Dan posle Mila

Koliko mi je drago što se Milo Đukanović povlači sa vlasti, barem prividno, još mi je draže što je opozicija, pre svega DF, to primila bez trijumfalizma, što znači da postoji savršena svest o tome da „miloizam“ nije samo stvar jednog čoveka, već da je to čitava jedna politika. S druge strane, ne verujem da se iko nešto posebno raduje novom mandataru, Markoviću, čije se imenovanje ne može smatrati nikakvom srećom za Crnu Goru.

Konačna pobeda će biti demontaža sistema, odnosno paralelnih struktura moći, a ta se pobeda, u ovom trenutku, ne nazire.

Ukoliko se desi, nekim čudom, da opozicija ipak uspe da formira vladu, od ključne važnosti će biti da brzo stavi pod kontrolu službe bezbednosti i kriminalne grupe. Ako to ne uspe, biće samo još jedna marioneta Zapada, prinuđena da mu ispunjava želje, a da u kontru dobija pravo da izigrava vlast, dok se moć i dalje nalazi u rukama iste strukture, kod koje se i danas nalazi. Mi, u Srbiji, još uvek pamtimo mučan dolazak Đinđića na noge Crvenim beretkama, sa kojima je morao da pregovara, jer stvarne moći nije imao. Bolje je nemati vlast, nego je imati bez stvarne moći.

Teško je poverovati da će Milo tek tako nestati sa političke scene, jer je on stari komunistički đak, koji odlično zna da se stvarna vlast nalazi u partiji, a ne u formalnoj državnoj strukturi. Slobodan Milošević je političku likvidaciju Ivana Stambolića izvršio kroz partiju, a ta likvidacija je kroz Skupštinu samo formalizovana. Isto tako, veliko je pitanje da li će Milo kontrolu nad policijom i ANB prepustiti tako lako kao mesto premijera.

Treća varijanta, da Milo ima nagodbu sa Zapadom o „zlatnom padobranu“ čini mi se najverovatnijom, samo što Milo nije naivan i dobro zna da se mnogima, koji su takvu nagodbu imali, taj padobran nije otvorio. Milo je suviše duboko uvučen u kombinacije sa Zapadom, pa i u one koje se tiču kriminalnih aktivnosti, da bi ga pustili da na miru ode u penziju i piše memoare.

Zato mislim da se Milo neće predati i da je ovo njegov, ne i prvi, taktički odlazak iz vlasti, ali ne i sa vlasti. Opreznost opozicije je na mestu i za svaku je pohvalu. Nesrećni, ali ne i nečasni ministar policije, Danilović, ubedljivo je dokazao da su formalne strukture moći samo lutka-pozorište.

Još jedno važno upozorenje: Zapad, već dve decenije, gaji (i goji) nevladin sektor koji, osim redovnih aktivnosti (da podržava svaku pronato vlast), treba da koristi kao amortizer u slučaju većih društvenih turbulencija. Zamislite vladu, koju formira opozicija, koja još ne kontroliše poluge moći, kojoj na ulice izlaze hiljade plaćenika NVO sektora, a policija sve to samo posmatra i odbija da interveniše. Takva vlast bi za zaštitu morala da se obrati nekoj stranoj ambasadi i tu bi bio njen i moralni, i funkcionalni kraj. Ovi bi povukli NVO sektor sa ulica, ali bi to bio i kraj nezavisne vladavine.

Pitao sam, svojevremeno, jednu srpsku političarku, i to u emisiji, šta bi uradila prvo kad uđe u neko ministarstvo, kao ministar, ili predsednik vlade. Odgovorila mi je, da l’naivno, da l’ neznalački: „Mi bismo sa svima razgovarali“. Nema od ta posla i tih rezona ništa. Jedina prava reč je: „Svi napolje“! Nemojte da, kad jednom uđete u ministarstva, da zagledate ima li neki koverat na stolu i da li je to na sekretarici suknja, ili samo malo širi kaiš, već ih sve pošaljite kući. Da na ulici, na pijaci, u vozu, nagrabuljate nasumično pedesetak ili sto ljudi, bili bi bolja, poštenija i sposobnija ekipa, od one koja danas služi Milu. Nemojte kancerogene ćelije unositi u zdrav organizam, ma koliko se to činilo potrebnim za prvi trenutak.

Mi, ovde, u Srbiji, gledamo kako se vlastodršci smenjuju, a sistem ostaje isti. Ako padnete u tu zamku, džabe ste krečili.

Skrenuću vam pažnju na još jednu pojavu, koja je ovde već odmakla, a ni od vas, iako se to ovog časa ne vidi, nije daleko: na mala vrata se, kroz nevladin sektor i kroz Srbima uvek simpatične omladinske pokrete, vrlo energično protura jedna vrsta neokomunizma. Iako sam bio vazda oprezan kritičar komunizma, iz prostog razloga što ne trpim crno-belu sliku politike, ovaj novi komunizam je, po svojim proklamacijama, izuzetno mračan, jer je čedo neoliberalizma i utvarnih ljudskih prava, a nije ga lako ni uočiti u poplavi sličnih ideologija. Uočite ga na vreme. On je, iz tradicionalnog komunizma, izbacio socijalu, društveni standard i lak pristup školskom i zdravstvenom sistemu, a istovremeno, sasvim se udvorički klanja kapitalizmu. To je, dakle, neokomunizam prozapadnog tipa, a promovišu ga deca iz onih slojeva koji nisu ugroženi, nešto nalik salonskim komunistima „a la Koča Popović“ u predratnoj Jugoslaviji. Uočite pojavu na vreme, da ne bude igračka-plačka. Ranjene nacije, ranjene države, a mi smo sve to, lako mogu da potpadnu pod slatkorečive populističke ideologije. Znam da ovu pojavu još ne uočavate, ali primetićete je veoma brzo. Prema njima će vam, ako ne budete oprezni, Tempo i Đilas izgledati kao Majka Tereza. To je ono što se provlači ispod radara i što se širi, dok se borba vodi između već etabliranih političkih opcija. Ako vam se čini da je ovo moje upozorenje besmisleno, setite se kako je planuo Otpor, u svega nekoliko meseci. Zapad je potrošio gotovo sve političke igrače ovde i mora da upumpa svežu krv, a mi smo osetljivi na decu i povlađujemo im, a ona umeju da iznenade.

I, na kraju: ako vam pobeda protiv Mila bude suviše laka, da znate da niste pobedili.

Da ne zaboravim da i Gojku Raičeviću čestitam nove medijske rane junačke jer je proglašen za „novinara u civilu“ a, kako je krenulo, biće i saradnik Gavrila Principa u atentatu na Franca Ferdinanda. Gojko, to je znak da si, i oficijelno, postao „broj jedan“ novinar u Crnoj Gori i na tome ti od srca čestitam. Vrhovi su oduvek privlačili gromove.