Далеко у нама

1
Дижемо руке
Улица се у небо пење
Обарамо погледе
Кровови у земљу силазе
Из сваког бола
Који не спомињемо
По један кестен израсте
И остаје тајанствен за нама
Из сваке наде
Коју гајимо
По једна звезда никне
И одмиче недостижна пред нама
Чујеш ли метак
Који нам око главе облеће
Чујеш ли метак
Који нам пољубац вреба
2
Ево то је то непозвано
Страно присуство свога
Језа је на пучини чаја у шољи
Рђа што се хвата
На рубовима нашег смеха
Змија склупчана у дну огледала
Да ли ћу моћи да те склоним
Из твога лица у моје
Ево га трећа је сенка
У нашој измишљеној шетњи
Неочекивани понор
Између наших речи
Копита што тутње
Под сводовима наших непца
Да ли ћу моћи
На овом непочин-пољу
Да ти подигнем шатор од својих дланова
3
Узнемирена шеташ
Подочњацима мојим
На невидљивој решеци
Пред уснама твојим
Наге речи ме зебу
Отимамо тренутке
Од безобзирних тестера
Руке се твоје тужно
У моје уливају
Ваздух је непроходан
4
Шуште зелене рукавице
На гранама дрвореда
Вече нас под пазухом носи
Путем који не оставља траг
Киша пада на колена
Пред прозорима одбеглим
Дворишта излазе из капија
И дуго гледају за нама
5
Ноћима нестаје тама
Челичне гране хватају
Пролазнике за руке
Само непознати димњаци
Слободно ходају улицама
Просеченим кроз нашу несаницу
У олуцима звезде нам труле
6
Бдиш ми у бори између веђа
Чекаш да се раздани
На моме лицу
Воштана ноћ
Тек је догорела
До ноката праскозорја
Црне опеке
Већ су поплочале
Цео небески свод
7
Над мирним водама
Зубате очи лете
Око нас модре усне
На гранама лепршају
Крици ударају о плавет
И падају на јастуке
Куће нам се крију
Иза уских леђа
Шаке хватају
За нејаке облаке
Вене нам ваљају мутне
Постеље и столове
Изломљених костију
Подне на руке нам пало
И смркнуло се
Отворена рака на лицу земље
На твоме на моме лицу
8
На раскрсницама
Подочњаци дана
Срећу нам се модри
Ако окренем главу
Сунце ће с гране пасти
Сахранила си осмехе
У длановима мојим
Како да их оживим
Сенка ми је све тежа
Неко јој везује крила
Очи отвараш добра
Склањаш ме немо
Ноћ ме изненадна тражи
У дну дрвореда
Платан цигарету пали
9
Отровни зелени
Часови марширају
Преко нашег чела
Путујемо из тела
Ћутањем које вуку
Погледи наши луди
Између очних капака
Стежем ти наги поглед
Бол у њему да здробим
10
Како дугмадима овим
Тучаним да гледамо
Смеје нам се тама
Косама нас бичује
Како језиком овим
Папирнатим да говоримо
Речи нам га сувог
Под непцима запале
Како са телом овим
Од живог песка да опстанемо
Разуларене кашике
Односе нам зрно по зрно
Како дрвеним рукама овим
Лишеним лишћа да се грлимо
Гину нам каранфили са усана
Гину нам у вреломе песку
11
Куће су изврнуле
Горке џепове соба
Да их вихор претражи
Дуж наших ребара
Уличне светиљке
Свлаче хаљине крваве
Два смо листа новина
Сурово залепљена
На рану вечери
Запаљене птице
из обрва мојих
на кључњаче су ти пале
12
Теку нам ходници мутни
Са трепавица низ лице
Љутом усијаном жицом
Гнев нам порубљује мисли
Накострешене маказе
Око голоруких речи
Отровна киша вечности
похлепно нас уједа
13
Руше се стубови који небо држе
Клупа са нама полако
У празно пропада
Зар да довек чамимо
У каменом ћутању
Кроз очи кроз чело
Речи ће нам пролијати
Разбежали се дани
Зар да довек чекамо сунце
Да нам се кроз ребра зажути
Слушамо како нам срца
У грлу мртвих стубова лупају
Истрчали смо из груди
14
Очију твојих да није
Не би било неба
У слепом нашем стану
Смеха твога да нема
Зидови не би никад
Из очију нестајали
Славуја твојих да није
Врбе не би никад
Нежне преко прага прешле
Руку твојих да није
Сунце не би никад
У сну нашем преноћило

15
Улице твојих погледа
Немају краја
Ласте из твојих зеница
На југ се селе
са јасика у грудима твојим
Лишће не опада
На небу твојих речи
сунце не залази
16
Сијалицу добру палиш
У тузи мојој смеђој
Ливаду ми простиреш
На грудима својим
Голубове окупљаш
У радости мојој беле
Цигарету мојих брига
У срцу своме гасиш
У грозду тамјанике
На моје усне чекаш
17
У мору бих спавао
У зенице ти роним
На плочнику бих цветао
У ходу ти леје цртам
На небу бих се будио
У смеху твом лежај спремам
Играо бих невидљив
У срце ти се затварам
Тишини бих те отео
У песму те облачим
18
Дан ти богат у наручју
Носим
Младе јеле дуж погледа
Садим
Градовима твог ћутања
Лутам
Росу ти са трепавица
Берем
Ноћ витку ти преко паса
Ломим
Брижне зоре са кровова
Зовем
19
Младост нам листа
Зелена дуж својих улица
Образи куће сјаје се
Када прођемо
Стопалима нашим
Плочници играју карте
Звезда смо изненадна
на лицу пролазника
Јата изненађења
Хранимо са длана
20
Из твојих дланова
Пију живу воду птице
Плаве и смеђе птице
Које нам из очију излећу
Кад надалеко нема ниједног ловца
Твоји дланови обасјавају
Наше две замишљене грудве земље
Кад сунце касни
21
Руке твоје пламсају
На огњишту усред мог лица
Руке твоје отварају ми дан
Руке твоје цветају
У удаљеној пустињи у мени
Где још нико није закорачио
Руке твоје сањају у мојима
сан свих озвезданих руку на свету
22
Наш дан је зелена јабука
На двоје пресечена
Гледам те
Ти ме не видиш
Између нас је слепо сунце
На степеницама
Загрљај наш растргнут
Зовеш ме
Ја те не чујем
Између нас је глухи ваздух
По излозима
Усне моје траже
Твој осмех
На раскрсници
Пољубац наш прегажен
Руку сам ти дао
Ти је не осећаш
Празнина те је загрлила
По трговима
Суза твоја тражи
Моје очи
Увече се дан мој мртав
С мртвим твојим даном састане
Само у сну
Истим пределом ходамо
23
Без твојих погледа река сам
Коју су напустиле обале
Ветар ме за руку води
Твоје руке одсекао је сутон
Беле улице преда мном беже
И прсти се клоне мога чела
На коме се свет запалио
Речи су ми у траву зарасле
Тишина ти је разнела глас
Ствари ми сива леђа окрећу
По тами мога тела
Опака светлост шестари
24
Идем
Од једне руке до друге
Где си
Загрлио бих те
Грлим твоју одсутност
Пољубио бих ти глас
Чујем смех даљина
Усне ми лице растргле
Из пресахлих дланова
Блистава ми се појави
Хтео бих да те видим
Па очи заклапам
Идем
Од једне слепоочнице до друге
Где си
25
Патос сам жут
У празној соби у којој седиш
Само да ме твоја сенка утеши
И степениште сам дрвено
Којим из собе на улицу силазиш
Само да се са сенком твојом поиграм
Лишће сам суво
Дуж улица којим пролазиш
Да твоју сенку чујем
И стена сам нага крај друма
Којим се удаљујеш
Да ме твоја сенка одене
26
У овој ноћи без јутра
Ко је та светиљка са угла
Погледом ме твојим обавија
И прати до нашег ослепелог стана
И светли на пустим насипима вена
И ко је та птица
На напуклом небу мога срца
Једина птица
Гласом ме твојим к себи зове
Јер не уме бела
на земљу да слети
27
Међу длановима
грејао сам улицу
Којом си се вратила
Глас ти је по крововима
Заборавио белину
Часови са којима сам самовао
Дижу се пред тобом
Са снежних столица
28
Под очним капцима
Спавају ти љубичице
Претварам се сав у сунце
Над твојим ружним сном
Отвараш ми широм
Све прозоре на челу
Берем за тебе беле
Локвање из моје крви
Дајеш зелено лишће
Моме стаблу од пепела
29
Ово су ти усне
Које враћам
Твоме врату
Ово ми је месечина
Коју скидам
Са рамена твојих
Изгубили смо се
У непрегледним шумама
Нашег састанка
У длановима мојим
Залазе и свићу
Јабучице твоје
У грлу твоме
Пале се и гасе
Звезде моје плахе
Пронашли смо се
На златној висоравни
Далеко у нама
30
Са тела сумрак свлачим
Дан ми је нашао лице
Ветар косу развеселио
Поглед ми зачуђен листа
Сенка из сунца ниче
Свет на прагу срца стоји
Опет обронцима плавим
У глас ти бистри силазим
По нашу чаробну лампу

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: