove ko zadužbine?!

Da ćutiš ko sirjak tužni ti koji si bezglav pevao?!

Mrtvome su ti sa strahom ime pominjali, danas ti živome na zadušnice idu!

Ustaj, bre, Srbine, na nogama prađedova stojiš!

Ovi bez predaka da ti govore kako si jutros rođen da večeras mreš…

Tebi u kojem je krv pričesti.

Potomku ikona.

U kivot te je mater povila.

Srpkinja je mošti rađala a ne trulu kost da je pseta razvlače.

Prohodao si jurišima, moj Srbine!

Ustaj da planine odmore!

Vikni, da se gromovi postide i zaćute!

Progledaj da se razvedri- nebo ti se u očima gnezdilo, počivalo, pod zenicom ti je svitalo…

Zar su ti Dečani preveliki, tebi što si ko dete taj kamen na kamen složio.

Da ti pogane opanak ovi što se o svoje stope sapliću?!

O kravate se dave a ti si na vešalima zdravice držao.

Trn ti podmeću umesto božura…

Božur ne cveta no vaskrsava, baš kao i ti, moj Srbine!

Bednici montažnih zavičaja da te uče kako je pećki kamen zanavek izgubljen!

To su kosti prađedova okamenjene, pa ako su izgubljene gde ćeš se pronaći, brate moj?

Što su oteli od tebe nisu od Boga, a ti sačuvaj Boga pa ćeš i oteto sačuvati!

I ime si i lice poneo s ikona, ne zaboravi!

Tvoje je sve dokle cvetaju daleki grobovi!

Ne žali nad njima no im se raduj- ti su nam grobovi kolevke…

Crno ispod nokta ne daj, Srbine, i to je zemlja sveta.

Ne daj crninu naših mučenica- barjaci su to vaskrsnoga srpstva!

Rakija ti, bre, venac drži za sve neznane humke…

Potomak si i te rakije rodoslovne, ljute ko Srbin kad mu u obraz dirneš!

Za taj obraz smo veći od svih!

Za onaj kvrgavi nos i težačku šaku ko lopatu.

Za reč skuplju od glave!

Ubiješ Srbina al živi reč.

Od nje su raspeća klesana…

Pa zar tebe, davno, pradavno rečenoga da uče kako je tišina najveći imetak?!

Bednici da ti razmere koliko valja da si Srbin, a šta je viška?!

Koliko je drugima potaman da je Srbin živ?!

Koliko valjamo kao roblje a ne valjamo ko ljudi?!

More, mrš u pizdu materinu- Srbin je onoliki koliko je za veće od života stradao, i malo je livada da se toliki opruži!

Vekovi su tesni da se Srbin raskomoti, a nude nam po koji dan da se u njima skućimo…

More, mrš u pizdu materinu- dalje su se vimena naših krava čula no zvona vaša potmula!

Dalje je moj prosti Srbin mogo da zapiša nego vi da stignete, strahujući za život od života!

Ustaj, Srbine, glavu si tek u nasleđe poneo, ima ko i za tobom da je ponese, ne strahuj!

Ustaj, šajkačo, nisi nokšir, Gospod te je na svojoj glavi nakrivio…

Na nogama predaka potomcima smo dužni.

Crno ispod nokta ne dam- i tu rađaju Rađevine i Gazimestani!

(Dvaujedan)