Da li su Nemanjići postali popkulturni fenomen, ili zašto Srbi nemaju svog „Sulejmana“

Kult srednjovekovne srpske dinastije Nemanjića ukorenjen je u srpskom narodu, iako se stiče utisak da je sveden na pojedine ličnosti, poput Save Nemanjića ili cara Dušana, bacajući u „zapećak“ sijaset istorijskih likova i njihovih međusobnih odnosa, od kojih svako može da bude predložak za stvaralaštvo, koje bi – eto ideje – moglo da popuni prostor koji su popunile istočnjačke istorijske storije i sapunice poput „Sulejmana“.

S tvrđave Zvečan, iznad istoimenog savremenog naselja, a na vrhu ugašene vulkanske kupe, pogled se prostire široko – na Kosovo.

Podno stare tvrđave gde su se odigravale pojedine epizode „srpske srednjovekovne igre prestola“ meštani poslednjih godina igraju jednu drugu srpsku verziju popularnog zabavnog formata – i kako to inače biva u „srpskim verzijama“, daleko od zabave. Tamo se poslednjih godina odigravaju srpsko-albanske „igre bez granica“. A jedne večeri, pre nekoliko godina, dok su lokalni Srbi sa ovog prostora koji danas zovemo sever Kosova, istovremeno negirali granicu između Srbije i Kosova, a barikadama iscrtavali svoju granicu prema „ostatku Kosova“, jednom od potpisnika ovih redova na jednoj od barikada, dok se smrkavalo i dobrano se ušlo u pivsku gajbu, ispričali priču o Zvečanskoj tvrđavi.

„Vi’iš, gore ti je Zvečan, tu je car Dušan oslepeo oca. I bio je tu neki njegov sluga, znaš onaj što je uz njega… I njega će da oslepe, ali daju mu poslednju želju. A ovaj ti traži da ga izvedu na tvrđavu da pogleda Kosovo. Pogleda on i kaže: ‘Neka Bog učini da dokle god moj pogled dopire, više nikad ne bude srpsko.’“ Po toj logici se objašnjava i što severni deo Kosova nije otet Srbima, jer se sa tvrđave otprilike vidi Kosovo preko Ibra, iliti od Južne Mitrovice. Tako nekako se legenda – mada ima različitih verzija priče – ukotvila među narod.

Ako je 2000. prošla priča o čoveku koji nosi prezime sela iz kog potiče, može da prođe i ova, tek ova pseudoanegdota pokazuje da je kult srednjovekovne srpske dinastije Nemanjića ukorenjen u srpskom narodu – iako se stiče utisak da nikada nije do kraja definisan – i ponekad sveden na pojedine ličnosti od istorijskog značaja, poput Save Nemanjića ili cara Dušana, bacajući u „zapećak“ sijaset istorijskih likova i njihovih međusobnih odnosa, od kojih svako može da bude predložak za bogato i kreativno kulturno stvaralaštvo, koje bi – eto ideje – moglo da popuni prostor koji su popunile istočnjačke istorijske storije i sapunice poput „Sulejmana“.

Pisci Vladimir Kecmanović i Dejan Stojiljković nedavno su objavili prvu knjigu planiranog serijala Nemanjići – U ime oca (u izdanju Lagune). Njihova priča o Nemanjićima zamišljena je kao višetomna ilustrovana istorija dinastije, a prva trilogija biće posvećena osnivaču dinastije Stefanu Nemanji. To je svojevrsna romansirana istorija jedne dinastije i jednog vremena iz kog srpski narod crpi obrise svog identiteta. Sa piscima ovog dela razgovarali smo o tome šta je zapravo „romansirana istorija“ i koja je njena svrha, šta bi Srbija dobila uključivanjem Nemanjića u popkulturni mejnstrim, da li nam je potrebna „odbrana“ od „Sulejmana“ i sličnih…

„Romansiranje istorije predstavlja kombinovanje naučno prihvaćenih činjenica, starih mitova i nove fikcije, da bi se dobila ona aristotelovska priča koja je, po tom starom Grku, istinitija od istoriografije. Tako vremenski daleka tema, zaista, daje piscu mnogo prostora da se razmaše, ali ga upravo ta širina tera da maštu strogo kontroliše“, kaže Vladimir Kecmanović.

Dejan Stojiljković se na to nadovezuje: „Ja ću se usuditi da kažem da ovakvu knjigu još niko nije napisao. Nemanjići su ‘teška’ tema i ljudi joj pristupaju sa nekom vrstom opreza i strahopoštovanja. Pogledajte samo onaj često korišćeni lik Stefana Nemanje iz Studenice. Strogi starac oštrog pogleda i orlovskog nosa. Zamisao je bila da razbijemo te stereotipe, Nemanja je bio više od toga, ratnik, muž, otac, brat… Nije bio savršen. Izgubio je bitku na Moravi, napravio neke pogrešne procene, voleo, patio, grešio… Književni lik je uvek bliskiji od istorijskog, jer čitalac može da se sa njima saživi, da ga razume, i tu je taj prostor gde se ukrštaju mit i istorija i gde izvire umetnost.“

Složen istorijski fenomen Nemanjića, van profesorskih kabineta, ipak nije zaživeo „u punom kapacitetu“. I bili su prilično zapostavljeni u srpskom kulturnom životu. Možda je na to uticalo i odricanje od svega što miriše na nacionalizam, pogotovo srpski, što je bila praksa nakon 1945. godine. Nasleđen komunistički strah od bilo kog oblika srpskog nacionalizma, ipak, ne može da bude jedino objašnjenje…

Kecmanović: „Jedini – bez daljeg – ne. Pored nasleđenog komunističkog straha od sopstvenog nacionalizma, kao i novostečenog neokolonijalnog straha od istog fenomena, jedan od razloga je svakako snaga kosovskog mita koji u zapećak baca pretkosovsku istoriju…“

Stojiljković: „Slažem se sa Vladom da je Kosovski mit gurnuo u stranu sve što se desilo pre Kosova, favorizujući mučeništvo kneza Lazara koji je, realno, bio loš diplomata, solidan vladar i vojskovođa promenljivog uspeha. Ali to odražava i karakter našeg naroda koji i dalje više veruje u mitove nego u istorijske fakte. Srbi su mazohistični i zato uz gusle više ide da se rida nad zlehudom sudbinom vladara koji je dao glavu za carstvo nebesko, nego da se peva o vladaru koji je prvo napravio državu u carstvu zemaljskom a ovo drugo carstvo osvojio postom, zadužbinarstvom i molitvom. Još je Nemanja umro prirodnom smrću, u dubokoj starosti, a to nije baš neka građa za mit i gusle…“

Ili je pored Kosovskog mita možda kult Svetog Save – i mestimično cara Dušana – suviše narastao da bi drugi Nemanjići došli do izražaja? A sigurno je da se u njihovim životopisima krije inspiracija za kreativnu književnost. Zato smo sagovornike pitali šta ih je najviše zaintrigiralo dok su istraživali Nemanjiće.

Kecmanović:“ Stefan Nemanja, čijim životom i delom se bavimo u prvoj trilogiji, dovodi u pitanje vašu početnu konstataciju. Sveti Simeon Mirotočivi je, čini mi se, u narodnoj svesti prisutniji od cara Dušana. Ali kada se govori o većini Nemanjića – ta konstatacija stoji. Nadam se da ćemo, u knjigama koje su planirane nakon trilogija o Nemanji i Svetom Savi, biti u prilici da skrenemo pažnju i na ostale pripadnike ove slavne porodice, u čijoj povesti ima toliko značajnih epizoda da je nemoguće izdvojiti ‘najviše intrigantnu’“.

Stojiljković: „Intrigantno je to da Dušan koga je narod prozvao Silni nije proglašen svecem, a da je njegov sin koga je narod prozvao Nejaki uvršten među svete. Taj isti narod je proglasio Vuka Brankovića izdajnikom, tako da možemo da govorimo o različitim aršinima na kojima nastaje ‘kult’ u kolektivnom sećanju kod Srba. Dušan i Nemanja jesu dominantni u odnosu na ostale, ali su oni najmanje za to krivi.“

Pored ovih knjiga koje najavljuju Stojiljković i Kecmanović, očekuje se i snimanje televizijske serije o Nemanjićima. Da li to znači da srpska srednjovekovna dinastija ulazi u mejnstrim srpske kulture? Kakvi su potencijali Nemanjića da postanu istinski popkulturni fenomen? I kolika je opasnost da priča o njima, ako se „zalaufa“, skrene u sapunicu?

Kecmanović: „Možda ne bi bilo loše kada bi Nemanjići postali ‘popkulturni fenomen’ jer bi to, skrenuvši masovnu pažnju na najznačajniju dinastiju u srpskoj istoriji, doprinelo njenom sagledavanju i formiranju sadržajnijeg identitetskog koda.

Nažalost, ideja da se serija o Nemanjićima snima na brzinu i sa smešno malim sredstvima, ne da ne obećava ništa dobro nego garantuje katastrofu. To je razlog što se na u pet do dvanaest raspisan konkurs RTS-a nismo ni javili…

Vidim da je na tom konkursu izabran tekst Gordana Mihića, čoveka koji ima respektabilan scenaristički opus. Ne znam kakav je Mihićev tekst, ali imenu autora nema šta da se prigovori. Međutim, uz produkcijske uslove koji su ponuđeni, i Šekspir bi se loše proveo… Umesto da se radi loša igrana, mnogo bolje bi bilo napraviti dobru dokumentarnu seriju, a krupniji zalogaj pripremati polako i sistematično. Ovako bi moglo da se dogodi da još jedna velika tema na duži rok bude kompromitovana, što RTS-u ne bi bilo prvi put…

Stojiljković: „Eto, Hrvati imaju seriju „Hrvatski kraljevi“ koja produkcijski izgleda sasvim solidno, sad, naravno, to što istoriografski nema veze sa mozgom, to je već druga priča. Ali mislim da bi za nas bilo bolje raditi tako nešto, pa kada se steknu uslovi, da se radi ozbiljna igrana serija. U svakom slučaju je bolje imati gledanu seriju sa temom srpske istorije nego nastaviti trovanje publike raznim „Farmama“ i sličnim programima.“

Da li ste pisali o Nemanjićima zato što narod inače pokazuje tendenciju da beži od sadašnjosti u istoriju, pa je s te strane isplativo (ili romantično), ili ste hteli da napravite: a) revidiranje istorije; b) dokaz da i mi imamo „Bordžije“; c) a zašto bi gledali „Sulejmana“ a ne „Nemanjiće“?

Kecmanović: „Ozbiljnu istoriju nemamo razloga da revidiramo, a pseudoistorijom se ne bavimo… Poređenje Nemanjića sa Bordžijama bilo bi krajnje blasfemično i takva ideja nam je strana… Naši Nemanjići se neće gledati, nego će se čitati, ali, i kada bi se ono što smo napisali valjano pretočilo u materijal za gledanje, to ne bi bila srpska alternativa turskoj sapunici, nego nešto ozbiljnije. Elem – kada bi Srbi, umesto „Sulejmana“, gledali film ili seriju   „kako bog zapoveda“ snimljenu po pristojnom tekstu, to bi predstavljalo ozbiljan kvalitativan skok, pa bi – s obzirom na to da je participiranje u autentičnoj umetnosti, za razliku od participiranja u kiču, u kulturološkom smislu jedini relevantan patriotski čin – takva stvar bila za svaku pohvalu i nezavisno od toga što je na jednoj strani naša dinastija, a na drugoj okupator.“

Stojiljković: „Revidiranjem istorije se ne bave umetnici. Oni istoriju tumače i interpretiraju. Evo, recimo, sjajni film Ridlija Skota „Gladijator“ ima preko 200 materijalnih grešaka, među kojima je najveća svakako ona da je Komod ubio svog oca Marka Aurelija. Ali to nije smetalo da film bude umetnički ubedljiv i prenese jednu univerzalnu poruku.

Ni književno remek-delo „Hadrijanovi memoari“ Margerit Jursenar nije potpuno istorijski tačna priča, ali to nije bitno. Revidiranjem istorije se uglavnom bave političari, a to nije sfera našeg delovanja.

Mislim da poređenje jedne moćne srednjovekovne evropske dinastije sa lozom koja je dala papu razbojnika, sinove secikese i kćerku trovačicu nije na mestu. Bordžije su svetlosnim godinama daleko od Nemanjića.

Što se Sulejmana tiče, to je telenovela, kao „Ljovisna“ ili „Kasandra“, ili, ako baš hoćete – famozna „Dinastija“. Sem što mesto Blejka Karingtona, naftaša iz Teksasa, imate Sulejmana, mesto Kristl i Aleksis imate njegove konkubine iz harema i tako redom… Recept je isti, s tim što bih dodao da je „Dinastija“ ipak imala jaču produkciju.

Postoji turski film „Fetih 1453“ koji je urađen daleko ambicioznije, sa ogromnim budžetom i izgleda izvanredno, i to je možda trag koji treba da se prati. Opet, naša priča, za razliku od te koja govori o opsadi i padu Konstantinopolja, ne bi bila toliko netačna kada su istorijske činjenice u pitanju.“

A da li su kod nas neiscrpne istorijske teme upravo jer smo dosta toga ostavili nezaključeno iz prošlosti? Ostali narodi su znali šta sa svim svojim i Nemanjićima i Nedićima. Zašto mi to ne znamo do danas?

Kecmanović: „Istorijske teme su neiscrpne, i to nije samo naša specifičnost. Budući da naša istorija jeste burna, utoliko je ta stvar očiglednija. Ne slažem se ni da su kod ostalih naroda kontroverze prošlosti razrešene za sva vremena, naprotiv. A posebno se ne slažem sa mišljenjem da se mi istorijom bavimo više nego drugi narodi. Konačno, u pop kulturi, kada ste je već pomenuli, vraćanje istoriji predstavlja globalni trend. Suočeni sa činjenicom da hipertrofirana opsednutost tehnološkim napretkom savremenu civilizaciju vodi u ćorsokak, i da ih SF maštarije, kada se pretvore u stvarnost, ne čine srećnim, ljudi se, na svim stranama sveta, okreću prošlosti. Kome nije jasno o čemu govorim, neka proanalizuje noviju anglosaksonsku mejnstrim produkciju…

Istorija ne može da bude lišena ideoloških primesa nikada i nigde, ali je činjenica da se u periodu SFRJ sa ideologijom baš preterivalo, kao i da su recidivi takvog pristupa, na najrazličitije načine i na svim stranama „ideološkog spektra“, prisutni i danas. Romansirani pristup istoriji, kao književnost uopšte, neposredno ne može ništa da promeni, ali može da, preko svojih čitalaca, posredno i polako utiče na oblikovanje istorijske svesti.“