Дан када је Брандо рекао Холивуду „не“

Један од најзанимљивијих тренутака у историји додјеле награде Америчке филмске академије догодио се на данашњи дан, 28. марта 1973.

Прије 52 године, Оскар за главну мушку улогу требало је да прими славни Марлон Брандо, за генијалну улогу Дон Вита Корлеонеа у филму Кум.

Брандо је, међутим, одбио да прими награду због дискриминаторског односа Холивуда према америчким Индијанцима.

Брандо се није чак ни појавио на свечаној додјели награде, него је у своје име послао Сашин Литлфедер, или ,,мало перо“ припадницу Апача, која је одржала дирљив говор пред присутнима и претрпјела звиждуке, али и пљесак из публике.

Брандо је тако постао један од само три глумца у историји Оскара, који су одбили награду. Друга двојица су: Џорџ Ц. Скот и Дадли Николс.

Историјски говор са додјеле Оскара преносимо у цјелости:

“Двјеста година смо говорили Индијанцима да се боре за своју земљу, живот, породицу и право на слободу. Говорили смо им: ‘Спустите своје оружје, пријатељи, и остаћемо заједно. Само ако спустите оружје, пријатељи, можемо да говоримо о миру и договору који ће бити добар за вас’.

Након што су спустили оружје, погубили смо их. Лагали смо их. Изгнали смо их с њихове земље. Натјерали смо их изгладњивањем на потписивање преварантскога споразума, уговора за који смо знали да га се нећемо придржавати. Претворили смо их у просјаке на континенту којем су дали живот, колико дуго живот постоји.

А према свим тумачењима историје, с које год стране погледамо, колико год уврнутима, нисмо учинили ништа добро за њих. Незаконито смо поступали, нисмо били праведни. Не треба да нас чуди да, што се њих тиче, не морамо да вратимо њихове људе, нити да живимо у складу с договорима.

Нама је дато природно право да нападамо права других, отимамо њихово власништво и узимамо њихове животе, док они бране своју земљу и слободу; дато нам је право да њихове врлине приказујемо као злочине, а наше разврате као врлине.

Ипак, постоји једна ствар која је изнад ове перверзије, а то је огромна пресуда историје која ће нас сигурно осудити. Међутим, да ли ми бринемо о томе? Какав је то шизофрени морал који нам дозвољава да цијелом свијету преносимо поруку да живимо по датим обвезама, када свака страница историје говори супротно, када су сви жедни, гладни и понижавајући дани и ноћи последњих 100 година живота америчких Индијанаца томе потпуно противуречни?

Чини се да је поштовање принципа и љубави према сусједима постало дисфункционално у овој земљи те да је све што смо учинили, све што смо постигли нашом моћи, заправо само убијање наде у новоствореним државама у овоме свету, пријатељским и непријатељскима. То је нехумано и доказује да не живимо према договорима које смо склопили.

Можда се у овом тренутку питате – какве то везе има с додјелом Осцара? Зашто је ова жена овдје, упропаштава вам вече, уплиће се у ваше животе стварима које нас се не тичу и које нису наша брига? Траћи ваше вријеме и новац јер упада у ваше домове.

Мислим да је одговор на ова неизговорена питања чињеница да је и друштво покретних слика одговорно за деградирање Индијанаца и исмијавање њихових карактера, описујући их као дивљаке, опасне и зле дивљаке.

Довољно је тешко дјеци да одрастају у оваквому свијету. Када индијанска деца гледају телевизију и филмове и када виде како се њихова раса приказује на филмовима, њихови умови остају повријеђени на начине на које не можемо ни да замислимо.

У последње време било је неколико похвалних помака у исправљању ове ситуације, али преласкавих и било их је премало. Зато као члан ове професије и као грађанин САД-а не могу вечерас да примим ову награду. Мислим да је додјељивање и примање награда у овом тренутку у овој држави неприлично све док се стање америчких Индијанаца у земљи драстично не промијени. Ако већ не чувамо нашу браћу, не морамо бити њихове убице.

Дошао бих овдје вечерас како бих вам то директно рекао, али осјећао сам да ће можда више бити од користи ако одем у Wounded Кnee, да помогнем у спречавању успостављања мира који би био нечастан све док ријеке буде текле и трава расла.

Надам се да они који слушају неће на ово гледати као на неприличан упад, већ као на поштен покушај усмјеравања пажње на питање које врло добро може да одреди има ли ова земља право да каже од овог тренутка надаље, да вјерује у неотуђива права свих да остану слободни и независни на земљи која је подржала њихов живот даље него што сеже памћење.

Хвала вам свима на доброти и пристојности према госпођици Литлфедер. Хвала свима и лаку ноћ!”.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: