Da sam vladar Srbije, čitao bih Vuka svaki dan

Slavili smo tuđeg cara ove godine, umesto vladike srpske poezije. Zašto smo mi toliko „zaboravni”, neodgovorni? I zašto se danas čudimo što nam se sve ovo događa i što smo narod koji polako ali sigurno nestaje – rekao je književnik Duško Kovačević u govoru na 80. Vukovom saboru u Tršiću.

I danas Vuka poneko proziva njegovim rečima, njegovim pismom i pravopisom, zaboravljajući Vukov rad i „konačnu pobedu” srpskog književnog jezika 1847. godine, kad se pojavljuje prevod Vukovog „Novog zaveta”, rukoveti pesama „večitog mladića” Branka Radičevića i, kao kruna te 1847. godine, „Gorski vijenac” vladike i vladara, pesnika i filozofa. On se danas pominje nekako krišom i bez većeg značaja da je ova, 2013. godina, jedna od najvažnijih za srpsku književnost i kulturu – 200 godina od Njegoševog rođenja. Slavili smo tuđeg cara ove godine, umesto vladike srpske poezije. Zašto je to tako i zašto smo mi toliko „zaboravni”, neodgovorni? I zašto se danas čudimo što nam se sve ovo događa i što smo narod koji polako ali sigurno nestaje?

Partokratija – vladavina dnevne politike nad zdravim razumom, kroji nam sudbinu vekovima. Petar Drugi Petrović Njegoš je, danas, u Srbiji, pesnik iz Crne Gore – Crnogorac. U Crnoj Gori je Srbin, i to ne običan Srbin, već srpski pesnik kome valja ispraviti sve suvišno srpsko napisano onda kad Crna Gora nije bila to što je danas, a Njegoš to nije predvideo pa je pisao ne obazirući se na budućnost.

Godine 1847. pojavljuju se ljudi i knjige koje će zauvek obeležiti naš književni i životni put. A samo 15 godina pre te „sudbonosne godine” vladar Srbije – gospodar bez „znanja pisanja i čitanja” zabranjuje upotrebu Vukovog pravopisa u Srbiji, 1832. godine. I Milošu to nije bilo dovoljno; on Vuku nudi novac da ne piše – da prestane da piše! Dok po svetu vladari plaćaju zlatom pesnike, kompozitore i slikare da im stvore dela po kojima će se pamtiti njihova vladavina, u zemlji Srbiji vladar želi da plati – nudi pare Vuku da ne piše, jer je on – Vuk Stefanović Karadžić, po Miloševom opisu za Vukov pasoš „u mladosti kozar, a sada spisatelj srpske gramatike; usta su mu – kao čarapin početak”. Tako govori nepismeni vladar o najpismenijem podaniku. Tako je to sa kulturom bilo i tako je ostalo do dana današnjeg.

Piše Vuk vladaru, Milošu, 1832. godine, da je u Srbiji najveći problem što nema pravih i kvalitetnijih ljudi „sposobnih za narodne službe”.

I predlaže Vuk da se po Srbiji izaberu najdarovitiji mladi ljudi i o „državnom trošku pošalju u Evropu dalje da uče nauke i jezike”.

Uprkos svim uvredama, Vuk savetuje Miloša: „A da bi sve ovo lakše bilo učiniti, i da bi slava Vaše Svetlosti bila sasvim savršena, mislio sam da najpre Vašu Svetlost naučim čitati i pisati, potom da načinimo nekolike knjige za Vašu Svetlost, pa neka neke da vam se određeno vreme čitaju, a neke sami na besposlici da čitate”.

Piše Vuk Milošu, velikom vladaru Srbije, kako da „izbegne” novu bunu na domaće dahije; savetuje ga „da se ljudi obogate… jer koji nema šta izgubiti, onaj se u svakoj promeni i buni nada zacelo šta dobiti”… Te „bune na dahije” odavno se zovu – revolucije, svuda po svetu. Da sam vladar Srbije, čitao bih Vuka svaki dan.

I Miloš ga je pri kraju života poštovao i pomagao, ali je sve bilo malo kasno.

Proputovao je Vuk što peške, što na konjima i u kočijama „vascelu Evropu” (u koju mi danas žurimo) i sreo se sa najznačajnijim ljudima svoga vremena, imenima – simbolima kulture tadašnje i sadašnje Evrope. Pre skoro dva veka Vuk je bio cenjeniji i poštovaniji u Evropi nego što smo mi danas.

Demografski podaci kažu da nas je svake godine u proseku manje za oko 40.000 stanovnika. Za deset godina Srbija izgubi grad od oko 400.000 ljudi, što znači, ako se tako nastavi, za 100 godina bićemo prepolovljeni kad nestane četiri miliona stanovnika. A sto godina prođe brzo.

I ako ništa ne učinimo da se Srbija oporavi od „bele kuge” koja odnosi više stanovnika nego bilo koja bolest, pitanje je koliko će nas biti na Vukovom saboru za sto godina 2113.

I šta će biti sa našom zemljom ako ljudi nestanu: kome gradimo mostove, puteve, koridore, za koga spremamo i obnavljamo (bar u obećanjima) Srbiju kao zemlju „poštenog, čestitog i dobrog života”? Ko će govoriti Vukovim jezikom kad se Srbi sretnu za 200 godina, koliko je već prošlo od pojave Vukove Pismenice 1814. godine? I da li o tome iko razmišlja u borbi za vlast od četiri godine?

Danas je pitanje opstanka naroda najveća briga i, sigurno, najvažnija opomena sa ovog svečanog Vukovog sabora, u ime Vuka i njegove večite brige „za zemlju i narod”.