Чувар Истине

Пише: Мишо Вујовић

Све је више опроштаја све мање речи. Што већа рана већи је бол. Што већа блискост то се већи грумен душе одлама. Пут живота је бесконачан, мења се само облик, остаје запис зеницом ума утиснут у царство душе. Небеско! Небо је граница и утеха.
Славко Крстајић је закорачио на стазу вечног живота, остављајући земљи своје намучено тело, а пријатељима тупу празнину. Породици бол и понос.
Дружили смо се читав живот. Братски! Не либећи се да покажемо један другом зубе загрижености. И није било љутње у том братском варничењу.
Расправљали смо гранично о свему осим о вери, нацији и Богу. Ту смо се слагали. Славко је био један од најбољих изданака неукротивог Дурмитора.
Дурмиторски Никшићанин, никшићки београђанин, београдски будванин, хришћанин васељенски, Србин православни, панслависта заљубљеник руских степа, непрегледних попут расијске душе…
Славко Крстајић, човек за понос и поносна људина од човека.
Храброст му није мањкала, бриљантним умом управљала.
Свестран и остварен, дубоко у вери, аргументима као рафалом знао је да разувери саговорника али и да одреагује као прави син пркосних гора.
Није знао, могао, умео да узмакне. Славко Крстајић је био пример неустрашиве разборитости утемељене у хришћанским моралним постулатима. Припадао је аристократији отменог Никшића. Наочит, оштоуман, истинољубив није остављао никога равнодушним.
“Дим у дим”, рекли би стари Никшићани. Људе је волео али се истини покоравао.
“Са Господом си све без Бога ништа,” знао је рећи.
Често смо се присећали детињства улице, лоптања код студентског дома…
“Ђе си се сетио Милете Килонија са оном чопавом шаком утегнутом кожом и јединим прстом на њој – малим, којим је покретао ручно прављени точак „портабл“ рулета , звао би ме, грохотом се смејући.
“Шта смо све прошли далеко смо добацили. Такмичили се у дисиплинама опасним по живот, презирали жалигузе који су сад исто као и тада жућкасти, буцкасти, здрави и собом задовољни”, сећао се свог никшићког детињства.
“ Кварташу”, тако би ме звао,” чујем да поново пијеш?”.
“ Ко ти је рек’о ?”, питам.
“Сведок сарадник”, одговара уз осмех мој брат Славко Крстајић, сада већ на престолу вечне истине.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: