Čudo

Piše: Emilo Labudović

Čudo! Čudo neviđeno! Popis ušao u drugi dan, a Crna Gora ni za milimetar nije mrdnula ni tamo ni ovamo. U Srbiji imaju preča posla, Rusiju i da ne pominjemo, pa niko i ne okreće glavu što se mi prebrojavamo. A koliko do juče grmjelo je i sijevalo od upozorenja kako je ovaj popis izmišljen i koncipiran tako da nakon njega od Crne Gore ne ostane ni kamen na kamenu.
Međutim, kad se stvar sagleda bez navijačkih strasti, političke mimikrije i poslovičnog nadmetanja tipičnog za društvenu scenu Crne Gore, tipa presipanja iz šupljeg u prazno, i ćoravom je jasno da problem uopšte nije bio u popisu. Jer, čudna mi čuda hoće li nas biti više jedih ili drugih kad nas ukupno ima toliko da ne bi ni čorbu osolili iole ozbiljnijoj državi. I poslednjem neupućenom je jasno da se, bez obzira hoće li Crnogorci „nadvladati“ Srbe ili obratno, karakter ove kvazi države neće promijeniti.
Znam da će ovo „kvazi“ naljutiti neke, ali, ako im je za utjehu, spoznaja da je ovo država koja samo spolja, i to samo simbolima, dejluje kao država a iznutra je šuplja kao švajcarski sir, jednako vrijeđa i mene i jednako tuče po glavi koliko i njih. Zahvaljujući onom đavoljem SKAJ- u, svakodevno smo,o kao na rendgen aparatu, skenirani do golih kostiju. A to što se vidi bolje da se ni vidjelo nije, jer do skoro smo samo slutili i sumnjali a sada bjelodano znamo. Kao što se teški bolesnici priključuju na aparate za održavanje života, tako nam je država i sve u njoj bilo priključeno na telefon Vesne Medenice i od njene distribucije „kiseonika“ zavisilo je ko će i koliko da živi. E, sad, na koga je teta Vesna bila priljučena saznaće se uskoro, je SKAJ-a ima toliko da nam ga ni unuci neće do kraja iščitati.
Popis je krenuo i biće završen po planu i kako treba, a rezultati će biti takvi kakvi će biti, u mnogim segmentima – poražavajući. No, tako je i tako nam je. Ali ono čemu se ne nazire kraj jeste teta Vesnin telefonski imenik. Nema dana a da na tom adresaru ne osvane neko novo ime, ime onih koji su se, pred Bogom i narodom, zaklinjali da će „dužnost vršiti časno i po zakonu“ a ne po Vesninom diktatu. Dodamo li tome i činjenicu da smo ne samo iznutra priključeni na telefon već da smo na isti način prikopčani na briselsko – vašingtonsku centralu, koliko god bili zaljubljeni u svoju sliku iz starog albuma moramo priznati da smo danas kao država iz reda onih koje nazivaju „banana državama“.
A kad sam nedavno sa jednim prijateljem razmatrao stanje u kojem jesmo, i došli do iste, prethodno izrečene, dijagnoze, pitao me je znam li kako se postaje „banana država“? Očekujući neko podrobnije i meni nepoznato objašnjenje, ćutao sam. „E, moj prijatelju, rekao je, smrknut u licu i otpljuvnivši, tako što se države dočepaju – majmuni“! A onda smo zaćutali obojica.
Alo, Vesna, čujemo li se?