Ćutnja

Piše: Nebojša Jevrić

U selu je svako imao nadimak.

Bilo je tu Vrana, Kermeza, Klempa, vakih te nakih, ali nikome bolje nije pristajao nego njemu: Duvalo.

Bio je bogat i vredan seljak i kod njega je sve moralo biti najbolje.

Za seme je slao u Peštu.

Konji lipicaneri.

Odelo seljačko ali urađeno od najboljeg sukna, košulja izbeljena.Uvek čista kad u kafana izađe.

Poslastičaru Gorancu dao je ovna da mu sa Šar planine donese štene.

Zeljov je izrastao u najlepšeg i najvećeg psa u selu. Deca su ga obožavala.Kad padne sneg napravi saonice da unučad kroz selo voza i da ih doma vrati.

Zemlje je imao dosta i uvek po dvojicu najamnika.

Nedeljom je išao u crkvu u čezama koje su vukli lipicaneri.

Posle crkve u kafanu. Zeljov legne pored stola a on mu naruči živu vešalicu.

Pio je rakiju koju je gazda od njega kupovao jer je bila najbolja.Vadila je familija košpice, a pekao kazan majstor koji je iz trećeg sela dolazio.

I uvek naruči piće za sve u kafani. Jedno.

Naročito se gordio svojim dugim, gustim, ufitiljenim brkovima kakve niko u selu nije imao.

Prošao je rat i počeo je prinudni otkup.

Bio je u bašti i kosio kad su mu ušli skojevci u dvorište.

Čuo je Zeljov lavež a onda pucanj.

Noseći kosu krenuo je prema mrtvom psu.

Pokušao da ih napadne kosom ali bilo ih je trojica. Jedan ga je udario kundakom u glavu.

Tukli su ga čizmama i gazili.

Izpraznili ambare i na dvoja kola utovarili kukuruz, žito, suvo meso, slaninu, kulen za koji se u selu pričalo da ga najbolje prvi…

Svezali ruke na leđa a onda poveli kroza selo.

Oko vrata mu stavili tablu „Ja sam kulak“.

Od svega mu je najteže palo kad su ga dvojica uhvatila za brkove i počeli da ga vuku.

Duvalo, ponosan paor, bio je ponižen i u očima su mu se jezerile suze ali nije zaplakao.

Pošto su mu iz kuće odneli sve što se moglo odneti pustili su ga posle sedam dana.

U nedelju je otišao u crkvu. Crkva je bila prazna. Dve babe koje nisu imale nikog svog i on.

Duvalo je obrijao brkove, obukao se u odelo najamnika i seo u ćošak sam za sto. Kao i posle svake liturgije.

Ćutao je.

„Rakija?“

Klimnuo je glavom ćuteći.

I nastavio da ćuti trideset godina.

Opet je zaimao ali nikad ni sa kim nije progovorio ni reč.

Nikad nije kupio konje.

Nikad psa.

Nikad nije pustio brkove.

Susretnike je pozdravljao skidanjem šešira ali je nastavio da ćuti.

Sad, kad ga pomenu vele Ćuto.

Zaludu ga je otac Miraš pred smrt nagovarao da progovori, da se ispovedi. On je i dalje ćutao.

On, koji nikad liturgiju propustio nije, umro je pričešćen bez ispovijedi.