Čučavac

Piše: Mišo Vujović

Bila je sablazan u neko romantično vreme patrijarhata, videti momka i devojku kako se na javnom mestu ljube. Ašikovalo se u mraku “kad se sva svijetla utule”, zabeležio je Dragan Uskoković u monodrami “Čegović”koju je maestralno otelotvorio Petar Božović. Sve je to bilo koliko juče. Koliko se samo život za života izmenio. Sve, uključujući i onu čuvenu pitalicu: Gde je granica između Srbije i Crne Gore? “Tamo gde prestanu da psuju majku a počnu psovati oca”.
Od tih osamdesetih krenulo je razgolićivanje, devedesetih razbluđivanje, a novi milenijum nas je uveo u sunovraćivanje.
Danas, umesto zaljubljenih susrećemo otuđene parove, ali i idilične istopolne partnere kako se žvalave na javnim mestu. I to je kul.
U Parizu, na otvaranju Olimpijskih igara, koje su sve samo nisu Olimpijske jer su kao i sve ostalo ispolitizovane, videli smo performans svetogrđa sa “tajnom večerom” koji je sablaznio mnoge, izazvavši velike proteste hrišćana širom Francuske, što su “slobodni” mediji – mudro prećutali. Ali su se saglasili da su “granice pomerene”!
Čega?
Neću da ulazim u analizu da li je homoseksualizam bolest, opredeljenje, izbor ili profesija, ali sam ubeđen da trend tog omasovljavanja može proizvesti nesagledive posledice.
Takođe, niko normalan ne osporava pravo na različitost, ali takođe je nedopustivo da ta i takva vrsta nesklada ugrožava prava većine utemeljena još Milanskim ediktom 313. godine, kada je zvanično prestao progon hrišćana. Tendencija da se prilikom velikih manifestacija – Olimpijske igre u Londonu, Parizu, Evrovizija, razni skupovi i parade ponosa, izruguje Hristos, Bogorodica, svetitelji, krst kao simbol Hristovog stradanja i Vaskrsenja, samo je još jedna potvrda da je u toku veliki rat protiv hrišćanstva i tradicionalnih vrednosti života. I ne samo hrišćanstva već i islama, ali su posledice blasfemičnog ponašanja prema islamskoj religiji mnogo delikatnije nego što je to slučaj sa hrišćanima, koji nemaju vehabije, selafite i slične radikalne frakcije spremne da represivno reaguju na tu vrstu provokacija.
Slažem se, takođe, da je ova tema veoma osetljiva i kompleksna, i pristalica sam da se o njoj diskutuje sa poštovanjem i razumevanjem sa svih aspekata.
Takođe ne razumem stanovište da takozvani umetnički performansi često provociraju i podstiču razmišljanje, ali ne bi trebalo da budu shvaćeni kao univerzalni stav bilo koje zajednice. Nisam čuo da se „bilo koja zajednica“ ogradila od tih skaradnih sadržaja.
Podsticaj na razmišljanje i direktna uvredljiva provokacija su dva različita pojma. Dakle, bar što se tiče mog stanovišta stvari su jasne, te se postavlja potanje ko je više ugrožen: tradicionalna većina ili ova ekstremno ratoborna manjina čiji je naum da svoje opredelenje silom nametne drugima.
Takođe smatram da je pederluk, oprostite mi zbog originalnosti i korišćenja srpskog jezika, stariji od hrišćanstva te da je taj trend dobrim delom doprineo nestanku Starog Rima i Atine.
Dok ovo pišem čujem kako mi Čopavi Homer šapće na uvo da je umetnost često sredstvo za promociju ili kritiku i razmatranje dubokih i kompleksnih tema. Dok neki performansi mogu biti šokantni ili uvredljivi za jedne, za druge mogu biti način podsticanja dijaloga o širim društvenim pitanjima”
Lepo je sve danas upakovano u oblandu demokratije.
Ljudi sa pravom osećaju da je to napad na njihova verska uverenja, na njihove tradicionalne norme života, te da su njima ugrožena ljudska prava pod čijim se kišobranom upravo penetrira unutar tog tradicionalnog društva.
Takođe se ne bih složio sa zagovornicima teorije da je borba za prava LGBTK+ zajednice uglavnom fokusirana na sticanje jednakosti i prava koja njima pripadaju, te da takozvani umetnički izrazi nisu kreacija pojedinaca već deo široko i studiozno osmišljene strategije duboke države u kojoj najokoreliji predatori vode glavnu reč, o čemu govori i film “Tajna Kabale”.
Takođe se neću složiti sa tvrdnjama da tradicionalni način života i vrednosti nije ugrožen te da je važno pronaći balans između očuvanja tradicije i uvažavanja novih oblika izražavanja i postojanja.
Elem, bitno je ili jako važno pristupiti ovakvim pitanjima sa prihvatanjem da ima različitih stavova i da dijalog može voditi ka boljem razumevanju i toleranciji.