Дан кад смо погинули

Пише: Емило Лабудовић

Ромиња киша као да жели да спере стид и срамоту, да прикрије сузе окајнице и да својим шумом и добовањем о кишобране натруни тишину, густу као тијесто. Колона, корак по корак, примиче се мјесту поноса, побједе и пораза, мјесту бруке рода васколиког. А он, загледан у даљину, далек од свих и свега, мермеран а тако људски стваран, ћути. Ћути, јер све је рекао онда када је мало ко смио, када је требало и тамо гдје је требало. Рекао, али… глувима шапутати и ћоравима намигивати равно је сизифофској узалудности. Мили 11. март пожаревичким сокацима, а овдје, у башти куће, усред ружичњака, вријеме је стало. Вријеме туге и опомене. Вријеме дубоког кајања. Закашњелог, али неизбјежног. Осамнаеста је година упокојења бившег предсједника Србије и СРЈ, Слободана Милошевића.

О Њему је речено толико тога да би једва стало у осредњу библиотеку. Доказан је злочин који је извршен над Њиме, злочин сирове и сурове силе над истином, и ту има мало тога да се дода. Али, мало је ријечи о посрнућу које смо доживјели ми као народ, одричући се у једном тренутку и Њега и Његове истине. О моменту кад је, у име народа, том истом народу нанешена историјска љага и ударен шамар чији се трагови још увијек виде на његовом лицу. И не само виде, него и бриде. Јер, колико год да је срамно, морамо признати: једини смо народ у Европи који је у својој историји два пута продао своју прву главу.

Историја тврди да је прва „продаја“ била покривена и оправдана извјесном државном самосталношћу. Друга је била само увод у ново понижење и ропски државнички статус. Плаћена са пет или десет милиона долара (цифра је ирелевантна), прва глава савремене Србије је и Србију и Српство у цјелини коштала деценију клечања и понижења. А Он нас је на све на вријеме упозорио, јер видио је даље од свих. Упозорио али… Данас, мермеран и усамљен, ћути али у Његово име говори истина. Истина, окашњела али отрежњујућа. Истина о гријеху према нама, али истина и о нашем сагрешењу и кривици, не само пред Њим већ пред историјом.

Колона озбиљних људи, са ружом у рукама, полако прилази споменику којим је обиљежен Његов гроб. А гроб је тамо гдје му мјесто није. Јер, предсједници државе се не сахрањују у приватним двориштима, ма како она била уређена. У Београду постоји Алеја великана, али највећем Србину с краја прошлог и почетка овог вијека у њој нема мјеста. Јер Он није естрадна звијезда. У Београду, такође, постоји и Кућа цвијећа, али у њој почива онај који је и Србији, Србима и Српству нанио ненадокнадиво и неопростиво зло. Човјек, предсједник и Србин који је све своје, укључујући и живот, посветио и подредио борби за Србију, почива пред кућом, цвијећем окићеној. Дивно мјесто, љубављу уређено, али не и мјесто гдје би требало да почива предсједник.

Али, ми Срби смо народ мимо других.

Сипи киша, сипи туга, сипи кајање, сипи пркос, сипи инат, сипи заклетва да ће се путем који је Он зацртао и даље ходати. Људски, часно и усправно. Јер нас, у противном, чека судбина ововјековних Хазара. Само, тада неће бити Милорада Павића да нас метне у нови речник. А до тада, данас над Пожаревцем, упркос киши, блиста сунце слободне мисли, мисли чији је огањ немогуће угасити.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: