Црногораке септембарске иде

Пише: Емило Лабудовић

„Чувај се мартовских ида“, савјетовао је пророк моћног Цезара, и био исмијан. Цезар је своју охолост платио двоструко: животом и дубоким разочарењем, јер је један од завјереничких бодежа био у руци његовог посинка (неки историчари тврде ванбрачног сина) Брута. „Зар и ти, сине Бруте“, реченица коју је наводно изговорио Цезар, и тога момента престао да се брани, ушла је у неотуђиво цивилизацијско културно наслеђе свијета и постала недвосмислен симбол издаје најближих. А, заправо, само је њихова издаја есенцијална.

Прије нешто више од двадесетак дана, одмах након пада Дританове владе и најаве рестаурације односа унутар већине остварене 30. августа, написао сам да од тога посла – посла нема, и да ће се прије сложити рогови у врећи него „побједници“ у побједничку владу. За такву „прогнозу“ и није требало неке превелике памети, довољно је било само искуство и површна анализа свих претходних договарања и заклињања, и сазнање да су сви наши „августи“ крчмљени већ у септембру. Питање је било само ко ће од оних који су у „побједничко“ јединство забадали ножеве мржње, сујете, „ја па ја“ надгорњавања, бити „син Брут“. Испоставило се да је кандидата више, међутим њихове личне и политичке профилације дале су се већ тада предвидјети и на нови „септембар“ и њих се могло кладити по систему „из један у један“!

Већ само заклињање на почетку преговора у обавезу да се не изневјере бирачи, да се настави европски пут, да се осујети политички „кам бек“ ДПС, настави обрачун са мафијом у државним структурама, мирисало је на већ толико пута доживљену фарсу и смрдјело на издају. На нивоу најприземније дегунтантности, људске и политичке, биле су њихове наводне „жртве и одрицања“ у корист још наводније слоге и договора. По оној старој подгоричкој „учини му, али му посао не сврши“, одрицали су се фотеља, министарстава, функција, а онда испостављали неке друге захтјеве, услове и поравнања. Ријечју, зајебавли су нас намртво!

Највјештији су се у томе опет показали „краваташи“ чији је арсенал маневрисања у мјесту изгледа непресушан. „Ево, ми ћемо се одрећи наших привилегија, али само ако дозволите да ми изаберемо ваше кандидате, а под обавезно да буду – жене“, нудио је Алекса своју преговарачку добронамјерност. Јоко је нудио сва дарована им министарства али под условом да „урони у владину кадровску дубину“, Дритан би да и даље буде „капо ди мафија“… и све тако… „сами себе залићемо, сами себе расплићемо“. Само су они којима је, и људски и политички, требало да припадне највише, једини били спремни да се, без икаквих ултиматума, одрекну свега. И таман кад се из скупштинског „бијелог салона“ појавио „бијели дим“ и објављено да је Папа, односно Ћаки, „изабран“ за мандатара и да макар он није споран, а што је давало тромјесечни маневарски простор за даља надмудривања, Дритан се попишманио и, прије него се упутио у Вашингтон по нови списак обавеза рекао – не може!

А може му се да се кокоти и да нас све подјебава и вуче за магареће уши, јер како год да се све оконча он „влада“ све до избора. А и послије њих, све док се не састави нова влада. Како то код нас иде килаво, ето њему још који мјесец приде, да јаше и да нас јаше.

Ипак, што би рекао наш народ „не пада свијет да помори свијет. Трагови, људски, политички и државнички, које су у овој политичкој мећави оставиле овдашње „зверке“, довољно су дубоки да их и ћорави види. Па, ваљда ће некима коначно памет доћи из подгузја тамо гдје јој је и мјесто. Осим тога, овај процес ћифтинског цјенкања око подјеле колача власти, доказао је да је ДФ једина политичка снага од интегритета, чија политичка и људска ријеч вриједи и траје. И да је заправо то због чега ДФ наши „кућепазитељи“ из иностранства не желе у влади, јер би том владом било немогуће манипулисати. Или, како се то каже вандипломатском терминологијом, „нашим… млатити глогиње“!

И још нешто, колико ми год ми се могла приписати пристрасност, морам рећи да се показало како је Андрија Мандић потпуно политички сазрио, нашао праву мјеру наступа и дјеловања, стекао довољно људске и политичке ширине, насушно неопходне за лидерску позицију. За разлику од, рецимо, Мила Ђукановића, који је поодавно изгубио компас (козе су му, срећом по њега, још на броју), Мандић све више свједочи да је овладао вјештином мјерења снаге ријечи, преговаачке опрезности и истрајности и спремности да истрпи пубертетске хирове оних које је узалуд настојао да уведе у бразду „народне воље“.

Дакле, сва је прилика – избори. И то не би било ништа страшно, напротив: било би нормално и било би демократски. Али, кад је ријеч о нашим бирањима, искуство учи да се ту народна најмање питала. И вазда се налазио неки Дарко, Здравко, Алекса, Јоко, Дритан… курта и мурта, спремни да указано им повјерење очас уновче и иглу на политичком компасу Црне нам Горе окрену тамо гдје одреде неки Лајчаци, Билчици, Пицуле, Ескобари и, у последње вријеме, све присутнији „неименовани чиновници“!

Политичко преговарање и прегруписавање нормална је и скоро па законита последица вишестраначја и одвија се послије избора у скоро свим земљама демократије. Оно што те нормалне преговоре и прегруписавања драстично разликује од овдашњих је то што су ти преговори израз слободне воље странака и њихове високе одговорности према бирачком тијелу. Краће речено, тамо о томе ко ће с ким а ко неће, ко може а ко не смије, не одређује трећеразредни политички ешалон из Брисела и Вашингтона. Тамо преговарају и склапају савезе слободни и људи од политичког и личног интегритета, а не купљени, уцијењени и уплашени шиљокурани ухваћени што с прстима у тегли, што спуштених гаћа насред политичке позорнице.

Али, као што би рекао Петрица Керемпух: „нигдар не бу да некак не бу“, биће како ће бити, а горе од овога тешко да може, мада… мајстори смо ми. Неко је давно рекао да најцрња тама није одсуство свјетлости већ само увјерење да се свјетлост никад неће појавити, а мораће једном и овдје да одани.

„Ој, народе Црне Горе, спремајмо се за изборе“, па „нека буде што бити не може“!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: