Da li je u toku puzeći državni udar u Americi?

Iako su predsednički izbori u Sjedinjenim Američkim Državama praktično tek završeni, tamošnja politička i javna scena uzburkana je kako nije bila još otkad je Ričard Nikson 1974. godine pod teretom afere „Votergejt“ bio prinuđen da podnese ostavku, kao prvi i dosad jedini američki predsednik koji je to učinio.

Ovih dana — zapravo, otkako je 20. januara preuzeo predsedničku dužnost — Donald Tramp je u sukobu s američkim medijima glavnog toka koje naziva „neprijateljima američkog naroda“, oni se zauzvrat u udarnim terminima pitaju da li je Tramp uopšte dovoljno uračunljiv i mentalno stabilan. Obaveštajne službe ovim medijima dostavljaju poverljive informacije iako im je zadatak da ih čuvaju, zvaničnike Trampove administracije smenjuju, a tek su postavljeni…

Ukratko, utisak opšteg haosa koji je primereniji nekoj od zemalja Trećeg sveta i krhke demokratije a ne o rasadniku i svetioniku demokratije, kako SAD vole sebe da posmatraju.

Ili je situacija i kudikamo ozbiljnija, da li se iza ovog haosa krije ozbiljna borba za prevlast u Vašingtonu, koja će neminovno imati uticaja i na čitav svet?

Šta se krije iza Trampovog rata s medijima? Da li američke bezbednosne službe ratuju protiv Donalda Trampa, i da li je u toku bitka između demokratski izabranog predsednika i strukture koje se često naziva „dubokom državom“?

O ovim pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ govorili su analitičar iz Vašingtona Obrad Kesić i nekadašnji glavni urednik NIN-a Slobodan Reljić.

Ispitujući uzroke spomenutog haosa i prave poplave curenja poverljivih informacija iz Bele kuće, „Njujork tajms“ ovih dana postavlja pitanje da li „duboka država“ potkopava novog predsednika, to jest, da li „postoji tajanstvena mreža unutar američke vlade koja pokušava da potkopa Trampovu vlast“?

„Teorija kaže da je ’duboka država‘ vlast iza vlasti, grupa ljudi koji se nalaze u državnim institucijama i obaveštajnim službama, u nevladinom sektoru, u medijima, finansijskim institucijama, koji ostaju na funkcijama i kada se menjaju administracije i koji, praktično, biraju ko će da preuzme izvršnu vlast u SAD“, objašnjava Obrad Kesić.

„Postavlja se pitanje da li ove strukture sada pokušavaju da izvedu svojevrsni meki državni udar“, kaže Kesić. „I to je trenutno najvažnije pitanje, zato što su Donald Tramp, njegovi saradnici i ljudi koji su za njega glasali ubeđeni da sve ovo što se dešava predstavlja jedan ozbiljan proces puzećeg državnog udara, u kome se pokušava delegitimizacija Trampove vladavine i promena ključnih tački njegove unutrašnje i spoljne politike.“

„Postojanje ’duboke države‘ je simptom duboke bolesti liberalne demokratije“, komentariše Slobodan Reljić. „Još od pada Sovjetskog Saveza takozvane elite su počele da postaju sve udaljenije od naroda, a sad, kada je narod uspeo da izabere nekoga za koga smatra da može da donese promene, pojavljuje se kompleks interesnih grupa, koji javno kreće na poništavanje narodne volje. Ne samo da je demokratija tu neposredno ugrožena, već je ovaj proces duboko antidemokratski… ’Duboka država‘ je praktično ’crna ruka‘.“

Bil Kristol, jedan od vodećih američkih neokonzervativaca, zagovornik američkog intervencionizma i globalne hegemonije, ovih dana na Tviteru otvoreno priznaje: „Duboku državu preferiram više od Trampove države“. Džon Šindler, bivši analitičar u Nacionalnoj bezbednosnoj agenciji i čest gost u američkim medijima, tvrdi da mu je viši zvaničnik iz obaveštajne zajednice rekao: „Umreće (Tramp) u zatvoru“. Šindlerov kolega Malkolm Nens na MSNBC-u kaže: „Tramp će izazvati pobunu u obaveštajnoj zajednici… To se neće završiti dobro po njega“. „Njuzvik“ otkriva da obaveštajne službe NATO saveznica prikupljaju informacije o Trampu i vezama njegovih saradnika s Rusijom… A pre svega toga je Čak Šumer, vođa demokrata u Senatu, rekao da će se obaveštajne službe „osvetiti Trampu“.

Da li je u toku ta najavljena osveta, koja se u ovom trenutku ogleda pre svega u masovnom curenju poverljivih informacija iz Bele kuće?

„Obaveštajne službe bile su uključene i u samu kampanju i korišćene su u političke svrhe“, podvlači Obrad Kesić i podseća da je „u jednom momentu 17 obaveštajnih agencija saopštilo kako je Rusija hakovala Demokratsku partiju i na taj način pomogla Trampovoj kampanji, iako za tu tvrdnju nisu ponudili nikakve dokaze… Čelnici obaveštajnih službi bili su politički opredeljeni, i radili su na tome da Hilari Klinton pobedi na izborima, a sa njom i establišment koji povezuje i Demokratsku i Republikansku partiju. Njihovo delovanje je nastavljeno i posle izbora“.

Naš sagovornik ističe da je smena generala Majkla Flina — sada već bivšeg Trampovog savetnika za nacionalnu bezbednost, koji je s tog mesta otišao nakon što su američke obaveštajne službe medijima otkrile detalje (prisluškivanih) razgovora koje je on vodio s ruskim ambasadorom u Vašingtonu Sergejem Kisljakom — „prvi ozbiljan udarac koji su ove strukture nanele Trampovoj administraciji, koristeći medije za to… Ovaj udarac ih je ohrabrio, i to govori da će borba biti nastavljena, i da će postajati sve prljavija i sve opasnija“.

Trampov rat s američkim medijima glavnog toka, nekako po refleksu, shvata se kao rat sa javnošću i slobodom informisanja kao jednim od osnovnih demokratskih prava. U svojoj novoj knjizi, „Mediji i Treći svetski rat“ Slobodan Reljić pak uočava da je „medijska moć u rukama nekoliko korporacija“, da su to „totalitarne organizacije kojima je sloboda strana po prirodi njihovog organizovanja“, te da one nemaju „čak ni formalnu obavezu da štite javni interes“.

O američkim medijima i interesima koje oni zastupaju rečito govori i podatak da je Džef Bezos, vlasnik „Amazona“, Trampov kritičar inače, 2013. sklopio ugovor sa CIA vredan 600 miliona dolara nekoliko meseci pre nego što je kupio „Vašington post“ (za upola manju sumu), što navodi na zaključak da su mediji, zapravo, oruđe u rukama „duboke države“.

„Osamdeset odsto medija u Americi kontroliše svega pet korporacija“, ističe Slobodan Reljić. „Oni su vezani i materijalnim interesima, to je jedan potpuno zatvoren sistem u kome se javni interes čak više i ne spominje kao ključni cilj.“

Kuda vode ovi sukobi?

Dejvid Nunes, republikanski kongresmen i šef Odbora za obaveštajne poslove, „Blumbergu“ je izjavio da mu se „čini da postoje brižljivo koordinisani pokušaji da se napadnu i Flin i drugi u administraciji“, da će posle Flina na red doći i Stiven Benon i Rajns Pribus, da je Flin predjelo a da će glavno jelo biti sam Tramp…

Da li je Flin zaista samo početak?

„Mislim da je ta analiza potpuno ispravna“, govori Obrad Kesić. „Već vidimo javne tvrdnje demokratskih senatora i kongresmena da je Tramp mentalno nestabilan, i da treba formirati komisiju koja bi trebalo da utvrdi da li je on sposoban da obavlja svoju funkciju i da vodi zemlju. U tome ih podržavaju i republikanski senatori poput Džona Mekejna i Lindzija Grejema (koje je Tramp pak javno optužio da neprestano pokušavaju da započnu treći svetski rat)… ’Duboka država‘ izašla je na površinu, a ova situacija će pokazati do koje su mere oni postali očajni… Oni moraju da se odbrane po svaku cenu, makar usput i urušili i čitav sistem i poverenje građana u sistem. Ovo je za njih borba koja je ’biti ili ne biti‘, i sadašnji trenutak je najopasniji do sada zato što je pokrenuta akcija protiv legitimno izabranog predsednika. To govori da je Amerika ušla u najdublju krizu u proteklih 100 godina.“

Kuda sve ovo treba da odvede? Trampovoj smeni, možda hapšenju, ili interesi koji su mu suprotstavljeni samo žele da ga nateraju da promeni politiku koju je najavio da će voditi, na primer, u obavezi s Rusijom? Tramp je sam prošle nedelje rekao da je svestan da žele da ga spreče da popravi odnose s Rusijom, i da bi mu politički mnogo korisnije bilo da zaoštri odnose umesto da ih popravi…

„Mislim da je lepeza želja i mogućnosti široka, od likvidacije — Amerika ima iskustva s time — do pokušaja da se on ukloni procesom opoziva, impičmentom… Nigde u današnjem svetu ne postoje tako skoncentrisani veliki interesi kao u Americi, tako da je svako operativno rešenje moguće“, navodi Reljić. „Ali ni Tramp ne sedi skrštenih ruku, tako da mislim da će ova situacija da potraje, sukobi će da se zaoštravaju, i usled te situacije će uloga Amerike u svetu strašno ubrzano da slabi. Značaj Amerike nije bio toliko u njenoj moći, već u tome što je ona bila svetionik… nečega. On se sada gasi.“

Spomenute tvrdnje o Trampovoj (navodnoj) mentalnoj neuravnoteženosti odnose se, zapravo, na mogućnost aktivacije stava 4 25. amandmana na Ustav SAD, koji nikada u istoriji nije upotrebljen a koji predviđa mogućnost da predsednika smeni potpredsednik prostom većinom glasova članova kabineta, zbog toga što je predsednik proglašen nesposobnim za obavljanje dužnosti.

S druge strane, Tramp najavljuje da će uzvratiti udarac i mimo Tvitera koji koristi kao moćno oružje za komunikaciju s javnošću i svojim biračima. Najavio je, naime, da bi mogao da postavi Stivena Fajnberga da izvrši reviziju delovanja obaveštajnih službi, a televizija Si-Bi-Es javlja da je Reks Tilerson, novi državni sekretar, otpustio većinu visokih funkcionera Stejt departmenta, profesionalnih diplomata koji pripadaju takozvanoj „grupi sa 7. sprata“, a reč je o grupi koju je FBI, u istrazi protiv Hilari Klinton, opisao kao „moćnu grupu“ i „vladu u senci“.

Ko će u ovoj borbi pobediti?

„Postoji borba koja se vodi iza scene i ne vidi se previše u javnosti“, kaže Obrad Kesić.

„’Duboka država‘ je, na neki način, već pobedila, tako što je kod Trampovih saradnika izazvala paranoju, oni sumnjaju u sve ljude u institucijama. I ta paranoja je umnogome osnovana, jer je sve ovo što se događa pokazalo da zaista postoje ljudi na visokim položajima koji žele da sruše aktuelnu vlast. Ali zbog te paranoje Trampovi saradnici su se zatvorili, i prinuđeni su na defanzivnu politiku iako su bili u prilici da oni budu ti koji će određivati agendu… Taj proces je sada usporen, što otvara prostor za kontraudare, a oni imaju previše neprijatelja koji su sebi dali zadatak da promene ishod izbora.“

Ipak, dodaje „Sputnjikov“ sagovornik iz Vašingtona, „treba da budemo strpljivi da bismo videli ko pobeđuje u ovoj borbi“, a to će se, prema Kesićevom mišljenju, videti u načinu na koji će biti rešena tri ključna pitanja — odnos s Rusijom, pitanje nelegalnih migranata, i pitanje ekonomije, odnosno, da li će doći do najavljenog prelaska na bilateralne trgovinske sporazume umesto neoliberalnih regionalnih sporazuma o slobodnoj trgovini (poput TTIP-a i TPP-a). „Sva tri poteza predstavljala bi teške udarce za establišment, što bi Trampu dalo veliku snagu za dalju borbu.“

„Od sva tri spomenuta pitanja“, zaključuje Slobodan Reljić, „popuštanje odnosa s Rusijom mogao bi da sprovede najlakše, zato što to i jeste u njegovoj neposrednoj nadležnosti.“

Ili je, zaista, Tramp umnogome već poražen, a sa njim i politika koju je najavljivao da će voditi, na užas vašingtonske „duboke države“? Naslednik Majkla Flina, optuživanog za popustljiv i blagonaklon stav prema Rusiji, na mestu predsednikovog savetnika za nacionalnu bezbednost postao je general H. R. Mekmaster, koji je u prošlosti zauzimao poprilično ratoboran stav u odnosu na Rusiju, sasvim u skladu s dosadašnjom politikom Vašingtona…